Посланица Настојатељу манастира Ватопеда на Светој Гори[1]
Свети Марко Ефески
друга половина 1440. или почетак 1441.
..Кир Марко Ефески Евгеник
настојатељу манастира Ватопеда
на Светој Гори
Најпреподобнији међу светшеномонасима и игумане часне и свештене обитељи Ватопедске на Светој Гoри, молим Бога да велика Светиња твоја здрава бива и тјелесно, на обучење и утврђење и корист душа тобом напасаних, и на весеље и радост нашу. Живимо и ми до сада милошћу Божијом, по молитвама твојим светим.
Полазећи на пут к вама, осјећао сам се као онај ко узлази на само Небо, у ишчекивању да се сретнем са људима који животом Ангелским у тијелу ревнују, са људима који у свијету надсвејетовно мудрољубље (философију) пројављују и без престанка висоте Божије у устима носе и двосјекле мачеве сагледања (сазрцања, богозрења) и дјелања у дјелатним рукама својим на страсти (сопствене) наводе. Али, са Неба испали Деница и нама вазда завидећи, спријечи нас у путу к вама, но није ништа чудно то што спријечи нас непотребне, који у себи ниједно добро немамо, када је и блаженоме Павлу, сунцу васељене, исто учинио.
Јер он вели: „Више пута пожељех да дођем к вама, и једном и други пут, и спријечи нас сатана": Ако, дакле, спријечи њега, и нама ваља трпјети лишење Богом допуштено. Но ипак, још у својим надама замишљамо вас и смјело очекујемо да ћемо, вашим молитвама, можда угледати ваша жуђена и часна лица и убрзо са вама обитавати све вријеме, ако Богу то буде угодно. Али, ако се догоди нешто мимо наше воље, достојно је и за то благодарити Богу. Јер се „још не супротставимо до крви (борећи се са гријехом)", то утјеху нађосмо код овдје пронађене браће ваше, пречасног еклисијарха и великога иконома и осталих које видјесмо као оживјеле образе (иконе) ваше љубави и благочашћа, јер нам више пута указаше гостопримство и успокојише нас и утјешише. Нека би им Господ дао достојен награде за труд њихов и љубав њихову.
2. „Молим вас именом Господа нашега Исуста Христа, да исто говорите сви и да не буде раздора међу вама", еда истиниту и од отаца предану вјеру нашу као добри залог тврдо чувате, ништа не додајући и ништа не одузимајући. Јер нити до сада имађасмо Вјеру у било чему непотпуну нити потребујемо концил и Акт Уније да бисмо се научили било чему новијем, који који јесмо синови и ученици Васељенских Сабора и на њима и послије њих просијалих Отаца. То је хвала наша, вјера наша, добро насљеђе Отаца наших. Са том вјером се надамо ми да ћемо Богу представити и опроштење гријехова примити. А без те вјере не знам каква ће нас праведност од вјечног мучења избавити. Онај ко покушава да нас од ње отргне и другу, новију уведу „макар он био и Ангео са Неба", анатема нек буде и нека и из Божијег и из људског сјећања ишчезне. Нико нека вјером вашом не господари, ни цар, ни архијереј (епископ), ни лажни сабор, нити ко год други, но - једино Бог, који нам је предаде преко Самога Себе и ученика Својих!
„Молим вас", каже божанствени Апостол, „да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против наука који ви научисте, и клоните их се. Јер, такви Господу нашем Исусту Христу не служе него своме трбуху и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих". Зацијело „тврдо стоји темељ вјере", имају овај печат" (2 Тим. 2,19).
3. Бјежите, дакле, браћо, од латинског новотарења и уводилаца и учврститеља његових и, љубављу међусобном повезани, као једно тијело и један дух, једнодушни и једномислени сабирајте се ка јединој Глави својој, Христу. Но, неисправно је и то да опет из хладног подозрења непријатељујуте са браћом без мјере и ревност показивати „не по разуму", да не испадне да под изговором вјере стварамо смутњу и сукобе.
Јер, (ис)прав(н)а вјера ништа неће користити без љубави према браћи, него и вјеру и љубав имајте и без престанка ћете их имати, поштовани оци и браћо! Ја вас мало на дужност љубави подсјетих, и са њима ћете предстати Владици, сијајући као сунце у Царству Оца вашега.
Молим се и за себе да, по вољи Божијој, остатак живота свога узмогнем да сачувам добро исповиједење до краја непоколебиво, и да међу онима који благоугодише Богу обретем неко последње мјесто.
4. Светим мојим оцима и браћи свакоме понаособ творим поклон до земље а прије свију, особито, најпреподобнијем проигуману и духовном оцу киру Генадију кога умољавам да се у својим светим молитвама Богу моли за моју немоћ. Нека ваше свете молитве са мном буду!
[1] Ова посланица је написана на острву Лемносу гдје је Светитељ живио двије године као изгнаник пошто му је сплеткарењем унијата, који су владали Цариградом, онемогућено да оде на Свету Гору и одређено да буде заточен на овом острву. Изражавајући своју жарку жељу да свој живот оконча међу атонским светињама и атонским монасима који су му пружили подршку у борби за Православље у временима тријумфа унијатизма, и учећи их да у свему непоколебиво чувају ненарушену вјеру Православну, „која нема ни у чему ни најмањем недостатка", Светитељ указује и на опасност чије су се последице међу Светогорцима већ биле осјећале - опасност да због вјерности Православљу, међу Светогорцима не узме маха узајамно подозрење међу браћом за невјерност Православљу као и опасност од претјерано строгог односа према онима који су се у вјери поколебали. Овом посланицом Светитељ, блажећи тугу свога изгнанства чежњом за Светом Гором и њеним ревнитељима, у исто вријеме дискретно наглашава у свега неколико редака - потребу благоразумности у ревновању за Вјеру и тако ставља мелем на ране отворене у тамошњем монаштву претјеривањима „ревности не по разуму".
са грчког
Весна Никчевић