Разговор са новинарком која сматра да је хришћанка
Архимандрит Рафаил Карелин
Питање: Слажем се са тиме да религија треба да има одређено место у животу човека и друштва, али људи који су се сувише посветили религији губе интересовање за науку, философију и уметност, а у свом личном животу као да се затварају у себе и повлаче из света. Не чини ли вам се да они самим тим осиромашују свој живот? (Водио се разговор о једном нама блиском човеку, и зато из извесних разлога не наводим његово име.)
Одговор: Религија не сужава човеков живот, већ напротив, открива пред њим нове хоризонте постојања. У философији људи траже одговоре на тешка питања - у чему је смисао живота - и не налазе их. Религија открива човеку оно што се налази изван граница науке и философије, - узрок, смисао и циљ живота. Стога, ако гледамо на религију као на средство познања света и човека, онда она представља највишу философију и науку над свим наукама. Религија не осиромашује емоционалну сферу човека, јер у њеној основи јесте љубав према Богу и људима, само је то квалитативно другачија, духовна љубав. Религија открива лепоту човекове душе као образа и подобија Бога. Ако се чулна, земаљска љубав често завршава разочарањем, охладнелошћу и емоционалном равнодушношћу, а понекад чак и мржњом, то је хришћанска љубав, чији је источник Бог, непромењива. Она не тражи своје, већ себе даје другима, и не брише из срца чак ни своје непријатеље. Упоредите је с оном љубављу која се показује у филмовима, о којој пишу књиге и увидећете колико је светлија и радоснија хришћанска љубав.
Религија укључује у себе мистику. То су нарочита узвишена човекова доживљавања у његовом унутрашњем општењу (заједничењу) са Богом. Тамо се човечијој души открива лепота духовног света пред којом земаљска уметност изгледа као игра сенки. Религија заиста ограничава човека, али у чему? У ономе што је недостојно призвања човека, а разуме се, сваки морал такође одређује ограничење. На пример, уверен сам да ви не можете да крадете или да, волећи своју породицу, будете неверни своме супругу, јер је то такође ограничење, но оно не осиромашује ваш живот. Споменули сте науку, али велики научници, решавајући научне задатке, такође се повлаче у себе, понекад толико да својој околини изгледају као неки чудаци или веома расејани људи.
Али то су били периоди њиховог интензивног стваралаштва и стога, усредсређење верујућих на оно најважније у животу не осиромашује, већ обогаћује њихов живот. Ви сте, вероватно, видели онај призор кад светлост рефлектора осветљава ноћно небо као млаз који шикља увис. На чему је заснован механизам рефлектора? - На концентрацији све-тлости: расејани зраци светлости сужавају се у уско поље и она стиче нарочиту снагу и интензивност. Заиста, не може се рећи да је то оси-ромашење светлости. Душа верујућег налази се међу најузвишенијим истинама које су неисцрпне по својој дубини и свагда су нове. Кад верујући не жели да губи усредсређеност и да троши снагу на споредне и непотребне ствари, онда је у томе његова снага, а не слабост. Говорио сам о томе да се узвишено религиозно осећање и мистика познају само унутрашњим опитом и недоступни су нерелигиозним људима, укључујући чак и црквене сапутнике (симпатизере), који су склони да уче у цркви. Но хајде да упоредимо Библију са савременом књижевношћу, рецимо, са часописима и новинама последњих година. У чему је више лепоте? Где је већа уметност, чак и са естетске тачке гледишта? И шта у суштини губе верујући? Срећа је пре свега однос човека према животу.
Верујући лакше подноси искушење и страдање, те екстремне услове на физичком и психичком плану, у које често доспева човек. А код неверујућих обично за време невоље као да се темељ љуља и тло им измиче под ногама. Да већ не говорим о томе да ће верујући спокојно дочекати за човека неизбежну смрт, али за неверујуће смрт је слом свих њихових нада. Неверујући често међу људима доживљава мучну усамљеност, а верујући никада не бива сам, он стално осећа присуство Бога. Зато је вера највећа срећа. Говорили сте о томе да вера треба да заузима одређено место у животу друштва и човека. Судећи по вашим речима, довољно ограничено да не стешњава човека. Али ту недостаје било каква логика. Ако Бога нема, онда вера не треба да заузима никакво место. Тада је питање о вери бесмислено. Јер то није страшило за децу, а ако Бог постоји, са чиме се, изгледа, слажете, онда вера треба да буде центар човековог живота, најважнија од свих његових вредности, стожер на који треба да се опиру сви поступци и деловање човека. Чудна противречност: веровати у Бога и у исто време додељивати Му место негде у поткровљу човечије свести. Зато треба веровати и живети по вери, или не веровати и тада уопште не дотицати светиње. Говорите о претерано великом заносу, али зар ишта може бити "сувише велико" у поређењу са величином и красотом Бога.
Компромисна вера је душевна млакост (топлохладност, ни студеност, ни врућост). То није ниша друго до лицемерје према Богу и жеља да се у самој религији нађе гарант за своју комфорност.
Питање: Много сам путовала по Европи и видела католичке храмове. Тамо људи за време богослужења седе на удобним клупама и у наслоњачама, не гурају једни друге и свако може слободно да размишља о Богу. Тамо је међу људима просторна дистанца, а у православном храму је некакво обезличено мноштво народа које ме одгурује и плаши, а уз то ме боле ноге и тешко ми је да одстојим службу која дуго траје, а како се тек осећају други, старији по узрасту.
Одговор: Болеснима и старима допуштено је да седе и за то постоје клупе у сваком храму, обично уз зидове.
Питање: Када долазим у храм, тада је већ испуњен (заузет другима), а ако буде слободног места и ја седнем, тада ме гледају са неодобравањем, као младу особу, али заиста, и млада особа може да буде болесна. У католичком храму створене су удобности за парохијане. Па не могу ја да идем у храм са својом столицом.
