New Page 1

Сада долазим до посебног проблема, који се осебно тиче савременог енглеског, посебно, англиканског карактера. Окружујућа протестантска култура у Британији је бар последњих шест генерација људи учинила веома „затегнутим“ и уздржаним, што је заправо облик гордости.

Исповест, важна тајна у Православној Цркви је веома тешка за многе Енглезе да се суоче са њом. Зато у мање затегнутим протестантским културама, попут „психијатријског клијента“ САД, иако људи не иду на исповест, иду код својих терапеута. Они тамо могу све рећи и, пошто плаћају, може им се рећи да су они веома добри људи.

Исповест се разликује од тога. То је деликатно питање и мислим да је добро говорити о вашим страховима са свештеником ван исповести, пре него чак и кренете на исповест. Упознајте прво један другога.

Овде постоји одређени број ствари које треба схватити:

Прво, исповест није свештенику. Она је Богу у присуству свештеника, који треба да покуша, да да неке савете који ће помоћи.

Највећи број свештеника неће имати примедбе ако се исповедате код другог свештеника, ван сопствене парохије. Неки ће се чак радовати ако то учините! Нађите правог исповедника за себе. Ако живе мало даље, дајте им вашу исповест телефоном, мејлом или писмом. Они ће одговорити и тада узмите отпуштење грехова код вашег пароха, који зна за овај договор. То решење користе жена или дете свештеника. Могло би бити и за вас. [1]

Коначно како сам већ рекао, нема ничег досадног као што је грех. Увек сам изненађен када људи долазе на исповест и очекују да памтим њихову последњу исповест. Увек заборављам досадне ствари.

Један од најбољих исповедника које сам икада срео је био скоро потпуно глув. Након што сам рекао своје, од чега највећи део није ни чуо, дао ми је један од најбољих савета које сам икада чуо.

[1] Хтели би да скренемо пажњу да Отац Андреј говори ово о Енглеској. Имајте у виду оно што је говорио о условима опстанка у Британији и разликама са Источном Европом. (прим. уредништва.)