Да ли је за душу штетно читање и изучавање неправославних (јеретичких) религијских учења?
"Божанствена Црква заповеда да се јеретичке књиге не читају и да се са јеретицима не говори. У књизи православног исповедања на питање која је пета црквена заповест стоји следећи одговор: необучени у Светом Писму и другим неопходним наукама јеретичке књиге да не читају и не слушају штетно учење јеретика, чак и да не разговарају са њима и не обраћају им се по речима псалмопевца пророка "Благо човјеку који на иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји" (Пс. 1, 1). На другом месту Свето Писмо говори: "Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се" (Тит. 3, 10). Гледајте пажљиво и приметите да Божанствена Црква не забрањује свима да читају јеретичке књиге и беседе са јеретицима, већ само необученима у Светом Писму и наукама; зато што ови читајући јеретичке књиге и упознавајући се са њиховим учењем или неопрезно ступајући у разговоре са јеретицима, лако могу да подлегну њиховом богопротивном и изопаченом мудровању: јеретичко мудровање у очима непросвећених људи често изгледа истинито мада је у стварности потпуно лажно. Слично као што се сатана, који је тама, преобраћа у светлог анђела, тако и јеретичка учења која су тама и немају никакве везе са светлошћу истине Божије у очима људи необразованих у Светом Писму и наукама често изгледају као да имају нешто што личи на истину. Управо због тога Црква необразованима у Светом Писму и наукама даје заповест да јеретичке књиге не читају и са јеретицима не разговарају, да због свог неискуства не би претрпели штету од њиховог учења. Они који су обучени у Светом Писму и наукама слободни су од ове заповести. Такви су Свети Оци, пастири и учитељи Свете Цркве. Они не само што су благодаћу Божијом у Светом Писму у потпуности били поучени него су и све науке спољашњег знања потпуно изучили и неупоредиво превазишли у свакој спољашњој мудрости не само своје учитеље него и све древне философе.
За онога ко није стекао одговарајућа знања корисније је да се повинује Богу и црквеној заповести која гласи: јеретичке књиге не читај и са јеретицима не ступај у разговоре" (Преподобни Пајсије Величковски 11, 219-220).
"Покајање је могуће само уз тачно, макар и просто знање православне хришћанске вере, која је далека од сваке јереси и злобног мудровања. Они који су свој начин мишљења о врлинама и правилима живота стекли из романа и других јеретичких књига погубних по душу, не могу имати истинско покајање: многе смртне грехе који воде у пакао они сматрају за ништавне, потпуно опростиве грешке, а љуте греховне страсти - за лаке и пријатне слабости: они се не боје да им се предају пред самим вратима смрти. Непознавање Хришћанства је највећа несрећа!"
"Ви сте се уверили у то да је једини непогрешиви пут ка спасењу истрајно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно удаљавање од сваког туђег учења од самог свог поимања док се ум не исцели од своје болести и од телесног и душевног не постане духовни. Признавши умом и срцем ову истину, исповедајте је устима: дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, и које Света Православна Црква није прихватила. Исповедивши Истину Божију устима, исповедајте и делима: давши завет испуните га.
Не плашите се овог обећања! Њега мора да да сваки православни син Цркве, мора га од сваког сина Православне Цркве захтевати његов духовни отац приликом обављања Свете Тајне Исповести. Међу питањима која се морају поставити ономе ко се исповеда прво место заузимају следећа:
1. Реци ми, чедо, верујеш ли као што Православна Црква, саборна и апостолска, на Истоку засађена и одгајена, и од Истока по читавој васељени расејана и која на Истоку до сад неизмењено и стално пребива, предаје и учи?
2. Сумњаш ли у Предање Цркве?
3. Реци ми, чедо, да ниси био јеретик и одступник?
4. Да ниси био са њима, посећујући њихове храмове и слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?
Читање јеретичких књига и склоност ка њиховим поукама јесте тежак грех против вере, грех ума, који је пати од гордости и који због тога збацује јарам послушности Цркви, који тражи слободу безумну и грешну. А данас се овај грех више и не сматра за грех! Данас себи људи дозвољавају да без расуђивања читају све могуће јеретичке писце. Против њих је Црква прогрмела анатему! Међутим, заслепљени грешници не обраћају пажњу на црквени гром и не слушају га осим ради тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, и ради тога да њен суд и правила назову неразумним сујеверјем и варварством...
Истински Хришћани свих времена су се брижљиво чували отрова смртоносне јереси и других учења лажних. Они су се непоколебљиво држали догматичког и духовног Предања Цркве..." (Св. Игнатије Брјанчанинов 6, писмо 53).
"Ако неко лажне књиге нечастивих за свете у Цркви оглашава, на штету народа и клира: нека буде одлучен." (Правила Светих Апостола, 60).
Колико је само било учења која изопачавају истину о Христу Исусу, и пре Арија, и још више после њега? Сва су они разобличена и од Цркве проклета, без обзира на то што стално говоре о Господу Спаситељу. Дакле, не смемо никада да олако закључимо: пошто овај или онај о Христу Исусу проповеда, он сигурно истину оглашава, већ увек треба да проверимо да ли он исправно истину о Христу Исусу оглашава" (Св. Теофан Затворник 8, писмо 8).
"Удаљимо од себе ова лажна учења и деловање по њима: овчице Христове за туђим гласом не иду, него беже од њега, јер за туђи глас не знају. Упознајмо се одлучно са гласом Христовим да бисмо одмах слушали Његову заповест. Стекавши у духу наклоност према овом гласу ми у духу стичемо и одбојност према туђем гласу који одаје телесно мудровање разноврсним звуцима. Чим зачујемо туђи глас - бежимо, бежимо од њих као Христове овце које се од туђег гласа спасавају бекством: одлучним његовим игнорисањем. Опасно је обраћати пажњу на њега: за пажњом се поткрада обмана, за обманом погибељ. Пад наших отаца је започео тако што је прамајка послушала туђи глас" (Св. Игнатије Брјанчанинов (5, 93).