Психологија раскола

Архимандрит Рафаил Карелин

Раскол у животу Цркве није само еклисиолошка него у великој мери и психолошка појава. Корени раскола леже у дубини човечијег срца, у области тамних страсти и демонских доживљаја, често скривених од свести самог човека.

По речима Светих Отаца, расколници понављају грех палог архистратига. Шта је нагнало Првоанђела да устане против Творца и да отргне трећину анђела од Небеске Цркве? Свети Оци говоре да је тај безумни поступак био изазван гордошћу.

Луцифер, задивљен својом лепотом и величином, заборавио је да је његово савршенство само Божји дар, а да је сам он ништа, призван из небитија вољом Божјом. и да се, сматрајући себе равним Богу, од Анђела светлости претворио у анђела таме. Дакле, узрок раскола је гордост.

Сама гордост при свом испољавању распада се, као боје у спектру, на многе страсти које представљају карике истог ланца. То су непослушност, властољубље, празна слава (таштина), самодопадање, занесењаштво и, најзад, стање потпуне демонске нријемчивости које се код Светих Отаца назива прелешћу.

То стање се граничи са безумљем. Сатана је пре грехопада био Анђео испуњен љубављу према Богу, његова пламена љубав била је изражена у имену Луцифер, то јест – „светлоносац“. Када је зажелео да сам постане Бог, тада се сила пређашње љубави према Богу претворила у исту такву неизрециву и ни са чим упоредиву љубав према самоме себи. Егоцентризам га је осудио на горду усамљеност и он је скривен од свега света непробојном завесом гордости.

Он ненавиди Бога истом таквом снагом каквом Га је волео, мрзи човека као образ Божји, не воли и презире оне који су се нашли под његовом влашћу. Он је неириступачан за било какво општење и не обазире се ни на кога. Љубав као једина могућност да се изађе из вечног мрака и вечне усамљености за њега је изгубљена. Нема ни једног створења које он не презире. При том, интелект сатане и других палих духова, иако повређен грехопадом, ипак је још сачуван. И овде видимо пројављивање гордости као самозатворености и безграничну веру у самога себе.

Преподобни Авва Доротеј пише: „Не знам за други узрок пада монаха осим поуздања у своје мишљење“. Треба истаћи да све форме психичких оболења - од хистерије до шизофреније - имају једну заједничку црту са стањем тамних духова. То је унутарња одвојеност од свих и вера искључиво у своје сопствене мисли и представе. Душевнн болесник се затвара у себе и престаје да реагује на речи људи око себе. Душевни болесници се односе чак и према најблискијим и најрођенијим људима безосећајно и тврда срца. Они су налик на црну боју која упија зраке светлости, не одбијајући их.

Тако и ови болесници не могу да одражавају љубав нити да зраче љубављу, иако су у неким формама хистерије и они у стању да театрално изигравају (глуме) љубав и да изговарају високопарне фразе. Када човек безусловно верује својим мислима, с њим се дешава исто оно што се често догађа људима који верују својим сновима.

У почетку сатана умеће у његов ум танана расуђивања, оштроумна поређења, блиставе идеје, а затим, када га убеди да превазилази друге, тада почиње да нашаптава своје скривене, погубне мисли, али потајно, као да меша жуч са медом. Кад такав човек открива своје помисли духовном оцу, тада се ђаво налази у положају изненада ухваћеног лопова, јер духовни отац, који није укључен у поље страсти искушаваног, са стране боље види разапете мреже и скривене смицалице врага.

Зато је обраћање духовном оцу за савет или за благослов испољавање смирења, јер благодат тражи смирене срцем, но ако човек скрива своје помисли, мази их, као змију, у свом наручју и верује у њих као у „откривење“ Божје, онда ће постепено постајати плен тамних сила. Тако и раскол почиње вером у самога себе: демонско осећање самодопадања и самодовољности рађа непослушност. „Кога сад да слушам?“ - пита обично с презрењем будући расколник. Свети Оци стално су тражили прилику за послушност, за одрицање од своје воље, да би се усавршавали у смирењу.

Преподобни Антоније Велики, када се ствар тицала њега лично, није се уздао у себе, него је тражио савет од ученика.

Други преподобни - Макарије Египатски - говорио је: „Кад срећем човека, тад се држим мисли: „Ово је мој господар и треба да га слушам“, а када срећем малено дете, тада такође мислим „Ово је син мога господара и зато треба да га слушам“ и тако чувам мир у срцу“.

Преподобни авва Доротеј приповеда како је један монах одбио да слуша игумана, говорећи како би га послушао кад би на његовом месту били тиваидски или скитски подвижници. „Да је био Макарије Велики, послушао бих“, - изјављивао је он. Прошло је извесно време и тај исти брат је рекао да Макарије такође може да греши, и да би он послушао само Григорија Богослова и Василија Великог. Затим је решио да може да слуша само првоврховне апостоле Петра и Павла, а затим је, будући све јаче обузет гордошћу, рекао: „И Апостоли су такође људи, ја могу да послушам једино Саму Свету Тројицу“. Завршило се тако што је сасвим полудео.

