Екуменизам - пут пропасти - Епископ Артемије рашко призренски

Извод из књиге „Екуменизам – пут који води у пропаст“

приредио Епископ рашко-призренски др Артемије [1]

„Православни екуменисти“ у компромисима иду до молитвене заједнице, не само са неправославним „хришћанима“, већ и са нескривеним идолопоклоницима, окултистима и чаробњацима (Ванкувер, Камбера, Рим).[2]

Учествовање Православних Цркава у Екуменском покрету (ССЦ) као пуноправних или равноправних чланова, многи правдају и одговором да су тамо да би „Сведочили о Православљу“. Но то је само „изговор за грех“, јер они учествују у делима таме, која тежи да све неистине и јереси уједини у јединствену, свесветску „цркву“ без Христа. О томе убедљиво говоре чнњенице (нарочито у новијим сусретима). Тако је Митрополит смоленски Кирило (Гудјајев) на VII Скупштини ССЦ у Камбери (1991) отворено назвао овај Савез „колевком јединствене цркве".

А дужност Православних је изразио св. Јован Богослов: „Што чусте из почетка у вама нека стоји" (I Јн. 2, 24): или: „Држи што имаш“ (Откр. 3, 11), као и свети апостол Павле: „О Тимотеје, сачувај што ти је предато...“ (I Тим 6.20), или: „Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се“. А ми шта чинимо? Црква Христова је „Стуб и тврђава истине“ (I Тим. 3,15),

Попустљив став „православних екумениста“ према неправославнима, само их утврђује у њиховим заблудама. (Какав је то грех, види крај беседе о св. Нектарију). Та попустљивост је супротна и самом Господу, који је рекао: „Ако ли не послуша ни Цркве..." (Мт. 18,17). Апостол Павле у посланици Галатима анатемише свакога ко би кварио учење Христово (па ма то био и анђео Господњи, или чак он сам, Павле): „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9).

Екуменистичка „теорија грана" (Branch Theory), по којој је Црква подељена на православни, римокатолички и протестантски огранак, у потпуности противуречи учењу Православне Цркве. Јединство и јединственост Православне Цркве, увек су ватрено исповедали, проповедали и бранили сви свети Оци и Учитељи Цркве.

Велики савремени Православни Богослов, архимандрит Др Јустин Поповић, каже да „као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико цркава... Отуда је раздељење, деоба Цркве онтолошки, суштински немогућа. Раздељења (или: цепања) Цркве никада није било нити га може бити, а бивале су и биваће отпадања од Цркве (и искључења из Цркве). Тако су најпре отпали од Цркве гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па... редом сви остали отпадници, припадници јеретичко-расколничког легиона" (Догм. Прав. Цркве, књ, III. Бгд. 1978, стр. 209 - 212)[3]

Богословски плурализам. који допушта и одобрава Екуменизам, није ништа друго до релативизација истине...

Свети Марко Ефески: „Никада се, о човече, оно што се односи на Цркву не поправља компромисима; нема никакве средине између истине и лажи.“

,,Православни екуменисти" будући равнодушни према истинама наше вере, допуштају себи да признају како и јеретици имају свете Тајне.

Према Христовом учењу, сједињење човека са Богом врши се у светој Тајни Причешћа - светој Евхаристији (Види: Јн, 6, 51 - 56). Света Тајна Евхаристије сједињује људе са Богом, па их самим тим и међусобно обједињује у једно тело Христово, тј. Цркву. (А услов за то сједињење - Причешће, јесте да се има и исповеда вера Цркве, па и вера у Цркву - Једну, Свету...). Отуда нема и не може бити Причешћа изван Цркве. Дух Свети, Који претвара Дарове у Тело и Крв Христову, не може силазити на скупове јеретика, који су отпали од Истине.

Стога, причешћивање неправославних (или са неправославнима), I n t e r c o m m u n i o n , које практикују екуменисти (у изјавама и у пракси), није ништа друго до скрнављење свете Тајне Евхаристије, хула на Духа Светога, „Јудин целив", како је говорио Отац Јустин.

VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу јула 1983. године. Тамо су 31. јула учесници те Скупштине отслужили „Екуменистичку литургију". Главни „литургос" био је англикански надбискуп Ранси, а „саслуживало" је 6 протестаната, од којих су биле и две жене „свештенице". У читању Светог Писма и изговарању јектенија учествовали су и „православни", антихалкидоњани и римокатолици. Тако је римокатолички бискуп Паул Вернер прочитао Јеванђеље, а „православни" архиепископ Кирил (Гудјајев, сада митрополит смоленски) изговорио следећу молитву: „Помолимо се да ускоро достигнемо видљиву заједницу у Телу Христовом путем ломљења хлеба и благослова чаше за једним столом".

