Треће искушење: осуђивање

 

Највећи грех је осуђивати другог, а нарочито свештеника.

Стандарди које ми постављамо за свештеника су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни ми сами никада не бисмо могли да испунимо. Према томе. свако такво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника који је испуњен потпуно другачијим бригама. интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварнога живота парохијског свештеника.

Многи верници мисле да свештеник „ради“ само два сата, недељом! Али, бити свештеник значи радити више од „пуног осмочасовног радног времена“. Како онда верници могу да га осуђују! А нарочито, како могу да осуђују његову „недуховност“?

Јеромонах нам се може чинити много „духовнијим“ зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у цркви и има мало других („баналних“) одговорности. Покушајте тако да чините имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете!

Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику илм о вернику, јесте подједнако велико као и монашко подвижништво и служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно.  

Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.