У коју цркву ићи и „невидљива борба“

 

... примио сам ваше писмо са вашим честиткама за ваш имендан за мене у добро време.

 

Питате: „У којој би цркви требали да будете, руској заједничкој цркви или школској цркви? Ако сте потребни у школској цркви, боље је ићи у њу. Немој дозволити да те краткотрајност  служби ожалости. Дужина или краткотрајност су без последица, оно што се рачуна јесте молитвена атмосфера, која може бити присутна чак и на кратким службама ако се одржавају без журбе и са концемтрацијом. На свечаним службама је теже сачувати себе од одвраћања, док краће службе и оне које се врше код куће боље олакшавају концентрацију.

Ако страсти ударају с времена на време, ово не треба да те ожалости. Морамо наставити „невидљиву борбу“ целог нашег живота. Сама борба није проблем; невоља је само ако ослабимо у њој. Ако се ово не договди, наш духовни живот је у добром поретку. Мир који је у теби, током молитве сведочи о овоме. Али морамо се чувати да не осећамо другачију врсту мира, ону коју човек осећа када нема битке. Та врста мира је опасна. Она показује да је непријатељ одустао од отворене борбе, и жели да изгради невидљиву и лукаву замку за нас!

У таквим случајевима човек мора појачати уобичајену пажњу и трезвеност! Не ослабљуј ни на један начин!

 

4. Април, 1930.

Варна