Овом отвореном богохулном цинизму „православног архијереја" нису потребни никакви коментари.

Присуствовање „православних екумениста" на екуменским конференцијама (скупштинама, ансамблејама), повезано је са прихватањем догматских компромиса и одступањем од Светог Предања, што је својеврсна издаја Православл.а. У свести помесних православних Цркава (и клира и народа), изменило се много тога од времена њиховог укључивања у Екуменски покрет.

Московски Сабор 1948. године имао је и изрекао изјаве строго православне. А сада? - Дитирамби у част екуменизма. Дружење са екуменистима раслабљује савести православних. „Зли разговори кваре добре обичаје" (IКор.15,33). Екуменистичко пријатељствовање (и дружење) слаби и брише границе међу вероисповестима, руши црквене ограде (налива мутну јеретичку воду у православно вино и разводњава га до непрепознатљивости. Епископ Артемије).

Пример: Став Московске Патријаршије према ,,женском свештенству". У Посланици Светог синода М. П. из 1976. г. одлучно је одбачен екуменски предлог да се дозволи „женско свештенство", полазећи од тога да „Православна Црква сматра себе обавезном да по том питању следи свагдашњу и општеприхваћену црквену традицију, одређену Самим Господом Исусом Христом". Истакнута је и чињеница да „црквена историја не зна за примере обредног служења жена" (ЖМП, Бр. 4, м. 1976. стр. 9).

Екуменски сусрети, који су се након тога учестано одржавали, постали су разлог „постепеног отпадања" од Св. Предања, све до поменутог саслуживања „православниих јерараха" са „свештеницама" у Ванкуверу (83.). (О. Пајсије; „Жаба, лавор, врела вода“ прим. Епископ Артемије). У новије време, други јерарх Московске Патријаршије митрополит сурошки Антоније (Блум) усуђује се да теоретски образлаже могућност постојања женског свештенства јавно изјављујући како „не види богословске препреке хиротонисању жена" (Види: ςΟρθόδοξος τύπος, бр. 745 ς Αθήναι 29. 5. 1987. стр. 2).

Учешће у Екуменизму захтева од православних нечувене уступке (на штету Истине и савести).

По светом Марку Ефеском, тој лучи Православља: „Дела вере не допуштају икономију" Архим Амвр. Пагодин, Св. М Еф стр.226).

Јеретичност издања (и превода на енглески) Светог Писма од стране ССЦ 1983. г. које је под јаким утицајем феминистичког покрета и жеље ССЦ да им се додвори. Од свега новотарења најстрашније јесте то што су израз „Бог Отац" заменили изразом „Бог наш Отац/Мати" (God Mather and Father).

То дело, штампано под називом „Одломци Библије", подрива саме основе Хришћанства, потпуно уништавајући догму о Светој Тројици.

Да би се угодило Екуменизму, све више се скрнаве (деградирају, одбацују) свете Тајне. То нарочито важи за свету Тајну Исповести (чак: да је непотребна, ни као припрема за причешће (Епископ Артемије). Долази време када ће, под утицајем Екуменизма (и новопечених „богослова"), Тајна Исповести, можда, бити и потпуно заборављена, јер ће и клирици и мирјани (по савету и допуштењу нових богослова - духовника) допуштати себи (и другима) да се причешћују без претходног очишћења душе од грехова кроз свету Тајну Покајања, коју је установио сам Спаситељ (Јн. 20, 23).

Цариградски Патријарх Димитрије, дозволио је православним Грцима да се причешћују код римокатолика (Види Каноне: 52, Ап. и 102 VI. Бас. Саб.).

Промена календара повукло је за собом и низ других, већих или мањих прекршаја...(То је само први корак у лево са стазе Православља, за којим су уследили многи, те се стигло до овога у чему смо сада - Епископ Артемије), као: допуштање причешћивања неправославнима; укидање Исповести, допуштање женама да се причесте у било ком стању, измена богослужбених текстова (... да одоле сваком непријатељу и противнику, уместо: да покори под ноге његове сваког непријатеља и противника), скраћивања Литургије (код Грка, а почело и код нас), допуштање венчања у забрањене дане (код Срба), диспенз за опело самоубицама (без разлике) (опет код Срба) итд.

