Приврженост спољашњем

 

Скоро ми је свештеник, који је двадесет последњих година примао људе у Цркву, рекао да је листа људи које је примио и који су пропали, много дужа од листе оних, које је примио и који су истрајали. Тај свештеник је релативно опрезан око примања људи, али знам друге две парохије, где је листа пропалих бар двадесет пута већа од листе истрајних. У та два случаја, морам признати да је политика тих парохија главни кривац. Окрените се једном и упитајте, и они ће вас одмах примити у Цркву без поучавања, у роу од две недеље.

Али зашто онда људи одустају од живљења вере, којој су изабрали да припадају сопственом слободном вољом? Ако погледамо у то питање, вероватно ћемо моћи да научимо неке лекције које су корисне за нас и које нам могу помоћи да останемо Православни.

Пре свега, морамо да пазимо на себе. Чиме смо ми заправо привучени у Цркви? Постоје људи који говоре: „Биле је тако предивно у цркви данас! Појање је било толико чудесно, тамјан је мирисао тако добро!“ Речи попут ових ме нагнају да мислим да ова особа највероватније неће опет доћи. Такви људи изгледа да имају огањ у себи који букне у праску ентузијазма и узбуђења. Али као и све ватре које букну, онда само изгоре, остављајући хладне угарке. Ова приврженост секундарном спољашњем и егзотици је опасна, јер не успевамо да видимо шуму од дрвећа.

Приврженост спољашњем се може проширити до чудне одеће, хране и фолклора. Сећам се у једне руске цркве у Белгији, ви сте тренутно могли да препознате обраћенике; човек је имао браду руског сељака из деветнаестог века, а жене су носиле аљкаве дуге сукње и изгледало је да носе столњаке на глави. Знали сте који су Руси, јер су били обучени нормално. У грчкој цркви тамо, била су два свештеника, грк и један обраћеник. Одмах сте знали ко је обраћеник, јер је носио огромне широке рукаве и велику, као капу на димњаку на глави. Грк је носио обичну мантију.

У другој руској цркви, Руси су увек говорили о певању, Божићи и васкрсу, али „обраћеници“ (а ето зашто су управо и били) говорили су о „појању“, „Рождеству“ и „Пасхи“. Један реални Рус, рођен у Совјетском Савезу, рекао ми је прилично грубо да је волео „обраћенике“ у својој парохији јер „би га насмејали сас вим њиховим фолклором“. Погрешно усмерена ревност је увек смешна. Ревност мора бити каналисана са циљем да постигне нешто позитивно.

Имам пријатеља Грка, Кипранина, рођеног и одгајеног у Лондону, који ми је рекао да је његово омиљено јело бифтек и пита са сојом, и како је то прва ствар коју би јео на Васкрс, након завршеног поста. Питао сам га да ли је икада јео у грчком ресторану. Одговорио ми је: „О не, то је само за Енглезе.“ Такође ми је рекао да у Лондону на свадбама Кипрана, гости имају обичај забадања новчаница на младенце, као облик свадбеног поклона. Када је по први пут видео стварно венчање на Кипру, када је имао око 25 година, они то нису чинили. Зашто?

Јер су то престали да раде у шездесетим, гледајући то као на примитивни обичај сељака. Другим речима, престали су то да раде, након што је већина њихових другова Кипрана емигрирало у Лондон, али они у Лондону су наставили стари обичај из педесетих. А онда су обраћени хтели да опонашају њихов мртви обичај.

На ову тему, скоро сам срео једног „обраћеника“ који тек што је стигао са одмора из Грчке и говорио је са великим ентузијазмом, као о „светој земљи“, са свим „светим људима“, јер „Православни људи су свети“. Па, могу само претпоставити да је провео цело време у одличним манастирима – нису сви манастири одлични, да напоменем.

Предложио бих да такви људи оду и посете грчке затворе. Они су препуни Православних – Православних лопова, убица, силоватеља, макроа, утеривача дугова. Само реци, сви су Православни! Видите, људска природа је иста у целом свету.

Оно што покушавам да кажем је ако се ми вежемо за спољашње, онда би прво тебали да запитамо себе: „Чему се то ми везујемо?“ Ако не користимо расуђивање, можемо изгледати заиста врло смешно. Све спољашњости су природне само ако одражавају оно што је унутар нас.

Ако је Православно Хришћанство унутар нас, онда ће наша спољашњост бити као и сваког Православног хришћанина. Требали да заиста имамо навику посећивања других Православних парохија, земаља, где има много Православних цркава, посматрајући и осећајући наш пут ка аутентичности. Најгора ствар су мале, затворене заједнице „обраћерника“ које никада не виде ишта другачије. Они могу завршити са чињењем ствари којих нема нигде на земљи, и ипак мислити да су „Православнији“ од било кога!

Смиреност је још једном решење за ову болест и смирење почиње са реализмом, не са фантазијом. Ни једна духовност није никада била саграђена на фантазији. Без трезвене смирености, постоји увек обмана, која је праћена обесхрабрењем и депресијом. То је духовни закон.

Видећи стварност Православних цркава јесте одличан лек за болест фантазије. Сетите се да су неке Православне цркве, Помесне Цркве, многе имају Помесни менталитет.

Отрежњујуће је искуство сусрести неки број ђакона, свештеника и епископа који се хвале, колико новца „праве“, да су „ван дужности“ после пет, и понедељком и четвртком, и да никако не могу тада обавити сахрану, и да је свештенство много бољи посао него да су радили нешто друго, јер нису били превише бистри за школу, и алтернатива је била физички посао у фабрици. Али то је стварност. Додир са стварношћу засита може много помоћи у лечењу од погрешно усмерене ревности, од обраћеничких гетоа, од онога што називам „ефектом стаклене баште.“ То спушта људима ноге на земљу, и подсећа их где треба да буду, јер је наша религија, религија Оваплоћења.  Шта други људи чине и раде није наш посао, наш посао је спасење наших душа.

По овом питању, један од главних разлогашто многи обраћеници не преатају да буду обраћеници и тако не постају Православни је зато што немају посао. Потреба да се заради свакодневна кора хлеба, да се буде са другим људима, је одличан начин за људе да почну да живе (насупрот само размишљању) своју веру. Ово може помоћи да се избегну искушења са леве и са десне стране.

Искушења са леве су лабавост, немоћ, компромис, равнодушност.

Са десне су критичко осуђивање других, охола ревност фарисеја, „ревност не према разуму“.

Ова искушења су једнако опасна и са њима се треба подједнако борити. Обе врсте упропашћу огроман део времена и енергије на споредне ствари, попут дискусија на небитне теме попут екуменизма, пре него да се молимо. Пребивање у друштву је начин у коме можемо да познамо себе, да видимо наше недостатке и да избегнемо мртве колосеке у теоретске бриге.