Побијање јеретика на основу Предања Апостола, које се чува у Цркви
(„Против јереси“, књига III, глава III)
1. Сви, који желе да виде истину, могу у свакој цркви сазнати Предање Апостола, које је откривено целом свету; и ми можемо пратити епископе, који су постављени од стране Апостола и њиховох прејемника до нас, који нису учили ништа и нису знали оно, што ови (јеретици) бунцају. Јер, ако би Апостоли знали сакривене тајне, које су они предали потпуно одвојено и тајно од остатка, то би их посебно предали онима, којима су предали и саме цркве. Јер су Апостоли хтели, да буду савршени и беспрекорни у свему, они, које су остављали за своје наследнике и којима су предавали своје место учитеља, тако да од њиховог правилног делања произилази велика корист, а од њиховог пада – велика несрећа.
2. Али пошто би било веома монотоно, у књизи као што је ова, пратити прејемства (предстојатеље) свих цркава, ја вам предајем Предање, које има од Апостола највећа, најдревнија и најпознатија црква, основана и устројена у Риму од двојице најславнијих Апостола Петра и Павла, и проповедану људима веру, која је кроз прејемство епископа дошла до нас и посрамићу све оне, који се свакавим безаконим начином састају или по лошем самоугађању, или по сујети, или по слепилу и изопаченим мишљењима. Пошто се по неопходности, са том црквом, по њеној прејемственој важности, саглашава свака црква, т.ј. верујући свуда, јер се у њој Апостолским Предањем увек сачували верујући свуда. [1]
3. Блажени Апостоли, оснивајући и устројавајући цркве, предали су службу Лину. О том Лину, Павле говори у Посланицама Тимотеју. За њим следи Анаклит, после њега на трећем месту од Апостола добија епископство Климент, који је видео блажене Апостоле и обраћао се њима, још имајући прорповед Апостолима у ушима својим и њихово предање пред очима својим; нити је оне једини, већ су и многи остали, који су примили учење од Апостола. За време тог Климента, када је настао, не мали раздор је настао међу браћом у Коринту, римска црква је написала Коринћанима веома делотворну посланицу, подстичући их на мир и обнављајући им веру, и објављујући Предање које је недавно примио од Апостола, које прорповеда Јединог Свемогућег Бога, Творца неба и земље, Створитеља човека, који је нанео Потоп и Који је призвао Авраама, извео народ из Египта, говорио са Мојсејем, установио Закон, послао Пророке и припремио огањ за ђавола и анђеле његове.
Из тог рукописа, веруући могу сазнати, да се Он, Отац Господа нашега Исуса Христа проповеда црквама и такође схватити Апостолско Предање Цркви, јер је та посланица много древнија од тих људи, који сада проповедају лажно учење и измишљају другог Бога, изнад Творца и Саздатеља свега постојећег. Тог Климента, наслеђује Еварест, Евареста Александар, а затим је шестим од Апостола био постављен Сикст, после њега Телесфор, који је славно претрепо мучење: потом Хигин, после њега Пије, после њега Аникита; након Сотира, који је наследио Аникиту, сада на дванаестом месту од Апостола епископство има Елефтер. У том поредку и у таквом прејемству, Црквено Предање од Апостола и проповед Истине дошли су до нас. И то служи као најпотпунији доказ, да се једна и иста животворна Вера сачувала у Цркви од Апостола досада и да је предана на истинити начин.
4. И Поликарп, који не само да је био постављен од Апостола и разговарао са многима, који су видели Господа нашега, већ је и био постављен од Апостола, за епископа цркве у Смирни, у Азији, и кога сам и ја видео у својој раној младости – јер је живео дуго и у дубокој старости је окончао живот најславнијим и најплеменитијим мучеништвом – он је увек учио томе, што је сазнао од Апостола, шта предаје и Цркви и да је само то истинито.
О томе сведоче све азијске цркве, као и они, који су наследили Поликарпа до садашњег времена – такав човек је много више вернији и поузданији сведок истине, од Валентина, Маркиона и других јеретика. Он, пребивајући у Риму, за време Аниките, обратио је многе од горепоменутих јеретика ка Цркви Божијој, објављујући, да је од Апостола он примио само једну истину, која је предана Цркви. И од њега смо чули, да је Јован, ученик Господа, дошавши у купатило и видевши у њој Керинта, побегао из њега, не умивши се и рекао: „Бежимо, да се не би купатило срушило, јер је у њему непријатељ истине, Керинт.“ И сам Поликарп је, сусревши се са Маркионом, који га је питао: „Да ли ме познајеш?“, одговорио: „Знам првенца сатаниног.“
Такав су опрез имали Апостоли и њихови ученици, да чак ни у речи не би имали општење са некима од оних, који су изопачавали истину, како је и Павле рекао: „Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши, и сам је себе осудио.“ (Титу 3:10-11).
Постоји веома поучна посланица Поликарпа, написана Филибљанима, из које они који желе и који брину о свом спасењу, могу сазнати и карактер његове вере и проповед истине. Такођи и ефеска црква, основана Павлом и имавши међу собом Јована до времена Трајана, јесте истинити сведок Апостолског Предања.
[1] У латинском тексту, то место гласи: ad hanc enim ecclesiam propter potiorem principalitatem necesse est omnem convenire ecclesiam. Овде реч necesse est, одговара грчкој речи αναγκη, и означава, не моралну обавезност, већ природну неопходност, по којој се свака црква, која чува Апостолско предање, саглашава са тим предањем, које се чувало у римској цркви (пре отпадања од Саборне, Апостолске, Православне Цркве Христове) кроз прејемство епископа.