„Литургијска обнова'', о којој се данас толико много говори, често пута иде до рушења свега усправног у Цркви, и завођења хаоса уместо поредка у литургијски живот перника.

Екуменисти уводе нове „литургијске стилове", тј. „богослужења" уз џез и рок муаику, и игру. Тако екуменисти играју (плешу) чак уз молитву Господњу, „Оче наш".

Октобра 27. 1986. године, Папа Јован Павле II сазвао је у Асизију (Италија) 150 представника разних светских религија ради „заједничке молитве за мир". Тамо су биле заступљене скоро све „верске" заједнице које постоје на земљи. (Тамо су били представници и СПЦ,, као и Московске Патријаршије. - Сама мисао да се иде на такве скупове, јесте пристанак унапред на заједништво у молитви са свим и сваким. Епископ Артемије).

„Скидање" анатеме из 1054. године „десило" се 7. децембра 1965. године између Цариградског Патријарха Атинагоре I и Папе Павла VI.

Макијавелизам као метод „уједињења". „Сестринске цркве", пут унијатства итд.

Принудно „покатоличавање". (Примери из Галиције, западна Украјина. А могли би се навести и многи примери из историје Срба).

„Православни екуменисти" не траже уједињење „у истини и љубави" само са римокатолицима, непокајаним абог свог лажног исповедања, него и са антихалкидоњанима (монофизитима).

Шамбези: 23 - 28, септембра 1990. год. одржано је саветовање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и источних монофизита.

Закључци: Нарочито 8. тачака протокола. „Православни екуменисти" су на том скупу, 15 векова монофизитског отпадништва од Православља свели искључиво на терминолошки неспоразум, што је образац екуменистичке лажи (тачка 9.). (Антиохијска Патријаршија са антихалкидоњанима има већ пуно литургијско, и свако друго, општење). (Како онда њу и даље бројати у Православне Патријаршије?!? - Епископ Артемије)

Екуменисти дрско и отворено окривљују Православну Цркву за грех поделе, што је без историјског осиова. Православна Црква није крива за отпадништво јеретика. Она је само то констатовала, и на основу самога Христа (Лк. 12, 51; Мт. 18, 18) и светих апостола (Д. А. 15, 28) штитила богопредану јој веру и истину, и ту своју верност често заливала мученичком крвљу у лицу својих светих Мученика и Исповедника.

Православна Црква није равнодушна у односу на неправославне. Она се не моли „са њима", него „за њих" да Господ „светлошћу свог божанског Ума просвети њихове мисли, безверјем и кривоверјем помрачене; да силом Духа Светога све који су отпали обрати ка познању Истине и да их присаједини своме изабраном стаду". (Кроз то Црква Православна пројављује своју истинску љубав према отпалој браћи, јер, по оцу Јустину, „само је оно истинска љубав, која ближњему осигурава Царство Небеско" (прим. Епископ Артемије).

Православље не иде на минимализам, (екуменисти траже само признавање Исуса Христа за нашег Господа, без обзира шта ко под тим подразумева), но на целосност (Καθολικότητα), јер нема сувишне или неважне истине коју нам је Христос открио, а без које би ипак спасење било могуће (прим. Епископ Артемије).

Злоупотреба од страие екумениста речи Првосвештеничке молитве „Да сви једно буду..." (Јн. 17. 21 - 22) и лажно тумачење. (Превиђају Јн. 17,9-11).

Те речи Христове не говоре о механичком уједињењу (збрајању) свих заблудних учења и јереси, већ о јединству у Истини (Јн. 14, 6), Љубав без истине - немогућа.

Бангкок 1972. год. „Спасење данас". Поводом тога изјава Синода Московске Патријаршије на челу са Патријархом Пименом (У јануару 1973. г.), коментарише уз велике замерке поруку са те екуменске Конференције „Писмо црквама", као чист „хоризонтализам" у спасењу.

Прећуткивање благовести о Христу Распетом и Васкрслом, - Божијој сили и Божијој Премудрости (I Кор. 1, 23 - 24), тј. прећуткивање саме суштине Његовог Јеванђеља.

У посланици Св. Син. М. П. ССЦ након његове V скупштине у Најробију (Кенија) децембра 1975. г. такођс осуђује извештачено прикривање верских разлика пред спољашњим светом, са којим је повезана опасност да се ССЦ претвори у неку ,,надцркву" итд.

