Скривено од очију људских савршава се спасење

Игуманија Арсенија Уст Медведицка

 

Како је могуће да се осећате као лађа без кормила? А данас (6. јануара) је Света Црква свим верним обзнањивала: "Ево пред нама Христа, Који од трулежи избавља свет". Он је наше сидро спасења, кормило што нас на сигуран пут управља и Кормилар што сигурно води лађу нашу ка пристаништу спасења - у Царство Небеско; са Њим је у животу добро, са Њим у смрти нема страха, са Њим се живљење за гробом блаженством назива. Није страшно то што нисте добили свештенички чин, који сте толико желели, није страшно ни то што нисте монах - и од те се мисли може одустати, уколико није таква воља Божија, али никада немојте остављати Христа.

Нека Он буде циљ свих душевних стремљења Ваших, свих жеља срца Вашег, свих мисли ума Вашег. Љубите вољу Његову, заповести Његове, учините Њега ради неко добро ближњима својим, речју или делом. Будете ли љубили Христа, будете ли Њега ради у било чему пошли против грехољубивих стремљења и жеља свога срца, будете ли Му принели на жртву какву год пристрашћеност своју, удостојићете се да будете Његов свештеник, тајни монах, анђео. У Патерику сам читала како су једном неки мирјанин и монах били сахрањени на малом растојању један од другога. Када су касније њихови гробови били отворени, на монаху је нађена световна, а на мирјанину монашка одећа. Видите ли да је нама непознато ко је монах пред очима Божијим. А Вас сматрам својим духовним сином, и желела бих да Вас увек видим као следбеника Христовог, као ученика Његовог.

Да би се сачувала чистота тела, неопходно је сачувати чистоту срца и ума. Зато је неопходна молитва, неопходно је стражење над срцем својим, неопходан је подвиг. Ако већ нисмо кадри да увек чувамо топлину, пошто је она дар Божији, у сваком тренутку смо кадри да у себи снажимо одлучност воље, да се подвизавамо против страсти, да разгоревамо у себи стремљење ка савршенству, да се приморавамо на подвиг. Заповести Божије нису нам дате да бисмо произвољно одлучивали хоћемо ли их испуњавати или не; напротив, дужни смо да их држимо, јер нас у противном чека вечна погибао. Молим Вас, дакле, ради Бога, ради испуњавања пресвете воље Његове, присилите се да понесете недостатке својих ближњих, а према себи, према својим недостацима будите строги и захтевни. Било би добро да с времена на време читате житија Светих и да имате макар и кратко, али редовно молитвено правило. А да бисте почели стражити над срцем својим, даћу Вам један савет, а Ви се потрудите да га следите током поста. Једном приликом сам Вам препоручила да научите напамет кратке молитве Светог Јована Златоуста: "Господе, не лиши ме Твојих небеских добара" и др.

Сада Вам саветујем да их свакодневно држите у уму и да током дана чешће понављате једну од ових молитава: данас прву - "Господе, не лиши ме...", сутра другу: "Господе, избави ме од вечних мука" и тако редом. Ту молитву носите у уму, у срцу и у уобразиљи. Када се молите за небеска добра, упоређујте их са оним земаљским добрима, и дајте своме срцу да осети сву узалудност, пролазност и варљивост њихову. Тако размишљајте о свакој прозби, и нека читавог дана душа живи испуњена оваквим созерцањем. Наиђу ли Вам лепе мисли, запишите их, наиђе ли умиљење, осамите се. Дајте храну Вашој души, дајте преокупацију Вашем уму, дајте ваљану управљеност Вашим мислима. Нека би тај мали труд Ваш доносио добре плодове, како у будућем веку не бисте непролазном и неутољивом глађу гладовали.

Писали сте о животним недаћама и патњама, и питали се да ли су оне заиста неопходне свакоме човеку? Питање је неправилно постављено, иако је у њему присутан дубок животни смисао. Господ је човека саздао ради блаженства, и он је заиста био блажен све док грехом није изопачио у своме бићу све оно добро што је Господ ставио у душу његову. Начинивши од себе самог божанство, према коме је усмерио све животне циљеве и свеукупна стремљења своја, човек је све изопачио и у себи самоме и у свему што га окружује. Сваки човек представља самоме себи божанство, и отуда толика неслога, толика непријатељства, толика мржња међу људима. Да бисмо се изнова родили, да бисмо опет дошли у своје природно стање, потребно је да се одрекнемо себе, свога "ја", своје саможивости, или, како је имала обичај да каже мати схимонахиња Ардалијана, потребно је стати на своје место, а место које смо били узурпирали уступити Ономе Коме једино приличи част и поклоњење. Али човеку није лако да се одрече себе.

Он мора да умре за страсти, а смрт је увек тешка и горка. И утолико му је тежа и горча што други људи који га окружују такође живе у истом таквом стању палости у коме се и он налази. Људи једни друге гурају у погибао, и онај ко жели да се извуче из провалије погибли осећа на себи то гурање и ударце право у лице. Али ако Господ помогне, после одрицања од страсти уместо гордости душа ће задобити благодат да окуси смирење, уместо самољубља - љубав према ближњем, уместо суровости - умиљење, уместо злобе - кротост, уместо страха - веру, уместо очајања - наду, уместо самољубља у свим његовим видовима - љубав према Богу. Тада ће души и патње причињавати радост, јер је она изнад њих, она их не осећа, него је само свесна, и види, и осећа велику помоћ Божију, која крепи дух у недаћама и искушењима, велику премудрост путева Његових која преко патњи води човека ка слободи и која га у самим тим патњама очишћује, изводи из рђавог стања и увек управља на прави пут. Тада душа осећа и снагу, и радост, и благодари Господу за патње, које јој се чине ништавним у поређењу са свим оним добрима којих се преко тих патњи удостојила.

 

 

преузето из књиге

"Како се спасавати у свету -

савет и поуке древних и савремених Светих Отаца и стараца хришћанима у свету"

стр. 113-116

 

Библиотека "Свети Петар Цетињски"

Светигора

 

наслов изворника

Спасение в миру

 

 

^