Како се треба односити према неправославним вероисповестима?

 

"Хришћанским црквама се... осим наше православне Цркве називају још и Латинска (Римокатоличка) црква и многе протестантске заједнице. Међутим, ни Латинску цркву, а још мање протестантске заједнице не треба признавати за истинске Христове Цркве, зато што оне уопште нису у складу са апостолским уређењем Цркве Божије" (Св. Теофан Затворник 8).

"У почетку су, као што је познато, сви људи који верују у Христа чинили Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, имали су једну веру, исте Свете Тајне, једну Главу Господа Исуса Христа: и зато су тада сви били православни, и сви су имали исто учење и исте поуке. Појављивали су се, истина, још од апостолских времена у Цркви Христовој јеретици и расколници, и што се више и даље ширило Хришћанство, тим су више и разноврсније ницала лажна учења: неки од древних јеретика и расколника су по свом броју представљали велике заједнице која су биле кратког века или су биле лишене карактера складне и самобитне црквене заједнице: то су били само болесни органи Цркве, понекад су они били одсецани, понекад трпљени, али никако нису били посебно болесно "тело" или посебна "Црква" (иако назив "Црква неправилно користе неправославне хришћанске заједнице) Међутим, од 11. века подела у Христовој Цркви је добила оштрији, одлучан, трајан и одређен карактер. Пре свега од истинске Православне Цркве одвојио се већи део западних хришћана и створио Римокатоличку цркву: од Римокатоличке цркве је пак, у 16. веку отпала Лутеранска црква, која се такође назива протестантском, са својим многобројним сектама; и тако су се појавиле три главне хришћанске вероисповести: православна, римокатоличка и протестантска, и свака вероисповест је створила свој посебан катихизис" (1, 2).

 

Римокатоличка (Латинска) црква

 

"Латинска црква води порекло од Апостола, али је касније одступила од апостолског Предања и искварила се. Њен главни грех је страст према ковању нових догмата по свом разуму и својој вољи. Она је прво измислила догмат о исхођењу Духа Светог "и од Оца и од Сина" ("Filioque"), или кроз Сина, - то је било давно, у почетку отпадања од истинске Цркве, - а ево још сасвим недавно измислила је још два: о непорочном зачећу Мајке Божије и о папиној непогрешивости. Њој се чини да овакве новтарије представљају обогаћивање и узвишавање савршенства Цркве, међутим, то квари Цркву и то у веома великој мери. Учење о исхођењу Духа Светог "и од Сина" нарушава догмат о Пресветој Тројици; учење о непорочном зачећу Богородице нарушава догмат о рањености наше природе услед грехопада и делимично догмат о Искупљењу; учење о папиној непогрешивости човеку самовољно присваја Божанско својство и нарушава опште учење о Богу и човеку.

Тако су код Римске цркве нарушени најбитнији делови хришћанског вероисповедања: о Пресветој Тројици, о Искупљењу и уопште о природи Бога и човека. Сва ова учења су туђа апостолском Предању и у ствари су то људске измишљотине и као такве личе на неки дозидани део на згради који није по плану и стилу зграде и није од одговорајућег материјала или као кад би неко у чисто вино од винове лозе досуо неку течност која му је по свом природном саставу супротна. Као што се таквим дозиђивањем квари зграда и овом примесом - вино тако су и овим учењима Латини су нарушили и искварили свету веру коју су предали свети Апостоли. Нарочито је разорна последњи догмат о непогрешивости папе" (Cв. Теофан Затворник 8, 229-230).

Свети старац Пајсије Величковски пише неком свештенику Јовану, очигледно унијату, који га је молио за разрешење неких својих недоумица: "Прва и најважнија заблуда унијата је учење које су прихватили од Римљана да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина. То је прва и најважнија од свих јереси, јер она у себи садржи мудровање о Богу Једном у Светој Тројици, мудровање које је неправилно и у супротности са Светим Писмом. Онај ко исповеда да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина сматра да у Богу има два начела: једно од Оца, друго од Сина. Ми, пак, православни исповедамо у Божанству јединствено начело - Оца, као што нас је и Сам Господ наш Исус Христос научио у Светом Јеванђељу, говорићб да Дух Свети исходи само од Оца. Он говори: "А када дође Утјешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи" (Јн. 15, 26). И Апостол говори: "Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца Свјетлости (Јаковљ. 1, 17). Видиш ли? Он говори - Оца Светлости, тј. Отац је корен и извор Божанства. Две Светлости, Син и Дух, од јединствене Светлости Оца имају своје предвечно постање: Син у рођењу (Од Оца) и Дух Свети у исхођењу (од Оца)...