Када монах гордо пита: „Кога сад да слушам?“, онда је подтекст ових речи овакав: „Зашто ја морам да слушам све вас, такву ситнеж у поређењу са мном? Мени самом Бог непосредно даје мисли“. Такав монах, као код преподобног Доротеја, говори: „Раније је било духовних отаца, а где су сада духовни оци? - Нема их“. На ово му демон одговара: „Има их; ја сам твој духовни отац“.

Постоји духовни закон по коме „свако тражи себи сличног“. Горди демон, видећи гордост човека, налази у њему свој одраз и зато улази у његову душу као домаћин у сопствени дом. За монаха је грех непослушности такође и грех кривоклетства зато што пред Крстом и Јеванђељем даје завет, заклетву о одсецању своје воље и о послушности игуману и братији. Пакао је вечна непослушност Богу. Раскол је непослушност Цркви. Гордост рађа властољубље. Сатана је хтео да постане други Бог и присвојио је за себе част и име који му не приличи. Један од узрока раскола јесте властољубље.

Расколи су почели већ у доба Апостола. Апостол Јован Богослов пише у Трећој саборној посланици о њему савременим расколницима: „Диотреф, који жели да буде први међу њима, не прима нас“ (3 Јн. 1, 9). Грех властољубља је лукав и подмукао. Он улива човеку помисао да власт даје могућност да доноси људима добро и срећу и да чврстом руком штити Православље од свакојаких изопачавања и јереси.

Он сеје у срце човека лажну увереност да својим немоћним човечијим снагама, уз помоћ власти као спољашњег инструмента, може да оствари вољу Божју на земљи. Тада се сва средства за стицање власти чине дозвољеним. Човек, не схватајући да делује из страсти гордости, сматра да је жеља за првенством у Цркви - хтење да се најпотпуније посвети служењу Богу и људима (сатана је обећао да ће све анђеле узвести на степен серафима). Тако да је жудња за првенством и влашћу један од најважнијих узрока раскола.

Свети Оци називају сатану првим занесењаком. Он је у својим маштањима видео себе као равног Богу, он је видео себе у својој сопственој фантазији као поседника божанствене моћи и власти. Ако је Господ створио свет Својом Речју, то је сатана творац илузорних светова и неостваривих утопија. Ако се сатана представља као Бог, то расколник у својим маштањима представља себе као Цркву. Али то је само илузија.

Зато Свети Апостол Јуда, син Јосифа Обручника, у својој Саборној посланици назива оне који нису сачували јединство вере, „сањалицама“ (Јуд. 1, 12), упоређује их са облацима безводним, који не могу да напоје земљу даждом, са „дрвећем јесењим“ (Јуд. 1, 12), које са својим огољеним гранама личи на кости скелета - узалуд би путник на њима тражио плодове. Он упоређује расколнике са „бесним таласима морским“ (Јуд. 1,13), то јест са таласима за време буре: чини се да ће талас збрисати све на свом путу, али један трен и - од њега више нема ни трага. Расколник се налази у свету сопствених илузија, но утопија, као и свака лаж, води човека у смрт.

Светитељ Димитрије Ростовски пише да је демон починио лудост: устати против Бога, изједначити себе са Богом, водити борбу са Свемогућом Силом - то је безумље. Али гордост је учинила сатану безумним. Ни сопствени пад_, ни пад његових сабораца, ни непробојни мрак пакла, ни ужас вечне смрти - ништа више не може да промени некада светлог архистратига, у њему је све обузето мржњом према Богу и жудњом да сам постане Бог. И поред свог интелекта првоанђела, сатана се налази у стању безумља.

Зашто је тешко убедити расколника? Зато што је раскол, као и сваки грех, нелогичан. Гордост лишава човека способности да мисли објективно. Човек који је уверен у снагу свога ума и у своју исправност заузима нарочити психички став, који као густи филтер не дозвољава приступ до његове свести свему ономе што противречи жељама његовог срца.

Расколник, и не саслушавши до краја аргументе свога саговорника, већ унапред их одбацује. Он игнорише сваки доказ и наставља да тврди своје, не обраћајући пажњу ни на шта. И ту више нема никакве логике, већ само уверености у сопствену исправност.

Душевни болесници не дају се убедити, зато што је њихов унутарњи свет - визуелних представа и гласова које чују, - за њих свет узвишене реалности, неприступачан за „неупућене“, који њих не разумеју. Тако и у расколу видимо слику интелектуалне изолације, одлазак у свет сопствених представа, неспремност и одсуство жеље да се разуме други.

