II
„Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“
Стављај то питање себи сваки дан. И сваки дан труди се да принесеш Створитељу своме неко уздарје за све дарове које ти је Он даровао.
Још у прадревна времена људи су знали и срцем осећали шта све Богу дугују, па су се трудили да Му принесу уздарје у виду жртава. Тако, Каин и Авељ, први синови Адамови и прва браћа на земљи, принесоше Богу жртве захвалности и то: Каин, земљорадник, „жртву од рода земаљскога“, а Авељ, сточар, „првине стада својега“.
Тако и Праведни Ноје, кога Бог спасе од потопа. Пошто потоп прође и земља се осуши, начини Ноје жртвеник Господу и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистих и принесе на жртвенику жртве паљенице. То беше уздарје Праведника Божјег за велики дар Божији. Јер кад сав грешни свет изгибе, њега јединога опомену се Бог због правде његове и избави га од пропасти.
Тако и Праведни Авраам и Исак и Јаков приношаху жртве благодарности Господу Богу својему сваком приликом када рука Господња изливаше милости Своје на њих.
Сам Господ је упутио старозаветни народ преко Мојсеја, како и какве жртве благодарности да чине као уздарје за дарове Његове. Јер људи сами по себи не би умели ни то чинити, да их Господ није научио. „Како ко принесе жртве захвалну, ако од говеда приноси, мушко или женско, нека принесе здраво пред Господом“. Слични прописи, односно жртвоприношења из благодарности Богу могу се наћи опширно изложени у II, III и V књизи Мојсејевој.
Те жртве благодарне приношене су и доцније кроз векове и векове од народа израиљског, како под судијама тако и под царевима. Приношене су те жртве у одређена времена према пропису верском, али и мимо прописа, кад годби Бог даровао народу поведу у рату и плодородност у миру; приношене су од целога народа и од појединаца.
Када се родио Пророк Самуил као првенац у своје мајке Ане, узе Ана три телета и одведе у светилиште да принесе Господу на жртву као уздарје.
Кад је цар Соломон, сазидао и довршио храм у Јерусалиму, он је принео Богу веома велике жртве. „И Соломон принесе на жртву захвалну Господу двадесет и две хиљаде волова и сто двадесет хиљада оваца“. Велике жртве захвалне принесене су доцније, много доцније, када је тај истихрам на рушевинама обновљен од стране Нехемије.
„О Господе“, виче Псалмист, „о Господе, жртве захвалне принећу Теби“ (Пс. 116:17).
То захвално жртвоприношење трајало је у време рођења Спаситеља света. Ми читамо код Јеванђелисте Луке, како је Света Богомајка донела због Свог Божанског Сина у храм јерусалимски и како је принела прилог „као што је речено у закону Господњем, двије грлице или два голуба“ (Лука 2).
Но сва та жртвоприношења укинута су после доласка Сина Божијег на земљу, сходно пророчанству Пророка Данила, да ће се „укинути свагдашња жртва“ (Данило 8:11).
Зашто су укинута она многобројна жртвоприношења? Зашто су код народа израиљског престала она уздарја Богу на Његовим даровима, уздарја која је Сам Бог прописао?
Зато што су постала празна, без срца и духа живота. Зато што су вршена тек обичаја ради, без познавања смисла и без срдачне благодарности Богу. Још давно давним, кроз великог Пророка Исаију, говорио је Господ Своме народу: „Не приносите жртве ваше залудне; гадим се на кадове“ (Исаија 1:13).
Зашто, Господе?
Зато што закон погазише, правду попљуваше, идолима се поклонише, истину помрачише, тело и душу своју оскврнише. Недостојни недостојно приносе жртве, које Господ не прима.