Па ипак, све то и много другог, нису за Московску Патријаршију били довољан разлог да иступи из ССЦ.

VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу августа 1983. год. После тога Синод Руске Православне Зарубежне Цркве анатемисао је јерес екуменизма.

Московска Патријаршија пак и даље учествује у екуменској делатности. Фебруара 1991, год. делегација РПЦ од 38 људи на челу са архиепископом (сада митрополитом смоленским) Кнрилом (Гудјајевим) учествује у раду отворено богохулне VII Скупштине ССЦ у Камбери (Аустралија). Иако су „православни" тамо изразили извесна неслагања и негодовање због свега што се тамо дешавало, Митрдполит Кирило је изјавио, да не би желео да се критика правослапних учесника скупштине упућена делатности ССЦ, протумачи као намера да се напусти ССЦ. Рекао је: „ССЦ - то је колевка будуће јединствене цркве... и наш заједнички дом и ми сносимо посебну одговорност за његову судбину".

У поздравном говору VII Скупштини ССЦ Патријарх Сверуски Алексеј II пише да се моли за то да „ССЦ остане веран свом првобитном призиву - да буде савез цркава које траже испуњење свог заједничког задатка - да достигну јединство у вери и евхаристијској заједници" (Жур. М. П. Бр. 6, 1991. г.)

(ССЦ за достизање тога циља, уместо да крене путем спознавања и лечења заблуда код сваке чланице цркве, што би их привело смирењу и јединству у вери, кренуо је у супротном смеру - да Православље толико разводни и одвоји од њееговог вековног пута следовања светим Оцима, те да би се оно потпуно утопило у безобличну масу најразноврснијих јереси и заблуда, што им може личити да су достигли у јединство вере и евхаристијске заједнице. прим. Епископ Артемије).

Страшно је гледати како Московска Патријаршија изнутра руши ограду Цркве. Екуменистички сусрети и саветовања Московска Патријаршија све чешће организује у манастирима, који су од давнина чувари и стубови Православља у Русији.

Звучи невероватно да је екуменистичкн центар формиран у манастиру преподобног Јосифа Волоцког (+1515, помен 9. септ.), чији је свети оснивач читав свој живот посветио борби против јереси. (Код СПЦ - случај Студеница. Жича, раније ман. Крка у Далмацији, и др.). Журнал МП има специјалну рубрику „Екуменистички контакти", која обилује изјавама екуменистичке љубави.

Од Ванкувера (1983) па даље (преко Камбере 1991) Скупштине ССЦ једва да имају неке везе са религијом (Вндети њихове билтене, у којима се више пута пласирају текстови којима се изражава солидарност са екуменистима - хомосексуалцима, чиме су банализовали содомски грех и понудили га као норму) (Ansembly Line, бр. 3, 7, 10 1991.године).

Сваки следећи екуменски сусрет доносм нсшто ново, духовно још наказније. То је нарочито показала Скулштина ССЦ одржана 7 - 20. фебруара, 1991. год. у Камбери. Мешавина црне магије и спиритизма, призивали „духове" младенаца побијених од цара Ирода, и других непочиности (све то предводила учесница из Кореје, проф. богословља презвитеријанка Др ЧУНГ). Она није заборавила ни на „духа земље, ваздуха и воде", оног „духа кога распињу незасите човекове страсти". На крају је зазивала: „Дођи, душе Исуса, распетог на крсту" (О свему овоме постоји документарни филм).

То је ужасно наличје екуменизма, те паклене заблуде наше епохе, која воли да се прерушава у одежде хуманости, равноправности и мирољубивости. (Таман онако као што се и ђаво облачи у анђела светла. - Епископ Артемије).

На тој светској Скупштини (Камбера) било је много дрских изазова Хришћанству. У духовном погледу посебно је ужасно изгледало литургисање „православних" које се одигравало на подијуму сале за заседање, на оном истом подијуму који је послужио као позорница за наступ Кореанке Чунг, и за позоришне представе и ритуалне игре аустралијских домородаца - Абориџана.