Божанствени пророк Давид говори: "Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његових сва војска њихова" (Пс. 32, 6). Видиш ли, Господом назива Оца, Речју Његовом назива Сина као предвечно од Њега рођеног: Духом пак уста Његових (а не њихових!) назива Светог Духа као Оног Ко исходи само од Оца. Може се наћи још много других сведочанстава из Старог и Новог Завета, која јасније од сунца показују да Дух Свети исходи само-од Оца а на Сину почива као што се то показало у Крштењу Господњем.

И сви свети тумачи Светог Писма васељенски Учитељи као једним устима говоре да Дух Свети исходи од Оца и нигде није написано "и од Сина". Дакле, ако су унијати истомишљеници са Римокатолицима у тако тешкој јереси каква је онда њихова нада на спасење ако они јавно не одбаце ову духоборачку јерес и не сједине се поново са светом Православном Црквом од Истока?..."

Даље старац Пајсије убеђује свештеника којем пише да што пре бежи од уније као што је Лот бежао из Содома: "Не жали," пише он," ни за имовином ни за рођацима ако они неће да те послушају него на сваки начин спасавај своју душу од погибељи. Јер за тебе нема ничег важнијег од душе за коју је Христос умро. Бежећи, не осврћи се срцем уназад због имања које је кратког века: боље ти је да будеш у сиромаштву него да похулиш на Светог Духа као што хуле римокатолици. Иди и бежи од уније што брже можеш да те не задеси смрт у њој и да не будеш убројан међу јеретике, а не у Хришћане. И немој само сам да одеш, него и другима саветуј да иду, и то онима за које по савести знаш да ће те послушати. Ако те не послушају, макар сам бежи од вражије клопке и душом и срцем се сједини са светом Православном Црквом и на тај начин ћеш, чувајући заједно са свима непорочну веру и испуњавајући заповести Христове, моћи да се спасеш" (11,217-218).

Теофилакт Бугарски, блажени отац Цркве из 11. века, сва латинска застрањења сматра нетачним... и бори против додавања Символу вере (латинског додатка) "и од Сина": "Овде лежи," пише блаж. Теофилакт, "најопасније зло, и ако (Латини) не пристану да се направи исправка онда не треба чинити уступке, без обзира на то што говоре са престола којим се тако хвале и поносе; па нека и истичу исповедање Петрово, нека и обећавају блаженство... па чак ни када би нам показали и кључеве Царства Небеског..." (Предговор "Благовеснику").

 

Протестантске цркве

 

"Што се тиче протестантских заједница, оне, премда се и могу назвати хришћанским, јер расправљају о хришћанству никако се не могу назвати Христовим Црквама. Христову Цркву су уредили Свети Апостоли по нацрту и плану Самог Господа, а који је објаснио и утврдио Дух Свети. А ове (религијске) заједнице су људи уредили самовољно и по плану који су сами направили. Оне су многе ствари узеле из апостолског Предања, али су свему дали другачији поредак, другачије место и другачији смисао. Оне су рушили зграду Цркве која је већ постојала, узимали су оно што им је одговарало, додавали су своје и од мешавине једног и другог стварали своју заједницу. Шта је ту Христово?

У згради је главна идеја зграде и њен план. Како код њих ни једно ни друго није Христово него њихово, што је њихова памет смислила ове општине се неправилно називају Христовим Црквама. Јер Христос у њиховом уређењу нема удела. Истина је да оне говоре да су упутства за уређење својих општина узеле из Светог Писма. Али, идеја и план за изградњу Цркве нису били дати Светом Писму и зато нису могли бити узети одатле. Неке закључке је могуће извући из написаног, али закључци дају само вероватноћу, а не праву истину. Истиниту идеју и план Цркве Божије су Апостоли остварили у делу стварања Цркве. Онај ко би желео да их упозна треба да се обрати самој Цркви Божијој, и од ње да се научи овоме, а не да узме па да их извлачи из Светог Писма кад их тамо нема. Они се тамо виде само делимично: међутим, да би се видели треба се са њима прво упознати из стварног уређења Свете Божије Цркве. А како поступају протестанти? Разарају Цркву, а затим од њених крхотина, уз додавање својих додатака граде нову коју су сами измислили. Може ли се очекивати да они наиђу на траг истинске Цркве?!"