Гордост не може не само да послуша, већ ни да слуша. Стога, док разговараш са расколником, често имаш осећај да се својим речима обраћаш заспаломе или глувоме. Једна од пројава гордости је осуђивање. Сви расколи засновани су на осуђивању и порицању. Нама није допуштено да осуђујемо чак ни брата, а раскол је непрестано осуђивање целокупне Цркве. Реч „ђаво“ значи клеветник.

Свети Оци ово тумаче: ђаво је клеветао саме Анђеле. Раскол је осуђивање пре свега јерараха, које Јован Богослов у Откривењу символички назива Анђелима Цркве. Управо грех осуђивања чини раскол способним за живот. Људи, обузети овом страшћу, свагда ће налазити у расколу могућност да јој се предају под видом борбе за правду.

Свети Григорије Богослов пише да ништа не ласка палом човеку и не обмањује га тако јако као кад његове пороке називају врлинама. А у расколу осуђивање је укусно јело, мада је у ствари то вид душевног људождерства. Психологизам раскола прелази у демонизам раскола.

Апостол Јуда пише да је „Господ анђеле који не одржаше своје достојанство, него наиустише. своје боравиште, оставио за суд великога Дана у оковима вечним под мраком... Слично, - говори Он, - и ове сањалиие презиру Господство (Божије), а на славе хуле“ (Јуд. 1,6, 8).

Анђели нису одржали своје достојанство - верност Богу, а расколници нису остали верни Цркви и, по речима Апостола, њих очекује иста судбина. Свети апостол Јуда открива нам још једну страну раскола: потпуни губитак духовности и њену замену душевношћу - облашћу човечијих страсти, којом дејствују демонске силе.

Дух је најдубља од свих гностичких (сазнајних) моћи човека, преко њега се остварује Богоопштење. Дух је окренут ка Богу, душа - ка земљи, дух - ка ономе што је невидиво и вечно, а душа - ка ономе што постоји у времену. У духу човека је заложено религиозно чуло - унутарње виђење духовног света и себе као дела тог света и способност за Богоопштење - способност да се Богоопштење доживљава у личном духовном опиту.

У духу је смештен унутарњи духовни логос човека - нспосредно познање, које се понекад представља речју интуиција. Само посредством благодати која пребива у Цркви силе духа се буде и ослобађају од поробљености души.

Губитак духовног и његова замена душевним (чулним) јесте губљење правилног унутарњег духовног опита и његова замена душевним фалсификатои, при чему сс уместо реалности подмеће религиозна фантазија, а уобразиља и страсти се сједињују са наговарањима сатане.

Апостол Јуда пише: „Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају... уста њихова Говоре надувене речи“ (Јуд. 1, 19,16).

Мехур може да изгледа знатан по величини, али он је шупаљ унутра; тако су и високопарне речи ових људи унутра празне, јер немају силе духа; они „хуле на оно што не знају“ (Јуд. 1,10), њихова хула на Цркву заснива се на незнању, али то је вољно незнање - они не знају јер неће да знају.

Ми упоређујемо самоизолационизам раскола са самозатвореношћу душевних болесника. Душевни болесник је свагда у себе затворен макар био и брбљив. Али овде аналогија није сасвим тачна: болесник је жртва тамних сила или свога психичког оболења, његова воља је парализована, он није у могућности да схвати последице својих поступака и зато суманутост не осуђује човека на вечну пропаст, већ је оно пре страдање које ће бити награђено.

А расколник је сам изабрао свој пут и постао добровољни безумник, он је пригушио у себи глас своје савести: подсмевајући му се као детињим страховима, он је гордо устао против Цркве и сам помогао сатани да завлада његовом душом. Демон може да се појављује у виду анђела светлости, а раскол се обично појављује под маском нарочите ревности за чистоту вере. Апостол Павле у Посланици Тимотеју пише за такве људе:... „који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3, 5).

У расколу остаје само претерана форма и театрално православље. Сила побожности нису човекови таленти и способности, већ благодат Духа Светога. Одакле је прогнана благодат тамо наступа дух Велијара.

Апостол Павле у истој Посланици пише: „...као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини“ (2 Тим. 3,8), а име „сатана“ значи противник - противник Бога. Људи изопаченога ума (исто), - то су они чији се ум налази под влашћу најстрашније од свих страсти које развраћају човека, - страсти гордости.

Апостол Павле их назива незналицама у вери: иако су ти људи изучили богословље и знали Свето Писмо, ипак, изгубивши благодат, они постају незналице у вери, у ономе што се открива духу и чува у Цркви. Када се гаси светлост тада чак и оштровиде очи више не виде пут, и човек, као слепац, пада у јаму.

Знају ли расколници каквом тамном лику се клањају?

 

са руског:

Мирослав Голубовић

 

 

^