V

 

„Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“

 

Онај који еј себе мучио овим питањем, дао је већ био Господу много и много. Он, цар давид, многе посте и многе молитве и песме захвалне; дао је трпљење од завидљивог цара Саула, трпљење од својих синова бунтовника, трпљење од својих лажних пријатеља издајника. Да је дао само Псалтир, пречудни молитвеник многих покољења старозаветних и новозаветних – па доста.али он је дао на хиљаде жртава Богу и бновио је ковчег завета и ширио је и утврђивао знање о Јединоме Живоме Богу, и водио ратове против идолопоклоника за одрану праве вере, и делио правду по закону Божијем, и милостиње по заповести Божијој. Све је то давид чинио, па ипак се у страху питао: „Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“

Дарови Божји чинили су му се као планине, а његова уздарја као ситан песак под планином. Старост му се товарила на леђа и смрт се приближавала. Што год је дуже живео, све је јасније видео величину дарова Божијих и ништавност својих уздарја.

Свети Апостоли били су у том слични Давиду, и још су га превазишли. Апостолима пак, подражвали су црквени оци, Учитељи, пустињаци и испосници, сви Божји Угодници и Мученици.

Сви су се они трудили и мучили свакога дана да принњсеу неко уздарје Господу своме: било проповедањем Науке спасења, било трудом на очишћењу својих мисли, свога срца и своје савести, било у многим молитвама и милостињама, било у превеликим страдањима и мучењима за љубав Онога, Који је први показао љубав према људима. И поред свега, свакоме се чинило мало што је принео, мало што је дао као уздарје Господу своме.

Зато су многи од њих, који су сав живот провели извршујући заповестиБожје, на самртном часу јадиковали, како празни иду на Суд Божји и како никаквих добрих дела немају. Све што су давали као уздарје Створитељу своме као уздарје из дана у дан, чинило им се савршено ништавно према даровима Божјим. То су биле видовите душе, које су осетиле и увиделе величину Божју и које су имале дубоко укорењен страх Божји у себи.

Знали су угодници Божји да човек нема ничега свог у овом свету и немајући ништа, не може ништа своје ни дати Богу. Знали су да је све Божје, и свет и што је у свету, и да човек кад нешто приноси Богу, приноси не своје, него Божје.

То је изражено и у светим речима: „Твоје и од Твога Теби приносимо“. Знајући то јасно и тачно, ови високи витези духа трудили су се да пронађу птогод своје лично што би принели Богу на жртву као уздарје. И пронашли су то у доброј вољи, у вери, у љубави, у послушности, у правди.

Тако мудри састављач Прича каже: „Чинити правду милије је Господу од жртве“ (Приче 21:3).

Пророк Самуило говори: „Послушност је боља од жртава“ (1.Сам. 2:29).

Апостол Павле говори о “приносу вере“ (Фил. 2:17). Цео Нови Завет разговетно о томе учи, да сва уздарја Богу од Божје имовине имају своју праву вредност само онда када их чове кпропраћа унутрашњим духовним уздарјима. Ова и без оних имају вредност, а она без ових остају без вредности.