О смирењу

 

Мораш смирити себе пред сваким и сматрати себе горим од сваког. Ако нисмо нанели увреду, која је била извршена од других, онда је то можда јер нисмо имали прилике, или су ситуација и услови били другачији. Док у свакој особи постоји нешто добро и нежно, сви ми обично видимо њихове мане и не примећујемо ништа добро у њима.

На питање да ли неко може да жели духовно саврпенство, Старац је одговрио: „Не само да можеш, већ се мораш трудити да усавршиш себе у смирењу, то јест, да сматраш себе у свом срцу, да си мањи од сваког људског бића и сваког створења. Природно је и суштински да  грешно људско биће смирује себе. Ако то не ради, онда ће бити смириван условима, уређеним ради корист његове душе. Токов периода среће, човек обично све приписује себи, својој слабачкој снази и такозваној моћи, али чим га нека врста несреће задеси, он моли за милост од замишљеног непријатеља.

Старац је такође испричао како случајне околности смирују човека: „Једном, човек је организовао свечани ручак и послао слуге да позову његове госте. Суочен са слугом прилично неугледног изгледа, један од гостију га је упитао: „Немој ми рећи да твој господар није могао наћи бољег слугу, него што си ти?“ На ово, слуга му је одговорио: „Наочите слуге послане су наочитим гостима, а мене је послао вашој милости.“

Старац Амвросије је даље поучавао своје ученике о смирености: „Једном је посетилац дошао да види Игумана Мојсеја, али не нашавши га кући, отишао да види његовог брата, Оца Антонија.

Током разговора, посетилац је поставио питање: ‘Реците ми баћушка, коју врсту поука чувате?’ Отац Антоније му је одговорио: „Имао сам мноштво поука; живео сам у пустињи и манастирима и сви су имали различита правила. Сада остаје само један труд: ‘Боже смилуј се на мене’”.

Старац је такође испричао како је "Једна жена лутала овде и тамо, прво у Кијево, па у Задонск, а један старац јој је рекао: ‘Све ово нема никакве користи. Седи мирно и изговарај молитву Мудрог Разбојника.’”