Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

(„Против Јереси“, књига III; глава II)

 

1. Када разобличују (јеретике) из Светог Писма, онда се они обраћају ка оптужби самог Светог Писма, да је оно неправилно, да нема ауторитета, да је различито по излагању, и (говоре) да из њега истина не може бити откривена онима, који не знају Предања. Ако (говоре) да је истина предана не кроз Писмо, већ живим гласом, и зато је Павле рекао: говоримо премудрост међу савршенима, премудрост не од овог света. И ту премудрост сваки од њих сматра својим проналаском, тако што се, по њиховом схватању, истина налази час код Валентина, па Маркијана, Керинта, а затим код Василида, или у ком другом (противречећем) учитељу, који не би могао ништа рећи, што се односи спасења. Јер сваки од њих, будући потпуно изопачене нарави, не стиди се да,  изопачујући саму истину, проповеда самога себе.

2. Када их ми опет упутимо ка том Предању, које происходи од Апостола и чува у Цркви кроз прејемство свештеника, они се тада противе Предању, говорећи, да су мудрији не само од свештеника, већ и од Апостола и да су они нашли чисту истину. Јер говоре, да су Апостоли додали речима Спаситеља нешто од закона, и не само Апостоли, већ је и Сам Господ говорио то од Демијурга; па од средине, а понекад и са висине (Плироме), али да они несумњиво, неповређено и чисто знају сакривене тајне: најбестидније богохулство против Творца! И тако, произилази, да они нису сагласни ни са Светим Писмом, ни са Предањем.

3. Са таквим људима смо дужни, љубљена браћо, да се боримо – људима, који, попут змија, покушавају да одсвуда побегну. Зато смо дужни да им се супротставимо са свих страна, да би неке од њих извукли из скровишта и да би их привели у обраћење истини. Јер иако није лако покајати се души, која је опијена заблудом, али није потпуно немогуће ослободити се од заблуде, чим се истина представи.