Сусрет у Камбери обиловао је богомрским подухватима. После свега (што се тамо чинило) Митрополит Кирил говори: „Ја сам дубоко уверен у то, да ће све што се дешава на Скупштини, цркве прихватити и понети са собом (!), и, најзад пренети до свог народа. Ако оне то учине и ако то већ сада чине, онда то значи да је екуменистички покрет уистииу покрет цркава, а не појединих представника богословске елите који су допутовали у Камберу и за које су последице ове Скупштине небитне" (Ansembly line, N. 10, 19. II, 1991. год. стр. 3).

Опомињуће речи Христове о „лажннм пророцима у овчијим кожама", док су изнутра „вуци грабљиви" (Мт. 7. 15) посебно су разумљиве нама који гледамо „православне“ Јерархе - екуменисте, које том душегубном јереси (екуменизма) праве поделе међу својим свештенством и народом.

Због свега што је речено. није чудо што истински православци, а нарочито монаштво (посебно на Светој Гори, прим. Епископ Артемије), не желе да имају ничега заједничког са екуменистима, укључујући и највише „православне“ архијереје који су свесно себе упрљали учешћем у том антихристовом покрету. (Светогорци одбијају да помињу Патријарха Цариградског - Епископ Артемије). Према преподобном Јосифу (Волоколамском), принцип црквене дисциплине може се одржати само дотле, док јерархија одговара свом високом назначењу (тј. док је у верности Светом Предању Св. Отаца. Епископ Артемије - Писмо Синоду).

Што се тиче свештеника и Епискона који су прекршили ту верност, преп. Јосиф помавља речи светог Атанасија Великог: „Боље је окупљати се без њих у храму молитвеном, него са њима као са Аном и Кајафом, бити бачен у геену огњену".

У ССЦ су се „као у неком фокусу сјединила сва богохуљења, заблуде и противљења Истиии, присутна током читаве историје људског рода, од Каина и Хама до Јуде - издајника, Карла Маркса, развратника Фројда и свих, малих и великих богохулника нашег доба, наших савременика" (Архиеп. Виталиј, сада: Митр. и Првојерарх Руске Прав. Загр. Цркве. „Екуменизам“, стр. 9.).

Ми живимо у епохи апостасије, у епохи лажних вредности. У ССЦ ступиле су већ све помесне Прав. Цркве (Јерусалимска је иступила пре неку годину, као и Аустралијска Епархија СПЦ, Еп. Лука, - прим. Епископ Артемије), изузев Руске Православне Заграничне Цркве.

Године 1983. (после Ванкувера), Арх. Сабор те Цркве званично је објавио АНАТЕМУ екуменизму.

Више се не може (и не сме) ћутати јер би даље ћутање и нас изједначило са издајом Истине, од чега нека нас спасе Господ.

Подвизи светих Подвижника, који су штитили Истину Православља до смрти и мучеништва, остајући (и устајући) увек сами против свих.

Такви су: Преподобни Максим Исповедник (+662), свети Мартин Исповедник, папа Римски (+655), преподобни Теофан (+ око 847) и Теодор (+ око 840) Начертани, свети Марко Ефески (+1444) и други, чијим молитвама нека Господ и нас уброји у верне слуге своје и борце за Истину.

Истинских поштовалаца Господњих је у свим временима било мало (мало стадо). „Један Бог, једна вера, једно крштење" (Еф. 4, 5).

[1] Циљ и намера објављивања овог текста епископа др Артемија, који је верни пастир Цркве и истинско духовно дете и следбеник Светог Јустина Ћелијског, није да натера чеда Цркве у раскол и одвајање од Цркве, већ да упозори на погубну јерес екуменизма, под којим год се она називом прикривала, да изоштри савест Православних, да их као верна чеда Цркве подигне на борбу и отпор овој душегубној обмани. (примедба уредништва Православног Одговора).

[2] Да ли свесно превиђају анатеме и клетве св. Отаца под којима се налазе њихова „екуменска браћа", јер су отпали од Једне (тј. Јединствене), Свете, Саборне, и Апостолске Цркве, а под које и сами потпадају чинећи оно што јавно чине? (Епископ Артемије.)

[3] Тај јеретичко-расколнички „легион" данас се назива звучним именом ССЦ или Екуменизам, који, по оцу Јустину, није иишта друго до „свејерес". Јер ако у Символу вере исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву", откуда онда ,,савез цркава". па још - светски, у коме су учлањене преко 300 разних „цркава"? (Епископ Артемије).

текст преузет из часописа “Свети Кнез Лазар”,

гласила епархије рашко призренске,

излази са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа рашко-призренског др Артемија

број 16, година 1996.

стр. 129-139