Одговор: У грчким храмовима већ се налазе клупе и седишта, као и у Европи. Но, хајде да размотримо ваше питање. Ви сте човек који припада интелигенцији и зато ћу вам навести као пример речи Ајнштајна, боље рећи, његову мисао о томе да човек схвата време врло субјективно. На пример, разговор са вољеном женом у току два сата, 40-минутно предавање у аудиторијуму и неколико секунди у којима је човек снагом воље приморао себе да држи руку на врелом тигању, у субјективном осећању времена могу да се покажу као једнаки периоди.
Кад бисте се од срца молили у храму, заборавили бисте на болест ногу. Јер ваша професија новинарке, у неким случајевима захтева од вас да проводите на ногама у очекивању или у разговору по неколико сати. А сада замислите да сте се после дуготрајне одвојености срели на улици са омиљеним другом или другарицом, где нема клупа; како би тада неприметно пролетело време и ви не бисте осетили да сте уморни. Опростите ми за отвореност, али вама је досадно на Литургији и зато фиксирате своју пажњу на стања телесне слабости или на осећај бола и болести које не примећујете у друго време. Ко је укључен у молитву, за њега богослужење пролази као неколико тренутака и чак му је жао што се служба већ завршила. А за оног ко се не моли време службе је развучено као гумена врпца за стезање удова (за заустављање крвотока). Он се премешта са ноге на ногу, зева, обазире се унаоколо, прижељкује да се служба што пре заврши, и често, не сачекавши крај, под изговором телесне слабости или некаквих неодложних послова, излази из храма. Назвали сте народ, који се сабрао у храму, мноштвом - је ли то оправдано?
Гомила (мноштво, маса) је појам нечег случајног, непросвећеног, неруковођеног, себи препуштеног, но зар су се људи овде сабрали стихијски или случајно? Они су сједињени истим духовним пољем, истом вером, истим доживљавањима, истом молитвом, чак ћу рећи и више: ти људи, сабравши се на светом месту, сједињени су Духом Светим. Овде се молитва свакога произноси за све и свих - за сваког. Постоји још и мистички план храма, то је присуство небеске Цркве у земаљској Цркви. Ви то нисте осетили и видели сте само људе које сте презриво назвали гомилом. Можда сте још помислили да у се католич-ком храму више шири мирис парфема. Али опет се враћам на питање зашто је у православном храму прихваћено да се стоји на молитви. Зато што је душа повезана са телом а раслабљење тела води ка раслабљењу и раз-средсређењу (расејавању) мисли. Кад удобно седнемо у наслоњачу и склопимо очи, тада душа утоне у некакав дремеж: уместо молитве ми ћемо маштати или медитирати и размишљати.
Због чега стражар у војсци не седи, него стоји, а када чува изузет-но важан објекат, стоји у ставу "мирно". Ако седне почеће да дрема и можда ће заспати на дужности. Можете проверити на себи самој да се другачије молимо када стојимо него када седимо. Ако човек осећа присуство Божије, тешко да ће зажелети да седне и зато се древна Црква молила на коленима. Људи који стоје поред вас не изгледају вам као духовна породица, већ као гомила, готово непријатељска гомила, која вас притешњује и гуши, док присуство оног кога волимо не гуши, него пре радује. Сложићете се да је ту дефицит љубави. Вама је тесно у храму, зато што је у вашем срцу тесно за људе. Правилно сте приметили да када људи седе тада имају осећање дистанце и удаљености, док је сама Црква - духовно јединство.
Можда ће вам се неке моје речи учинити некоректним, али питање религије је толико важно, да ту не треба да буде места ситним увредама и самољубљу. Чини ми се да је велика погрешка била у томе што сте ви дошли у православни храм не зато да се покајете и да смирено молите опроштај од Бога, не зато да бисте постали свесни дубоког пада човекове душе и потребе за оном надсветском силом која се назива Благодат, већ сте дошли у храм да бисте стекли нове емоције, одахнули душом од земаљских дела и да бисте, можда, размишљали о Богу, слушали појање, а затим се, без икакве унутрашње промене, будући задовољни собом, поново прихватили земаљских дела, сасвим се задовољивши тиме да религија треба да има своје место. Тешко је одахнути душом на ногама, много је лакше сести, склопити очи и предати се роју својих мисли.
Недавно сам разговарао са дамом из вашег круга. Била је убеђена да су древни зидари поседовали окултне способности и да су градили храмове на местима где са нарочитом снагом дејствује космичка енергија. Говорила је да треба да се трудимо да нађемо место тачно испод центра куполе и да замишљамо како некаква енергија прожима наше тело. Та дама је говорила да је њена енергија - вера у живи космос, а да су све црквене Тајне и обреди средство за психофизичко пуњење космич-ком енергијом или просто космичким електрицитетом. Када сам је упитао да ли такву енергију имају, по њеном мишљењу, муслиманске џамије и пагански храмови, одговорила је потврдно и изјавила да њена религија замишља сав космоокао литургишући организам. Разне религије су само различити језици, то су само разни видови или различити језици једног изванредног високог стручњака.
Када сам упитао: молите ли се ви? - она је зачуђено упитала: зашто и коме да се молим? Ја просто замишљам да сам честица космоса, и стога, као неки зрак његове енергије. Овде видимо знаке нове стратегије демона у његовој борби са Црквом. Није се успело са уништавањем хришћанства, и сатана хоће да створи религију без Бога, да сачини Цркву без Христа и да замени молитву враџбинама и медитацијом, где место Божанства заузима космос. Уосталом, ову стратегију и не треба назвати новом. У окултним сектама сатана се представља као животни принцип света. Он носи име "пан", што значи "Васељенски, свеопшти и свеобухватни". Сада су екстрасенси и чаробњаци склони да шаљу своје пацијенте у храмове да би се ови по рецептима екстрасенса пунили некаквом енергијом, а у ствари то је светогрђе, које такође има своју тамну сатанистичку силу.
