О утеси у жалостима

Свети Макарије Оптински

 

Премилостиви Гсопод, љубећи нас и желећи да нас спаси и сачува да не залутамо, да не будемо робови својих страсти, шаље нам различите жалости, болести и лишавања, тако да би се ми, схватајући нашу сујету и не налазећи утеху, окренули ка Њему, „врхунцу наших жеља“.

Наше срце бивајући рањено различитим опасностима и тугама, несвесно умире за свет, то јест, за страсти, тражећи утеху у бољем. Још, туге узрокују да срце умре за свет, то јест за похотљивост, љубав према новцу, љубав према слави. Душа, застрашена бучним искушењима, хита ка Богу смирењем, тежећи да се сакрије од мука жалости, под заштитом Његовог Промисла; тако очишћена честим мислима о Њему, долази до познања о себи, у усамљености види ужас својих грехова и почиње са плачем, који представља врата ка најдубљем месту у животу новог човека.

Ми, у нашој лудости, сматрамо себе срећнима и на врхунцу среће, када задобијемо богатства, част, славу и поштовање; али Бог зна боље него ми. Када Он види да је стање наше душе оштећено порастом ових ствари, онда узима од нас те благослове, као мудри отац, који одбија да свом сину да штетне, уместо благотворних ствари.

И као што су добре ствари овог света, по себи штетне за нас, неблаготворне, пошто нас уваљују или у раскош, или у гордост, ако поставимо наше наде у њих, онда ће их Господ одузети од нас, у Своме саосећању према нама, да наше душе не би погинуле; ради чега морамо захваљивати Господу, због Његове трпељивости.

Могу вам рећи сигурно, да сте на путу спасења, када сте посећени жалостима. Постоји крст за сваког Хришћанина, и сваки је јединствен. Када је наш Господ, Исус Христос, Цар Славе, узео наше тело, патио ради нашег искупљења чак до смрти на Крсту, оставивши нам пример, да би могли пратити Његове стопе и, позвавши нас, рекао: „Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за Мном.“ (Матеј 16:24). Шта је крст, ако не жалости, које су нам послане Промислом Божијим, свакоме од нас, према снази коју поседујемо за његово ношење?

Видимо да милост Божија, све ради за наше добро; шаље нам туге, тако да ми живећи у утеси и без брига, не постанемо надувени таштином и уображеношћу, јер је то стрела непријатеља, која нас може погодити изненада; ни не приметите када се забоде у срце. Али, туге нас чине смиренима; зато Свети Пророк Давид вапије Богу: „Добро ми је што страдам.“ (Псалм 119:71). „Пре страдања свог лутах“ (Псалм 119:67)

Морамо прихватити патње као послане од Бога, као пробу наше вере или казну, и не смемо роптати и стењати, осећајући да нам оне кваре распложење; не смемо кривити наше туге, већ кривити и прекоравати себе за нашу малодушност, јер се кроз ово рађа смирење. Када прихватимо наше жалости малодушно и када се сломимо под њиховом тежином, ми само лишавамо себе плодова трпљења.

Мораш веровати да ти се ни једна несрећа не може догодити, ако Господ не дозволи. А Он допушта жалости из љубави према нама. Па тако, ако прихватиш твоје жалости као казну, које показујеу да ниси лишен љубави Божије, као што Свети Апостол Павле пише: „Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара; јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима. Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара? Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.“ (Јевр. 12:5-8)

Видиш, када смо кажњени, онда се као деца окрећемо Господу, а ако немамо кажњавања, онда постајемо као сурогати, а не као истинска деца. Тако, када имаш жалости, онда знај да те Господ није заборавио и да мисли о теби; и можеш бити сигуран, да ти неће послати више искушења, него што можеш поднети, а да ће заједно са искушењем, послати и олакшање. У жалостима које су ти дошле, немој кривити никога од оних који те вређају, јер је Господ, тај Који те кажњава, а људи су само оруђа Божија, кроз која Он делује.

Прихвати ово са вером и надом и принеси Господу своју захвалност за Његову неисказану милост, јер од тога ћеш примити олакшање и утеху у ношењу твојих жалости и, ако је то воља Божија, потпуно избављење од њих.