"После овог сам можеш да извучеш правилан закључак о протестантским црквама, да због тога што нису уређене по Божијем него по измишљеном плану, оне нису истинске Цркве Христове, него лажне цркве. Оне су исто што и лажни новац, или још боље, исто што и вештачко вино. Вештачко вино и по ароми и по изгледу понекад личи на право при-родно вино, али у ствари оно није то, иако може имати натпис исписан златним словима да је то такво и такво вино. Тако се и ове цркве називају Христовима, али у суштини оне то нису. Њима доликује назив вештачке (или лажне) цркве.

Лутер је први почео да фабрикује (лажне цркве), а затим су се, по узору на њега, и други прихватили и исфабриковали мноштво лажних цркава, али још нису сви задовољни. Фабриковање лажних цркава је постало жила-куцавица протестантизма. Зато се оно код њих и наставља и трајаће до краја света...

Сви ови измишљачи цркава су полазили и полазе од мисли да Црква Божија, онаква какву су је Апостоли уредили, нема на земљи... Међутим, пошто се без Цркве не може, треба је изнова саградити, чему протестанти смело приступају, сматрајући да су за то позвани само зато што им је то пало на памет. Али, како градити, на основу чега? Наравно, по Светом Писму, а како другачије? Бацају се на Свето Писмо и почињу да копају по њему. У Светом Писму, као што сам говорио, није изложен план здања Цркве, већ се у њему садрже само неки његови нејасни наговештаји. Наваљујући на такве наговештаје и, тумачећи их на свој начин, они их узимају за основу плана зидања своје цркве и одмах приступају уређењу своје цркве. Пошто један од њих узима једно, други друго, трећи треће, код сваког излази његова црква која не личи на друге. Испада да колико има памети толико има и планова цркава, колико планова - толико и цркава. Њихова разноликост која и сама пада у очи треба довољно јасно да стави до знања да ниједан од измишљача није доспео на прави пут истине. Међутим, пошто сви они у основи имају нешто из Свето Писма свако од њих ће тешко признати да греши, већ напротив, свако тврди да је само он доспео на прави пут. Тако и стоје ове цркве једна крај друге и свака сматра себе за праву цркву; међутим, ниједна то није...

Ако на земљи нема апостолске Цркве како бисмо ми са својом кратком памећу могли да се досетимо да су је основали Апостоли? Зато и нема потребе да се прихвамо посла поновног подизања Божије Цркве. А нема ни смисла. На земљи постоји апостолска Црква, по истинитом обећању Самог Господа. Ови измишљачи цркава су двоструко криви: и због тога што се прихватају посла за који нису способни и немају начина, и због тога што се не труде да виде истинску Цркву Божију, која по истинитом обећању Божијем мора да постоји на земљи до краја века, или, пак, намерно окрећу главу да је не би видели кад она стоји пред њима. Такав труд тражења и налажења истинске Цркве био би достојан хвале; а овај труд измишљања цркава је достојан смеха. Онај је спасоносан, а овај води у погибељ и онога ко измишља и оне који су пошли за њим.

Папа је изменио многе догмате, искварио све Свете Тајне, ослабио правила црквеног руководства и исправљања карактера и све је кренуло у супротном смеру од онога како је Господ имао намеру, све горе и горе. Затим се појавио Лутер - паметан човек, само тврдоглав. Папа, каже, мења све што му падне на памет, па зашто да и ја не мењам!? И почео је све да гради и преуређује по своме, и на тај начин је основао нову веру - лутеранску, која ни из далека не личи на ону коју је Господ заповедио и коју су предали Апостоли. После Лутера су наступили философи. Ево, Лутер је кажу, смислио нову веру, иако је наизглед из Јеванђеља, али по својој памети. Зашто ми и мимо Јеванђеља не бисмо саставили учење само по својој памети? И почеше да умују и да нагађају - и о Богу, и о свету и о човеку - свако на свој начин, и смислише толико учења да се човеку заврти у глави од самог њиховог набрајања. И код њих је сад постало овако: веруј како ти падне на памет, живи како хоћеш, наслађуј се чиме ти душа жели. Код њих је широко, све преграде су срушене. Али, овај широки пут води у погибељ, као што је Господ рекао. Ето докле је довела попустљивост у учењу!..