Питање: Не, ја сматрам да сам хришћанка, само унеколико слободоумна (либерална) и не припадам никаквој конфесији. На пример, не могу да прихватим принципе и методе инквизиције и насиља над човеком, чак не могу ни да објасним нити разумем како је могла да настане тако страшна појава. Идем и у православне и у католичке храмове; када боравим у протестантским земљама навраћам у њихове саборне цркве (катедрале и капеле). У архитектури, у певању и у музици оргуља налазим душевно задовољство. У свакој од њих видим њихову изузетну лепоту.
Одговор: Чини ми се да мешате два осећања: естетско и религиозно. Естетско осећање је доживљавање земаљске лепоте. То је сагледавање хармоније облика, али при том сагледавање обично нестаје, губи се и излази из видног поља човека. Естетско осећање могу да изазову и скулптуре древних античких уметника, а за религиозно осећање хришћанина то су идоли, оличење тамних сила. Код естета подједнаке доживљаје могу да изазову лепота храма, планински врхови, поток који брзо тече са стене стрмим каменитим коритом, орлови који лебде на небу, ливаде покривене цвећем; изглед земаљске лепоте може да изазове у човеку емоционални полет и поетско надахнуће, али како је то далеко од религиозног осећања. Католичанство, у коме је икона замењена сликом у боји, а за време богослужења се чује музика оргуља, ближе је лепоти овога света; тамо је, ако се тако може рећи, религиозни натурализам, а у Православљу је религиозни символизам. Слика може да буде живописна и ефектна, али символ је дубљи. Он скрива у себи тајну која се може појмити само кроз молитву и аскетизам. Ви сте малопре порицали инквизицију и са тиме се потпуно слажем, али инквизиције као институције никада није било у Православљу. То је чедо католизицма. У исто време спремни сте да опростите католичанству због инквизиције у замену за задовољство да у римокатоличкој цркви мало поседите у седишту са наслоном, да мало маштате и медитирате, и да чујете музику.
Питање: А зар у Православној Цркви није било инквизиције? А казне и прогонства јеретика?
Одговор: Инквизиција се у католицизму заснивала на лажној идеји: "Држава је Црква а римски првосвештеник као глава (старешина, господар) те државе". Али принципи управљања државом и Црквом су различити. Држави је неопходан репресивни апарат, а Црква делује убеђивањем својом моралном снагом. Прихвативши управљање државом и тежећи ка светској монархији, католичанство је заједно са тим прихватило и мач инквизиције, а папске буле су инквизицију учиниле официјелним органом католичке цркве. А што се тиче инквизиције као средства насиља и принуде, она је у многим формама постојала свуда, зато што су грех и морална слабост свеопште појаве.
Код једног познатог писца има приповетка под карактеристичним насловом "Ситан злодух" о учитељу гимназије коме пружа нарочито потајно задовољство да причињава бол људима. Ти ситни злодуси могу да се садистички пројављују у породици, на послу, па чак и у цркви. Кад мали злодух задобија власт, онда постаје инквизитор, то јест велики и угојени зли дух. Међутим, говорећи о средњовековној инквизицији, не треба заборављати на атеистичку инквизицију, која је беснела у XX веку и која је по својим размерама и жртвама превазишла све пређашње инквизиције узете заједно.
Пишање: Често боравим у иностранству, нарочито у Шпанији, католичкој земљи. Могу до дубоко у ноћ да шетам по Мадриду и да се осећам безбедно, а у православној Москви нисам заштићена. Могу да ме опљачкају, премлате и убију. Чим падне мрак бојим се да излазим сама из свога дома.
Одговор: Можете се осетити исто тако безбедно и у протестантској Енглеској, незнабожачком Јапану па чак и у муслиманској Турској. Зар озбиљно мислите да су шпански криминалци - католици, а московски бандити - православни. Ја не поступам у складу са својим религиозним убеђењима. У православној Грчкој човек није заштићен мање него у Шпанији, а у католичким земљама Колумбији и Парагвају странцима, да их не би опљачкали, обезбеђују полицајце као пратњу не само ноћу, него и дању. Но ако погледамо дубље, онда о православним земљама можемо да говоримо само симболично и условно. Црквени хришћани, то јест они који редовно посећују храм, поштују прописе Цркве, читају обавезно молитвено правило код куће и старају се да испуњавају заповести Јеванђеља - у мањини су, и то - у упадљивој ма-њини. Живите у згради од 20 спратова; да ли много њених становника иде у храм недељом. Они проводе време у гостима или на селу у кући. Ко држи постове? Ко чита Библију? У најбољем случају неколико од стотину људи. Стога, такве речи као што су православна земља и православни народ јесу више носталгија за прошлошћу или вера у жељено као стварност.
Питање: Нећете ваљда почети да оспоравате да је култура опште-ња у иностранству виша него код нас?
Одговор: Говорите ли о етици или о етикецији? Истинска култура потиче од осећања љубави и добронамерности према људима. Етикеци-ја, као циљ ради циља (сврха по себи), не пројављује садржај човекове душе, већ га пре скрива под маском научених гестова и речи. Таква етикеција обезличује човека и доводи до некаквог општег безбојног стандарда. Кога бисте ви желели да имате за пријатеља: човека искреног, мада помало припростог, или пак човека који је навикао да поступа као аутомат по одређеном програму, по шаблону. Ако хоћете да оцените народ по спољашњој учтивости, тада морате да дате предност не Европљанима, већ Јапанцима у чијем језику уопште нема погрдних речи.
Питање: Хтела бих да вам поставим питање из друге области: како се односите према старалаштву и личности Александра Мења? Он је врло популаран у одређеном кругу верујућих, нарочито међу интелигенцијом.
