I

 

Давати дарове и уздарја обичај је код свих народа на земљи, чак и код незнабожних и примитивних. Баш код ових последњих тај обичај је тако силно укорењен, да би се пре могао назвати неугашеном божанском искром у срцу човечјем, неголи обичајем.

Европски путописци по дивљој Африци, Аљасци, северном Сибиру, Тибету и другим некрштеним земљама, саопштавају у својим путописима чудне примере о том обичају давања дарова и примања уздарја. Често за мале дарове, које су они даровали тим примитивним људима, добијали су од њих уздарја далеко драгоценија од самих дарова. На пример, за неку ситницу, као: бритву, или кутију, или огледало, ови путници су (наравно, без тражења и очекивања) добијали као уздарје: слонову кост, или кожу од леопарда, или чак дијамант.

Код српског народа обичај даровања и уздарја саставни је део народне етике. Постоји изрека: „не иди у туђу кућу празне руке“. И кад се гост испраћа из куће, даје му се неко уздарје; ако ништа веће, а оно јабука или шака ораха. И да не говоримо о даривању и уздарју приликом