Носталгија

 

Носталгија се дефинише као приврженост прошлости. Није хришћански, колико год природно и људски сматрамо, да повлађујемо нама са времена на време. Проблем са тим је што нас одвлачи од живљења у садашњој ставрности, што је оно што би требали да радимо.

Неки људи ће вам например рећи да не можете остати Православни, јер то значи да више не раде оно што су радили – одлажжење у кафану суботом увече, не једење говедине недељом када су постови. Други ће вам рећи да сматрају да је целивање икона, моштију и руке свештеника (па чак и узимања Светог Причешћа) негихијенски – они то никада нису навикли да то раде. Неко се пита зашто су се такви људи уопште и узнемиравали.

Да, ја схватам проблеме мешаних бракова, проблеме са исхраном, проблеме са посећивањем рођака који нису Православни, проблем календара. Овде постоје две ствари.

Пре свега, Црква није штап да нас обесхрабри. Али често сами људи праве штапове за сопствена леђа. Ако посећујемо рођака за време поста и они нам понуде мрсну храну, Црква нам не говори да будемо самоправедне цепидлаке и да одбијемо. Она нам говори да будемо смирени. Неки говоре: „Не могу то јести, јер сам ја Свет.“

Ох да, чули смо такве ствари ако не на речима, онда сигурно у духу. Ако је женин ујак Фред очајнички болестан у болници и очајнички сам и да је једино решење посетити га недељом ујутру, онда вам Црква говори да идете и посетите га. То је боље него да одбијете своју жену, јер вам требају кола да идете у „вашу“ цркву и онда имате проблем у породици. Општи осећај и расуђивање су у нашем избору суштински.

Штосе тиче, мешаних бракова, расуђивање је од виталног значаја. Видео сам Православне „обраћенике“ да досађују и досађују супругама да постану чланови Православне цркве. Резултат је увек негативан.

Са друге сране, видео сам људе који су чекали стрпљиво десет, двадесет, тридесет година, без и помињања могућности о прилажењу Православној Цркви, а онда би други супруг спонтано питао да се придружи. Они су били обраћени Хришћанским примером стрпљења свог другог супружника.

У малим енглеским парохијама Православне Цркве, неки од проблема изолације који срећу од стране многих који прилазе Православној Цркви, решени су бар делимично. Ако идете на оно што зовем „парохије Државних Цркава“, често нећете наћи чај или кафу након службе, или разговор. Обратно, највећи број енглеских парохија имају црквене сале.

Ту након Литургије или након дневне службе, изоловани Православни било ког порекла се могу срести. Једна особа која је дошла из Источне Европе, видећи ово, рекла је: „Ово је попут земаљске Цркве“. Наравно, није мислила да смо „свети“ или нешто слично, оно што је мислила је да је наша заједница блиска, да сви познајемо један другог.

И ово није начин да се каже да је овде боље, него у Источној Европи; једноставно ми морамо имати заједницу, са црквеном салом, са кафом и чајем, јер другачије не можемо преживети као мајушна групица, која исповеда духовне вредности у огромној духовној пустињи савремене Британије.

То је наш опстанак, то је наша замена породице и заједнице у данашњем разломљеном, индивидуалистичком, конзумерском и друштву без заједнице. То није неопходно у неким деловима Источне Европе, јер су сви Православни, Православна заједница је свуда око вас.

Али то овде није случај.