Одговор: Он је популаран баш зато што је популаризатор. По мом мишљењу, његова ерудиција је широка, али недовољно дубока. Он није писац, него је у значајној мери "преписивач", еклектичар. Његова религиозна позиција је мутна и неодређена. То је некакав својеврсни екуменизам који понекад заправо излази изван оквира хришћанства и задобија теософски карактер. Таква "ширина" импонује делу интелигенције која у догматском индиферентизму не види духовну охладне-лост и равнодушност, него поље за нова интелектуална истраживања и експерименте. Мени се он чини као једно од карактеристичних пројављивања савременог модернизма у Православљу. Мењ најмање личи на мислиоца, његове књиге се могу прочитати једанпут, а за други пут тамо ништа не остаје. Упоредите их са делима Василија Великог и Јована Златоустог, у којима можете сатима размишљати над једном реченицом и у којима човек сваки пут налази увек ново и ново.
Име Александра Мења за савремено либерално новинарство постаје својеврсна лозинка помоћу које дописник распознаје ком табору и усмерењу припада његов саговорник.
Питање: За мене Мењ није лакмусов папир, већ светла појава у мом животу, без њега можда и не бих пришла Цркви.
Одговор: Очигледно да је и сам Мењ себе такође сматрао "светлом појавом" и зато је за један од својих псеудонима изабрао име Емануил Свјетлов. Емануил је друго име за Христа Спаситеља, што значи "С нама је Бог", а Свјетлов је, као што и сами разумете, "онај који припада светлости" или "онај који потиче од светлости". Ако име бирају родитељи, псеудоним бира сам човек и улаже у њега одређено значење и смисао. Колико се такав псеудоним слаже са хришћанским смирењем, одговорите сами себи.
Презиме Мењ такође личи на други псеудоним, зато што су се у апостолско доба у Палестини мењ-има називали Јевреји који су примали крштење, али су настављали да посећују јерусалимски храм и да врше јеврејске обредне обичаје. То су били претежно чланови јудео-хришћанске секте евионита. Говорите да сте преко Александра Мења (не знам да ли преко књига или из личног познанства с њим) смогли снаге да приђете Цркви. Ту су, чини ми се, две грешке. Прво: ви још нисте у Цркви, већ у процесу тражења, а друго, да сте били у души спремни, промисао Божији би вас довео до Христа.
Питање: Мени је драг не само живот, него и смрт Мења. Како се ви односите према томе што је он био убијен на путу ка храму, то јест вршећи своју дужност?
Одговор: Мислим да је Мењ имао, поред књижевних експеримената, извесна добра дела, можда тајну милостињу, ради којих га је Господ удостојио такве смрти. Али његово дело живи, њега настављају Чистјаков, Борисов и други. Што се мене тиче, више бих волео да је Мењ жив, а да је његово дело на либерализацији хришћанства трагањем за унијом - мртво. Тако би било лакше његовој души.
Питање: Није нам јасно чиме је изазван ваш негативан однос према о. Александру Мењу?
Одговор: А ја не могу да разумем нарочиту љубав савремене, ни најмање црквене новинарке према о. Александру Мењу. Кажу да човек гаји тајну љубав према своме греху. Чини ми се да је данашња интелигенција, већином искључена из живота Цркве, увидела или, боље речено, осетила у Александру Мењу свој рођени грех - вештину да говори о религији, сједињену са беспринципијелним погледом на свет и информацијом која никога ни на шта не обавезује и ништа не објашњава.
Мноштво речи лишених унутрашње дубине, спремност да пише о било чему, на пример, о кинеско-индијској философији, не откривајући корене проблематике и противречности те философије, да пише о метафизичким питањима онако како се пишу новинарски чланци или, дозвољавам себи да кажем, осврти на игру фудбалских тимова: ето стила Александра Мења. У том погледу његова дела представљају непрекидне отрцане фразе, а уз то и непромишљене позајмице.
Његов осврт на старозаветне књиге представља некакав хаос од извода из историје Старог Завета, антибиблијске литературе, протестантског рационализма и равинистичких тумачења. Наша интелигенција је склона да ту збрку прихвата не као немоћ мисли и хронични плагијат, него као ширину погледа. Када он пише о библијској књизи "Песма над песмама" Соломона, тада преда мном искрсава лик некаквог камелеона.
Час претпоставља да је "Песма над песмама" позоришна драма, час изражава феминистичке погледе о томе како је на "Песми над песмама" утемељен протест слободне пастирице против положаја жене доспеле у харем источног цара, то јест приписује делу Соломона револуционарни карактер.
Изјављује да идеја "Песме над песмама", као мистичке љубави између Бога и Цркве, у јеврејској варијанти припада равину Акиби који је живео у II веку по Христу. Овде је сасвим јасна алузија на то да је пре Акибе (познатог по томе што је прогласио бунтовника Бар-Кохбу за Месију и био спаљен по наређењу императо-ра Адријана), "Песма над песмама" играла улогу зборника свадбених песама. Како ју је у том случају Јездра сместио у канон Библије шест векова пре Акибе, како је она могла да се нађе у кумранској заједници и да буде међу светим књигама? То је потпуно непознато. И друго: зар су се Ориген и још старији егзегети убројали у ученике равина Акибе - подстрекача гоњења палестинских хришћана?
Затим Мењ пише да су "Песму над песмама" символички разумевали Свети Оци хришћанске Цркве, осим Теодора Мопсуетског. Кад би ученик богословије на испиту уврстио Теодора Мопсуетског међу Свете Оце, добио би јединицу; а такве лапсусе допушта себи свештенослужитељ који претендује на место лидера савремене теологије. Како се овде не сетити изреке Соломона: "У многом причању нећеш избећи грех"[1]. Уосталом, дела Мења уопште нису безазлено псеудонаучно високопарно трабуњање. У једном питању довољно јасно се оцртава његова личност.
