VI

 

„Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“

 

Стављај ово питање себи често са уздисањем, јер смрт ти се приближује. Пропуштено – неповраћено. Дани су наши безповратни, и цео век наш је бесповратан. Што не будеш учинио у овоме веку, никад нећеш моћи учинити. Светска наука те учи како да узимаш, једино Јеванђелска наука учи те како да дајеш.

Благословеније је давати него узимати, учи нас новозаветна наука. У наше дане људе мучи бескрајно већа брига, како ће узимати, него како ће давати. Ако би људи подједнако поделили бригу о давању и узимању, сви би се спасли у Царству Небеском. Ако би пак и више бринули о давању него о узимању, претворили би се у Анђеле, и земља би била рај. Тада би Бог све више и више давао људима.

Није парадокс него искуство, да ко више даје Бога ради, тај више и има. И оно што има, постаје му сигурније и увећава се. Јер је благодат Божја као квас, у његовој имовини. Онај ко само брине како ће узети, изеде се од бриге. Па ако и успе да нагомила имовину, доживи он или деца његова, да све изгуби. Јер узимајући од људи, узимао је од Бога и Божје, па како ништа није давао Богу, гнев Божји спустио се на њ, и он је морао све одједном дати.

Зато, браћо, ако желите себи спасења, научите се брину о давању по науци Јеванђелској. Научите се давати Богу уздарје за сва добра која сте од Њега примили. Познајте и увидите да је „Божја земља и све што је на њој“.

Разумите, да је сва ваша имовина, Божја позајмица. Бог вам даје, кушајући срца ваша и поамет вашу. Сваки дар од људи налаже обавезу. А обавеза је уздарје.

И Бог са правом очекује за превелике дарове које посведневно дарује љуима.

Питање, дакле, које се тиче вашег живота и спасења јесте питање:

 

 „Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“