У којој мери човек може имати поверења у свој разум у стварима вере?
"Није верник онај ко свему верује него се тако назива онај ко верује Богу. Остави испитивања и прими веру. Вера просвећује све, вера освећује све, вера чини човека достојним Светог Духа" (Св. Јован Златоуст 1, 88).
"Не испитуј ништа од онога што Бог не захтева од тебе, већ буди задовољан исповедањем праве вере и не буди радознао ни за шта осим тога" (Преп. Варсануфије Велики и Јован Пророк 13, 128).
"У потпуном смислу права вера је она када неко верује само због тога што је Бог тако заповедио и када за то да би поверовао не тражи ништа више осим да сазна како је Бог заповедио, и чим сазна да је Бог заповедио да се тако и тако верује потпуно се мири са тим спокојно, не дозвољавајући никакве сумње.
Ово је детиња вера која беспоговорно верује Богу, свом Оцу!.. Њу је и захтевао Господ када је рекао: Ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18, 3). Из овога сами можете да закључите да ако неко верује на неки други начин, за њега нема сумње да неће ући у Царство Небеско.
Оваква детиња вера није слепа него она која види, и то види чистим очима, ничим незапрљаним. Она се не упушта у разумска испитивања него кад сазна да је Бог тако рекао одмах постаје спокојна. Ово је у њој најпоузданија, најчвршћа и најразумнија основа за сва веровања" (Св. Теофан Затворник 8, 4-5).
Треба дати преимућство детињој вери, која слуша Бога и оставља сопствена испитивања!
"Код нас је постало уобичајено да се слепој вери претпоставља разумна, а под разумном вером се подразумева вера учена која се не задовољава само тиме што се каже - "Бог је тако заповедио и верујем," него у све меша расуђивање свог разума, стидећи се чак и да помене да је Бог тако заповедио, видећи у томе понижење за свој разум. Код неких то доводи до тога да они уопште не верују и не желе да верују ничему што не умеју да подведу под начела свог разума и усагласе са скупом стечених ставова и погледа на свет, који су створени у њиховој глави.
На ово ћу рећи: нема никаквог греха у томе да човек тражи нека разумска расуђивања како би објаснио и потпуније разумео ствари вере. Ово су често чинили и Свети Оци. Међутим, треба приметити да ово суштини вере ништа не додаје и да је то сасвим споредна и узгредна ствар. Било да је то тако или не, вера која верује Богу како је већ речено ништа од тога не губи. Онај ко је стекао таква знања пред Богом нема преимућства над оним ко их не поседује, али искрено и јасно верује у све оно у шта треба да верује само зато што је Бог тако заповедио" (8, 5-6).
"У оној мери у којој човек даје преимућство свом поимању у тој мери вера слаби и губи свој значај: вере уопште ни нема, већ постоји само умовање о стварима вере...
Што се тиче расуђивања - расуђујте, само немојте попуштати у послушности вери и не подривајте је зато што је то послушност Богу са Којим се човек не сме спорити."
"Вера није слепа и види не она која расуђује о стварима вере него она која искрено и непоколебљиво верује заснивајући се на убеђењу да је Бог заповедио да се тако верује, као што дете без расуђивања верује речима оца и мајке."
"У суштини, расуђивање ништа не додаје моћи и значају вере. Напротив, ко у питањима вере почне да придаје већи значај свом поимању и расуђивању, он самим тим умањује значај своје вере пред Богом као што се снага вина смањује кад се у њега дода вода. Ко свом расуђивању придаје велики значај он верује свом разуму, а не Богу. И заправо, ту више нема вере..." (Св. Теофан Затворник 8, 22).
Разум је само способност да се схвати истина, а нипошто није извор истине.
"Ми сами у себи носимо спремног оснивача јереси и ковача сваке лажи - разум. Само му се препусти и он ће те одвести ко зна куда. Данас сви и свуда траже разумност. Свуда се чује: ово захтева разум, о овоме разум каже ово, дајте разуман поглед, разумно убеђење, разумну веру. Ако је тачна пословица: шта кога боли он о томе и говори - онда је разум болест садашњег доба. Добро је што се тражи разумност, али није добро што се истина тражи само у људском разуму. Овај разум људи желе да прогласе за светског наставника - цара истине. Несхватљиво је одакле му таква почаст? Кад се човек роди на свет, он ништа не зна: ни једној ствари чак не зна ни име, свему се учи, а чим стане на ноге и још није ни постао пунолетан, а већ почиње да се надима и тврди: ја, па имам разум, о свему ћемо расудити и решити сами. Разум заиста јесте велики дар Божији, али кад нам га је даровао Бог га није поставио за извор истине, већ само за њеног пријемника. Није нам Он рекао: ево вам разум, њега слушајте и како вас он научи тако и поступајте. Већ шта је учинио Бог? Створивши човека са разумом, истог тренутка му се јавио и почео да га учи истини и од тада није престао и не престаје да руководи њиме ка њеном познању и да просвећује његов ум њеним знањем...
"Разум је способност познања истине; али сама истина није у њему већ треба да му се да споља. Ко је, ако не Бог извор бића и истинског знања? Он ју је и дао, она пребива на земљи - чува се и у свему предаје. Разуму треба рећи: изучавај је и чувај, из самог себе можеш да производиш само фантазију као мехуре од сапунице или да извлачиш замршене помисли као паукову мрежу која се распада на лаком поветарцу" (Св. Теофан Затворник, 9).
Боље је да човек у стварима вере нема поверења у свој разум
"Када се ум - који још није очишћен покајањем, те и даље по мраку и пада, и када га још увек није просветио и не води га Дух Свети - дрзне да сам по себи, сопственим силама из мрака гордости расуђује о Богу, он обавезно пада у заблуду. Таква заблуда је богохуљење. О Богу можемо знати само оно што нам је Он по великој Својом милости открио (5,495).
"Мој сопствени ум носи на себи печат пада, покривен је покровом мрака и сам себи поставља замке. Још у рају је неразборито и неопрезно тежио ка стицању знања, које је за њега било погибељно и убиствено! После пада постао је још неразборитији и непромишљенији, он се са дрскошћу опија из чаше отровног знања и тиме коначно уништава у себи укус и жељу за Божанственом чашом спасоносног знања" (Св. Игнатије Брјанчанинов 5, 394).