То је тежња ка унијатском зближавању јудаизма и хришћанства, која води порекло од јудео-хришћанских секти апостолског века. Сличне погледе пропагирао је крајем XIX столећа познати философ Владимир Соловјов, а они су нашли свој одраз и у неким протестантским сектама. Али између хришћанства и јудаизма не може бити јединства и савеза. Хришћанство је, пре свега, вера у Сина Божијег - Христа Спаситеља, који је дошао на земљу, у Богочовека Исуса из Назарета.
На месијанском плану јудаизам је категоричко порицање Исуса Христа као Спаситеља света и очекивање новог месије. Овде би зближавање било обмана и самообмана. Но, поричући талмудизам и равинизам као лажна учења о месији, ми уопште не преносимо своје порицање на Јеврејина као човечију личност коју је Христос назвао нашим ближњим и, стога, заповедао да га љубимо "као самога себе".
Насиље над својом религијом или над својом савешћу није дело човекољубља и није ширина духовног видика (погледа), већ најгори вид политизације.
Необична подударност: од мене су неколико пута узели интервју за новине и сваки пут су питали: шта мислим о Александру Мењу. И ни један пут мој одговор о њему није био објављен, као да је моје речи брисала некаква невидљива цензура.
Само презиме Мењ има символичку нијансу. У апостолско доба мењима су називали Јевреје који су, примивши хришћанство, наставили да посећују јерусалимских храм и да врше старозаветни ритуал. Сада име Александра Мења задобија карактер својеврсне лозинке, по којој "христијанословесни" либерали препознају један другог.
Питање: Шта можете рећи о монахињама заједнице "Сестре мајке Терезе"?
Одговор: Да је то јошједан корак ка профанацији и посветовњачењу монаштва. Растући процес секуларизације западне Цркве изопачио је саму идеју монаштва, али у том реду он ју је изокренуо под згодним изговором - служење свету у личности болесних. Монаштво је духовно служење свету кроз одрицање од спољашњег, телесног и душевног. То је изузетан подвиг живота и духа - кроз очишћење свога срца не само од греховних, него и од световних помисли и брига. То је јединство једнога са Једним - духа, који се ослободио од световних ликова и узора, са Оним Ко је изнад слике и речи. То је безмолвије (молитвено тиховање) духа у коме се одражава вечност. Служење болеснима и несрећнима је узвишена хришћанска врлина, нарочито у наше доба али оно захтева друге услове и другачије душевне потребе. Овде је садржај и стил живота који не одговара монашким заветима. Монашки аскетизам захтева свођење на минимум контаката са спољашњим. Срце монаха је море безмолвија у коме се одражава вечност. Монах не треба да се дотиче туђег тела па чак ни да гледа своје сопствено. При ограничењу чулних утисака душа монаха постаје слична цветовима мимозе који реагују на сваки додир. Древни устави прописују нарочиту опрезност монахињама.
Питање: Зар сви православни монаси одговарају своме идеалу?
Одговор: Не. Али слабост, погрешке па чак и пороке ових људи нико не одобрава. Такве монахе уопште не истичу као пример. На њих гледају као на тамне мрље које су пале на црквену ризу, а делатност "Сестара мајке Терезе" савремени чулни и телесни свет прихвата као подвиг и узор за монаштво. Почетком XX века у Цркви је настао по-крет под именом обновљенаштво (обновљенство) који је захтевао да се манастири претворе у радне задруге и болнице. При том монаштво није било укинуто: завете целомудрија (здравоумља), нестицања (сиромаштва) и послушности требало је испуњавати, али сам садржај монашког живота замењен је телесним служењем људима, оним чиме је требало да се баве хришћани који живе у свету.
Модернистичке снаге у Православној Цркви немају ништа против тога да се дело обновљенаша (обновљенаца) настави и да се по примеру реда "Сестре мајке Терезе" од православних монахиња створи нешто као што су одреди Војске спаса и да претворе манастире у филијале "Црвеног Крста". Секуларизацијом монаштва почиње секуларизација Цркве.
Питање: Зашто се не може задобити непрестана молитва и чистота срца ако се налазимо у свету и служимо људима?
Одговор: Савршену чистоту срца уопште није могуће стећи, јер је грех поразио човекову природу. Али усамљивање и молитвено тиховање (безмолвије) дају могућност да видимо дубину свога срца и да одбијамо грех при његовим првим пројављивањима. У свету је човек лишен тог самопознања и његов духовни живот и, пре свега, молитва постају расејанији и површнији.
Главни циљ живота је стицање благодати Духа Светога. Благодат није метафора, већ реалност, то је божанска сила која не налази места у срцима људи погружених у грех и сујету. Највећа трагедија нашег доба није глад, сиромаштво нити болести, него губи-так благодати без које се дух човека гуши. Молитва монаха је духов-но служење људима и супротстављање силама зла које нарастају као снежна лавина и прете да збришу све на свом путу. У свету, молитва човека са душом, умом и памћењем оптерећеним пословима, не може да има усредсређење и снагу као код монаха. По речима преподобног Серафима Саровског, монах који је изгубио Исусову молитву личи на угљенисани угарак.
Свет је изгубио представу о духовном плану постојања. Чак и у питањима религије људи мисле у материјалним категоријама, а подвиг молитве им је непознат као да је молитва само лично дело које нема везе са животом. Православном мистику такво мишљење би се учини-ло неумесним, као кад би рекли за сунце да је светлети - његова лична ствар која се не тиче других.
Питање: Објасните то јасније и конкретније.