Ни код паписта ни код протестаната ни код англиканаца... нема истине Божије, - праве, чисте и потпуне. Она пребива у јединој истинитој Православној Цркви. Истина је, ипак, да они сами пошто су обманути, мисле да поседују истину, али је истина далеко од њих. Паписти су први отпали од истине, али мисле да је баш они чувају. Протестанти су разобличили неодрживост паписта у многим стварима, али сами нису нашли истину него су побегли још даље од ње, изградивши нову веру, и то по свом мудровању, а не по истини Божијој, а мисле као и паписти да су нашли истину, која је, како они сматрају, туђа папистима. Енглезима се није свидела немачка вера и они су изградили своју, исто тако по свом лажном мудровању, а не по истини Божијој, говорећи: код Немаца је ово и ово лоше, направићемо веру која нам више одговара - и направили су, удаљивши се од истине Божије још даље док су мислили да стоје у њој чвршће од других. Код Енглеза се потом, као и код Немаца, намножило мноштво вера које се такође хвале да су, напокон, нашле истину, ау ствари су се само још више од ње удаљили. Пошто је истину нису тражили тамо где ју је Бог утемељио него у свом расуђивању нису је ни нашли, него су за истину прихватили нека привиђења истине и на њима изградили своја веровања..." (Св. Теофан Затворник 8, 9).

 

Секте

 

Што се тиче свих могућих секти и скупова који се крију под именом Христовим, али су туђи Светој Цркви и све се више и више од ње удаљавају, умесно је подсетити на правила светих Сабора.

"Ако неко мимо Цркве посебно чини сабрања и презирући Цркву, неће да говори црквено, немајући са собом презвитера по вољи епископа, нека буде под клетвом."

"Ако неко учи да се слободно презире дом Божији и сабрања која у њему бивају: нека буде под клетвом" (Помесни Сабор у Гангри, пр. 5).

"Нека никоме не буде дозвољено да изговара, или пише, или ствара нову веру мимо правила Светих Отаца у граду Никеји, који су се сабрали Светим Духом" (Ефески Сабор, пр. 7).

"Не треба заборавити да нам је Хришћанство објавило Божанствену Истину, дакле, апсолутну, дакле заувек непроменљиву, која не подлеже ни исправкама ни допунама ни усавршавањима. Ако је то тако, онда хришћанска веронаука мора по свом садржају бити како на почетку, тако и у току свих следећих векова потпуно идентична веронаука. И незамислива је ствар да Црква којој је затим предато "што приличи здравоме учењу" (Тит. 2,1) да би била "стуб и утврђење истине (1. Тим. 3, 15), може да проповеда учење вере у једним вековима и поколењима са једном пунотом, а у другима са другом...У 18. веку Источни Патријарси су о овоме писали: "Наши догмати и учење наше Источне Цркве су већ одавно испитани, правилно и благочестиво установљени на Светим Васељенским Саборима; недопустиво им је било шта додавати или одузимати."

У помесној посланици источни патријарси још јасније потврђују своју верност Предању Васељенске Православне Цркве. "И ми ћемо предати свету веру будућим покољењима како смо је ми сами примили, без икаквих измена, да би они, као и ми, без стида и без прекора, могли да говоре о вери својих предака."

Православно вероисповедање дозвољава напредак у Хришћанству, али њега не треба схватити у смислу појављивања неких нових догмата, него у дубљем и ширем схватању ове или оне догматичке истине" (10, 111-113).

"Клоните се новина у стварима вере и побожности и пазите се ових лажљивих пророка који долазе у овчијој кожи, а унутра су грабљиви вуци, прозревајте лаж која се крије у речима ласкаваца, који желе да вас покваре под маском добронамерности.

Под овим подразумевам све оне који лажно мисле и лажним путем иду не због немоћи него из тврдоглавости, са жељом да и друге привуку на своју страну..." (Св. Теофан Затворник 9, 19).

 

Православна Црква

 

"Међутим, док се на Западу намножило толико разноврсних вера, више или мање лажних, на Истоку је постојана у својој вери остала Православна Црква, једина истинска Црква, која садржи Божију Истину, исту ону Истину коју је објавио Господ Спаситељ и коју су у Цркви установили Његови Свети Апостоли. Ми, синови Цркве Православне, чувамо ову истину и у њој стојимо. Кроз читав низ векова неоспорна истина је била у Цркви Православној и до нас је дошла. У истини стоји света Црква: у њој и ми стојимо. Хвала Господу Којем је било угодно да се родимо у недрима једине истините Православне Цркве!" (Свети Теофан Затворник 8).

< ^ >