IV
„Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“
Шта су оци твоји давали Господу као уздарје?
Пођи по овом старомладом Балкану нашем, покривеном славом и светињом као ниједна друга земља на свету.
Пођи од Охридскога језера па до Фрушке Горе, и од Сињег мора до Старе планине, па посети најзнаменитије храмове и упитај ко их постројки и зашто. Постројише их најбољи од најбољих предака твојих – Богу на уздарје за све што им је Бог дао.
Краљ Владимир построји цркву украј Елбасана и обнови славни манастир Светог Наума на обаи језера – као уздарје Господу за победу на непријатељем своје земље и свога народа.
Цар Душан обнови Свету Софију и цркву Светог Јована Богослова и још многе друге цркве у Охриду и около Охрида, и цркву Светог Јована Крстиетеља код Сереза – као уздарје Господу за помоћ и милост у рату и миру.
Па онда посети величанствену цркву Свете Пречисте код Кичева, славну задужбину краља Милутина; па Светог Јована у Слпечи, задужбину краља Дечанскога; па Марков манастир код Прилепа; па чудесни Трескавац; па шуму од храмова у Прилепској долини и у Скопским горама; па Грачаницу на Косову, Свету Петку у Призрену, славне Дечане и Патријаршију у Метохији; па Немањину белу Студеницу, па Ђурђеве Ступове и Сопоћане; па Савину свету Жичу; па Светог Ахила у Ариљу; Тавну, Озрен и Папраћу са леве стране Дрине; па Лазарицу, Раваницу и Љубостињу; па Горњак, Манасију, и Каленић; па светиње Фрушке горе.
Нисмо ни један мали део набројали, аколико би их тек било кад бисмо све ређали редом и уз то бројали и полурушевине и рушевине и преосдтале зидине свих цркава што их зидаху у славу Божију, а на корист народну, краљеви и цареви, кнежеви и великаши, витези и свештеници са краја у крај твоје земље!
Сви ти красни храмови – ти славопоји Богу у камену – јесу уздарја Господу за многа добра што оци твоји примипе на дар од Господа.
Осим храмова подизаху оци твоји и домове за старе и изнемогле и бесплатне трпезе, хлебодарнице; и то не само у својој земљи, него и у земљама туђим и далеким, у Солуну и Цариграду и Јерусалиму. Сматрајући подизање храмова као недовољно уздарје Богу, они су се трудили да томе уздарју додаду још неко друго преко руку својих ближњих, немоћних и потребитих.
Јер су знали оно што и ти знаш: да сваки дар ближњем јесте уздарје Богу, и ко гладном даје – Створитељу даје.
Ко није могао зидати цркве и манастире, тај је давао прилоге црквама и манастирима. Сточар је давао од стоке, тежак од жита, кујунџије и дрводеље нешто од свога зната, трговци од своје зараде, жене и девојке од своје игле, везове, застираче и завесе. Цркве и манастири вековима су од побожних хришћана пуњени даровима, као уздарје Господу за сва добра што су од Господа примили.
Уз све то долазила је још и молитва као уздарје Богу, по реи Псалмиста: „Да се узнесе молитва моја, као кад пред Тобом, жртва вечерња“. И молитва се, дакле, по Библији рачуна у жртве. Ко приноси Богу молитве благодарности, мислима или речима или песмом духовном, тај као да приноси жртву захвалну попут старих Израиљаца. Искреност Бог хоће од нас.
Искрена молитва принесена Њему са смерношћу и скрушеношћу, милија Му је од дебелих волова и овнова принсесених са сујетом и охолошћу. Јер уздарја, која се дају без срца и љубави, а са сујетом и охолошћу, Бог мриз. Због тога је Бог и рекао преко Пророка: „Мрске су Ми жртве ваше.“
Због тога је и завеса на храму јерусалимском раздрана и храм разорен и жртвоприношење укинуто. Јер су жртвоприношења постала била хладним и бесмисленим обичајем, без срца и љубави, и вршена су више на показ људима него као уздарје Богу. И јер се Петар препоручује хришћанима да не пољу путем Јевреја, него да се „приносе приноси духовни који су угодни Богу кроз Исуса Христа“ (1.Пет. 2:7).