Одговор: Монашка аскеза укључује у себе, као обавезан услов, борбу са уобразиљом, зато што се преко уобразиље подстичу и мно-же страсти које живе у сваком од нас. Крајњи видови подвижништва као што су затворништво, отшелништво, столпништво и тако даље, имали су за циљ да очисте ум од уобразиље, да сасуше страсти у срцу, да искључе ум из струјања разноликих помисли и слика и да га усредсреде на Једно. Такав подвиг је тежи од подвига војника у рату или рада затвореника у рудницима. Црква га је изједначавала са мучеништвом за Христа. Мученик у преводу значи сведок, то је највише сведочанство о истини, порука која постаје крв и живот, као неповредиви печат. А монашки подвиг је сведочанство о благодати Духа Светог, када човек сам постаје одраз небеске светлости. Монах је сведок тајне будућега века, а ако служи свету, постепено му постаје сличан.
Питање: Али ипак нисмо схватили зашто врлине на које нас позива Јеванђеље - да служимо Господу у личности сиромашних и несрећних - не могу да одговарају животу монаха.
Одговор: Врлине набројане у Јеванђељу доступне су свима. Оне су универзалне. А монаштво је посебан начин живота и служења људима. Зато Господ даје у Јеванђељу правила неопходна за сваког хришћанина, али уједно говори и о највишем савршенству које се постиже безбрачношћу, сиромаштвом и послушношћу. Овде Господ предлаже и саветује, али не обавезује. Он истиче као пример највишег савршенства Јована Крститеља - пустињака и отшелника који је од детињства пребивао удаљен од света, у подвигу молитве и безмолвија. Господ га назива "нај-већим између рођених од жена". На највиши подвиг човек не може бити обавезан, на њега је могуће само указати. Монаштво је добровољни вид живота по примеру Јована Крститеља, који се јавља као небески покровитељ монахујућих.
Ако је судити о добру по материјалним представама хуманиста, онда Јован Претеча једва да може да буде спасен, а још мање прослављен, јер је сав живот провео у пустињи и није служио сиромашнима и онима који страдају. По њиховом мишљењу Јован Претеча је "беспосличио", а затим некоректно компромитовао цара покушавајући да му наметне своју ропску концепцију брака. Стога, за либерале мајка Тереза треба да стоји изнад светог Јована Крститеља, Антонија Великог, Симеона Столпника и Венедикта Нурсијског.
Ми уопште нисмо против телесног милосрђа, али подсећамо да је "заповест милосрђа широка" (св. Јован Златоусти) - све има своје степене и своје место.
Човек се састоји од тела, душе и духа, чија целокупност представља јединствену личност. Порицати тело и његове потребе значи упасти у лажни гностички спиритуализам, осуђен од Цркве. Нахранити гладног, неговати болесника, поделити оно што је неопходно за живот са сиромахом - то су дела телесног милосрђа.
Утешити несрећног, узети у заштиту неправедно увређеног, дати добар савет, посетити затвореника и тако даље - то су дела душевног милосрђа и она су благословена од Бога, Који је обећао да ће милостиви бити помиловани. Али постоји још виши степен - духовно милосрђе: то је непрестана молитва за сав свет, то је проповед вере не само речју него и силом благодати. Ту невидиву, али очигледну силу, људи осећају својим срцем као највеће сведочанство вере, као најдејственију помоћ у борби са тамним силама.
Свет је море страдања. Ми смо благодарни онима који хоће да умање земаљска страдања, мада их човек не може уклонити, јер су човечији греси - реке које непрестано испуњавају то море. Али постоји глад страшнија од глади за хлебом - то је глад духа. Постоји немаштина мучнија од телесне - то је губитак Бога. Постоји болест ужаснија и одвратнија од куге - то су греси који уништавају богоподобије човека. Постоји непријатељ моћнији и суровији од земаљских непријатеља - то је демонски свет коме може да се супротстави једино благодат Божија.
Телесном човеку духовни свет је заклоњен густим покровом ма-теријалности као завесом која постаје скоро непрозирна. Земља, која треба да буде припрата раја, све више подсећа на притвор (предворје) пакла. Процес обездуховљења човека тече гигантским корацима. Савремена уметност у којој су одражени скривени ритмови душе, све више подсећа на прелудијум за паклену музику - тај плес смрти. Захвални смо онима који хоће макар мало да ублаже страдања на земљи, али најстрашнија катастрофа је вечност без Бога, вечност у заједници са демоноподобним бићима, вечност као царство унутрашње и спољашње таме, вечност као трајно уподобљење демонима. Овде на земљи сви су несрећни - и сиромашни и богати. Сиромашни се гуше од си-ромаштва, а богати зато што губе највећу радост - умеће љубави и милосрђа. Стога је њихов живот као гозба за време куге. Савремени свет постао је сличан огромној пустињи. Само телесно или душевно милосрђе ту је немоћно, мада је и оно неопходно.
Земља је обиталиште човека, а срце је обиталиште духа. То је поприште битке са метафизичким злом, на коме само сила благодати може да дарује победу, а благодати је све мање и мање, као се да она, напуштајући земљу као своје разорено пребивалиште, повлачи на небо.
У почетку беше невидиво, а затим видиво. Невидиви је створио видиво. Невидиво је вечно, видиво - (при)времено. На невидивом духовном плану решава се судбина човечанства. Однос човечанства према Богу ствара историју света.
Монашки подвиг је најузвишенија помоћ свету спољашњим одрицањем од света и унутрашњом молитвом за свет. Човечије срце је тачка додира неба, земље и преисподње (подземља). Кроз човечије срце пакао се излива на земљу, али кроз човечије срце снисходи и благодат Божија. Човек се може молити и у свету, али у монаштву се постиже нарочита дубина и снага молитве, неослабљена сталном променљивошћу мисли и борбом противречних осећања. За људе удаљене од Бога сама реч "дух" постаје неодређена и нејасна, као да је скривена у магли. Они стално мешају дух са душом. За њих је будистичка медитација - духовност, песме Висоцког - духовност, галерија слика - духовност, позориште - духовност, и тако даље.
Саосећање у жалостима и невољама људи, разуме се, биће им разумљивије и ближе него аскетизам и безмолвије као невидиви подвиг духа, и они ће поздрављати монашку модерну телесног служења свету, као узор и пример за православље.
Питање: Ако сам вас тачно разумела, ви сматрате да негом болесника треба да се баве мирјани? Таква делатност не одговара монашком начину живљења?
Одговор: Тачно сте ме разумели. Сматрам да је потребно да томе додам још следеће. Организовано милосрђе треба да буде ванконфеси-онално, а не да отворено или заобилазно служи плану прозелитизма, то јест да шпекулише самим милосрђем. Додуше, сумњам да би овај услов могао да се испуни конфесионалном заједницом. Зато више ценим добровољно лично милосрђе као органски део хришћанског морала. У специјализованим редовима човек човеку не помаже добровољно, како налаже срце, него то чини организација у којој систем замењује личност и при том се само милосрђе, примивши програмске форме, постепено политизује и претвара у социологију.
Питање: Монаси реда "Сестре мајке Терезе" баве се не само негом болесника, него врше и дуготрајно молитвено правило. Зар то није пример сједињења молитве са добрим делима?
Одговор: Овде се ради о високим степенима молитве који зависе од начина живота. Такви степени објективно нису доступни уму оптерећеном бујицом информација и спољних утисака.
Питање: Да ли ви поричете врлине монахиња из реда "Сестре мајке Терезе"?
Одговор: Драге воље признајем њихове личне добре особине, али овај покрет представља у монаштву оно што бисмо у савременој уметности назвали авангардизмом. Такве подвиге нећемо наћи у Житијима Светих и у древним "Материцима" (Изреке светих жена), али би они могли да заузму почасно место у приповестима Дикенса или Виктора Игоа. Атеистички свет лако се мири са таквим монаштвом и према њему чак гаји и пријатељство, а то је забрињавајући симптом. Свет, који мрзи Христа, воли мајку Терезу. Зар је она боља од Исуса Христа, или пак либерали осећају овде своје - разарање монаштва под видом монаштва?
Ред "Сестре мајке Терезе" јесте секуларизација монашке свести, то је превредновање његових вредности. Стога, пишемо у име самог монаштва.
Питање: У католичком монаштву постоји традиција организованог и специјализованог служења људима. Како се ви односите према томе?
Одговор: Само католичанство представља раскол у некада једној Цркви. Тај раскол је био изазван низом узрока, али један од њих је био покушај западне Цркве да преузме на себе функције државе, што је повукло за собом секуларизацију и централизам црквених система. Сваки раскол бива праћен губитком духовности и зато је католицизам наставио центрифугално кретање од древног Предања ка сталној модернизацији. Мистику су постепено почели да замењују практи-цизмом и схоластиком. Распад јединственог монаштва на огранке у виду редова последица је и трајан процес те секуларизације. Реформа-торство, које се јавља као раскол у расколу, довршило је тај процес и укинуло монаштво. Неки католички редови се баве политиком, други - васпитањем деце, трећи - издавањем књига, четврти - баштованством, и тако даље. На Западу је врло мало редова који су сачували
созерцатељни дух древног монаштва. Они нису карактеристични за
католичанство.Монаштво је око Цркве подигнуто ка небу. А сада хоће да га усмере ка земљи.
Губитак духовности у католицизму заменила је спољашња делатност која се обавља веома енергично и често самопожртвовано, али ту земља заклања небо, а привремено - вечно. Традиције западне Цркве не могу да нам служе као узор, то је више пример за то да изван једине (једне) Цркве не могу да се сачувају правилни духовни оријентири.
За православне монаштво је унутрашња духовна потреба и начин живљења који јој одговара. За Запад монаштво је услов за извршење изабраног или задатог дела. Није случајно ред језуита најмногобројни-ји и најмоћнији у католичком свету.
Истински монашки живот јесте стремљење ка јединству човечије душе са Богом и созерцање божанствене лепоте коју називају "блистање Божанства и Таворска светлост". Сликовито говорећи то је заљубљеност у божанску красоту.
Бити монах то је бити у срцу своме насамо са Јединим.
Телесне врлине су немогуће без општења са овим светом. То општење испуњава ум монаха сликама и призорима овога света, а срце - страстима. Настаје хаос у подсвести и борба помисли на нивоу свести. У то се уплиће демонска сила, која нарочито мрзи монаштво, а финале таквих добрих дела за монаха је скоро увек исто: не помаже монах свету, већ њега свет гута, и монах се претвара у "доброг мирјанина" у монашкој одежди.
Питање: Који видови делатности су најопаснији за монахујуће?
Одговор: Сматрамо да је за монахе, а утолико пре за монахиње, најопаснија васпитна и лекарска делатност. У црквеним правилима свештенику је забрањено да се бави лечењем, нарочито хирургијом, а монаштво је духовно свештенство, непрестано молитвено свештенодејство у свом срцу.
Монаха називају "оцем", а монахињу "мајком" зато што они, одрешени од љубави по телу и крви, почињу да љубе духовном љубављу све људе и у својој молитви као да усиновљују свет. А васпитање деце може да побуди код монаха, а нарочито код монахиња, осећање телесне везаности. Инстинктматеринстваје једно од најјачих осећања код жене, а овде се он лако буди и подсећа монахињу да је мо-гла да има своју децу, као и на све што је повезано са телесним рађањем деце. Осим тога, пристрашће према детету може да испуни њено срце, да угаси духовну љубав према другим људима и да потисне из срца молитву. Већ св. Василије Велики пише: "Претерана љубав према једном човеку јесте губитак љубави према другима".
Што се тиче лечења и неге болесника, ту поглед на наго човечије тело и његово додиривање, по асоцијативним везама распаљују страсти које су будне у човеку. Грех је дубоко продро у нашу природу, па и кад га не осећамо јасно, он ипак живи у нашој души, као тињајућа жеравица која свагда може изненада да плане од погледа или додира, као од налета ветра. Зато је чување свога срца чињење непрестаног подвига.
Оно што је за мирјанина висока врлина и што не излази из колосе-ка његовог живота, за монаха може да постане узрок његовог духовног пада.
Питање: Полемика православних са католицима која је избила (настала) одмах после раскола и која је имала своју предисторију у конфликту патријарха Фотија са папом Николом, тешко је разумљива обичном вернику. А уз то тамо се претресају посебна питања. Да ли бисте могли да укажете на главни узрок разилажења, на онај оријентир по коме би чак и обичан човек могао да разуме ко је у праву у овом хиљадугодишњем спору: православни ли католици?
Одговор: Сматрам да је то пре свега еклисиолошко питање. Шта представља Црква? Чуварку апостолског предања или организам који еволуира и који се развија? Је ли древној Цркви била дата пунота Ду-ха Светога и средства за спасење или се Откривење давало постепено као да се временом повећава?
У првом случају, а наиме: ако је у време Педесетнице Црква, која се састојала од апостола и ученика Христових, већ добила сву силу Васељенске Цркве и остајала у историјском времену истоветна себи самој, јер се савршенство не развија, већ се само открива - онда је у праву Православна Црква која је непромењива чуварка Светог Предања. Ако пак Црква еволуира - креће се од мањега ка већег, од несавршенства ка савршенству - онда су у праву католици, који су почели са еклисиолошким и догматским реформама и увели новотарије туђе древној Цркви. Тај се процес на Западу наставља. Ако је Откривење божанско по својој природи и у Цркву се као у поље благодати, укључују народи или испадају из ње, не умањујући нити повећавајући тиме благодат која постоји у Цркви, онда су у праву Православни. Ако је Црква човечанска институција која се развија паралелно са појмовима као што су цивилизација и култура, онда су у праву католици.
Овде су два принципа: традиционализам и реформаторство. Сам протестантизам је био изопачено откривање принципа еволуције Цркве, то јест законито дете католицизма, које је поновило поступак свога оца.
Католицизам је отпао од Васељенске Цркве и устао против ње, а протестантизам је устао против католичанства.
У историји човечанства у току су сложени процеси. Паралелно са техничким и научним прогресом збива се инволуција духа. Када желимо да видимо идеал хришћанства потпуније оваплоћен на земљи, тада управљамо пажњу на време апостола и њихових прејемника и самим тим сведочимо да првобитна Црква није поседовала зачетке духовности, већ пуноту Духа Светога.
Реформе као исправљање савршеног могу да воде само у правцу погоршања. Католичка аскетика је непрекидно уступање телу. Католичка уметност, нарочито иконопис, јесте прелазак од мистицизма ка натурализму. Католичка архитектура данас све више задобија карактер модерне. Ово посве-товњачење говори о духовном губитку, о последицама трагедије која је сазревала у недрима католицизма и испољила се у расколу у XI веку.
Истина је једна и недељива. Католицизам очекује нове догмате и "откривења" и самим тим сведочи о својој непуноти. Губитак духовности створио је вакуум и тај вакуум се испунио световном делатношћу и световним оријентирима.
Православље је кретање по вертикали, католицизам - кретање по хоризонтали. Православље као да из вечног и непромењивог гледа на земљу. Католицизам види вечно кроз призму земаљског.
Језик религије је језик символа. У католицизму тај језик је деформисан. Од символа се прешло на слику, од појања као језика срца на музику - језик емоција. Мистика Православља је исихија (молитвено тиховање) - небески мир. Мистика католицизма су живи ликови који изазивају утисак визионарства, као и чулна екстаза. Православље је сачувало Дух Педесетнице и пронело га кроз векове. Али Дух припада Једној Цркви.
Исход раскола је свагда фаталан: духовност деградира у душевност, а Таворска светлост у јарке боје земље.
Религиозно познање зависи од очишћења срца, подвиг аскезе проширује духовни гносис. У католицизму се показује спремност на компромис са грехом, у њему нема напрегнуте, постојане унутрашње борбе у дубинама срца.
Савремени католицизам је перманентни процес модернизације, то су безбројни савези и уније са безбожним светом.
Православље није пристало на нагодбу са тим центрифугалним кретањем историје која се назива култура и прогрес. Зато је оно удаљеније од света, зато се смањило његово земаљско двориште (домаћинство, газдинство). Католицизам се удвара свету, нуди му, као мито, максимум комфорности и минимум аскетике.
Православље је религија личности коју препорађа Христос. У католицизму је принцип колективизма. У Православљу Црква је јединство у љубави које називају саборност. У католицизму Црква је централизам, у коме се личност претвара у део целине. У Православљу Црква је јединство у Духу Светом; у католицизму је јединство као структурални појам, јединство као веза са центром, која се представља као три концентричне кружнице: Рим, курија и папа.
У Православљу сваки верујући носи одговорност за чистоту вере; у католицизму та одговорност се скида, тамо је само потчињавање: твој ум и твоја савест је - папа, он ће за тебе одлучити, он ће тебе заменити собом.
У Православљу Истина се открива у саборности; у католицизму у врховном вођи и теургу у једној личности. За православне Истина је Христос, који Себе открива у Светом Предању. За католике Истина је Христос, који је после Себе поставио као Свог викара папу.
Завршимо оним чиме смо почели. Доказ истинитости Православља за нас је његова древност и непромењивост.
Доказ истине у овом питању за католике је многобројност католичке Цркве (конфесије), која по аритметичкој величини превазилази све религије, као и њен утицај на светку политику, разграната структура са добро организованом централизацијом, добротворне установе и резерве злата у банкама.