Спасење је једино у Христу
„Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јован 14:6)
Христос је Пут
У тренутку историје човечанства, који је био одређен од Бога и проречен од Пророка, пре око 2000 година, у древном народу Израиља, рођен је Спаситељ света – Исус Христос, Месија, Који је био проречен од стране древних Пророка.
У Његовом Оваплоћењу требало је да се догоди велика и недокучива тајна. У једној Личности Сина Божијег, биле су сједињене две природе: Његово Божанство, Које је пре свог времена, и човечанство Које је узео, да би нам био сличан на сваки начин (сем у греху; напомена. webm.)
Живећи међу људима, Исус Христос их је учио Својим Рчеима и сопственим примером да верују правилно и да живе праведно. Његова јавна служба није трајала дуго, само три и по године, али је била необично обилна. Свака Његова реч и дело показивало је Његову бесконачну мудрост, љубав и морално савршенство. Сијао је као сјајна светлост, која нам је морала доћи из тог идеалног света горе, Светлост Која осветљава, и наставиће да осветљава сваку личност која трага за добротом.
Учења Исуса Христа садржала су све што је људима требало да знају, да би живели праведно; међутим, човек је постао орално ослабљен, у толикој мери да није био у стању да задобије духовно обновљење само сопственим напорима. Грех је пустио своје корене предубоко у људску природу; зло је стекло такав огроман утицај у свим пољима људског живота, да људи нису могли да збаце свој јарам, сопственим напорима.
Према томе, из недокучивог саосећања према грешницима и покренут Својом неизмерном љубављу, Праведни је на Себе узео грехе људи – грехе свакога од нас – и уместо њих понудио искупитељну жртву на Крсту. Својом Најчистијом Крвљу, опрао је нашу кривицу пред Богом; Својом Смрћу разорио је мсрт. Онда, силазећи у дубине пакла, Он, као Свемогући Бог, ослободио је и извео душе, свих оних који су желели да се врате Богу и да живе парведно. Одузео је моћ Сатани над људима и поставио дан његове коначне осуде у страшној Геени.
Зашто је било неопходно да се принесе таква жртва, као што је срамна и веома болна смрт на Крсту Христа, Богочовека? Зар није постојао неки други начин Богу да донесе спасење људима? Ово су тајне које се не могу схватити. Ми једино знамо да су Христове искупитељне патње, заједно са Његовим славним Васкрсењем из смрти, садрже силу којом можемо бити поново рођени. Кроз ову велику силу, која превазилази све препреке, сваког грешника, без обзира колико је дубоко потонуо у блато греха, може задобити потпуно духовно обновљење; може постати праведна особа, па чак и велики Светитељ.
Четрдесет дана након Свог Васкрсења из мртвих, Христос се вазнео на Небеса, где сада обитава као Богочовек. Он је Глава Цркви, и заједно са Оцем и Духом Светим он влада светом. На педесети дан након Васкрсења, Исус Христос је послао Духа Светог на Своје Апостоле и ученике и основао Цркву, којој је поверио све што је потрбно за спасење верујућих.
Ако је Сам Син Божији предузео да учини ова иузванредна дела, силазећи на земљу, узимајући на Себе људску природу, патећи и умирући срамном и изразито болном смрћу на Крсту, јасно је да не може бити никаквог другог пута од оног који нам је понућен од Исуса Христа.
Захваљујући свему томе што је Господ Исус Христос учинио, сада је свако у стању да буде ослобођен од греха, да збаци јарам гстрасти, да буде духовно обновљен и да почне да живи праведно, уз помоћ Његове благодати. Свако ко жели, може сада задобити вечни живот у Царству Небеском.
Ђаво не може да нас заустави, сем ако ми не отпаднемо од Христа кроз сопственни немар или мањак озбиљности.
Тако су, захваљујући Исусу Христу, Оваплоћеном Сину Божијем, бесмртност и блаженство Раја нису сан песника или фантазија философа, већ стварност доступна свима. Свако ко жели може задобити Царство Небеско, следећи путем који је указао Спаситељ, опонашајући Га колико је могуће. Он је идеал моралног савршенства, врховни критеријум Истине, непогрешиви духовни ауторитет и непресушни извор надахнућа.
Заиста, Он је наш Пут, Истина и Живот! Сви остали „велики учитељи“ човечанства (као што су Конфучије, Зороастер, Буда, Кришна, Мухамед, укључујући и осниваче данашњих тоталитарних секти) изгледају као смешне пародије ако се поставе насупрот Христу, или ако се користе са циљем да „исправе“ или „допуне“ оно што је Он рекао и урадио.
Христос је Истина
Бог Отац је поредодредио да људи треба да траже спасење кроз Његовог Јединородног Сина, Господа нашег Исуса Христа. Све оно што је Исус Христос учинио и рекао у Новозаветном делу Светог Писма, у ономе што називамо Јеванђељем, којих има четири. Старозаветни део Библије садржи дела пророка, који су живели пре Христа. Њихов задатак је био да припреме људску расу за примање Христа као Месије, то јест, Спаситеља помазаног од Бога. Књиге Новог Завета су писане од ученика Христових, Апостола и изложили су учење Исуса Христа потпуније и са више појединости.
Прва књига Светог Писма, књига Постања, учи да је све видљиво и невидљиво створио Бог из ништавила. Прво је Бог створио невидљиви свет Анђела (небеса), а онда наш видљиви или материјални свет (земља). Као круну Свог стварања материјалног света, Бог је створио човека, украсивши га Својим сопственим ликом и подобијем. (Пост. 1:26-27)
Физички свет Бог није створио одједном, већ у етапама, које су у Светом Писму назване „данима“. Бог није створио свет из неопходности или потребе за њим, већ из Своје сведобре жеље да друга бића, створена Њиме, уживају у дару живота.
Будући бесконачно добар, Бог је све створио добрим, прелепим и чистим. Баш као што су и Анђели били, и човек је предодређен за вечни живот и бесконачно блаженство у заједници благодати са својим Творцем. Творцу је било благоугодно да човека почасти Својим најдрагоценијим даром, слободном вољом, са циљем да би човек могао да расте према савршенству у моралном животу.
Овим даром, Бог је дао разумним створењима достојанство неупоредиво веће у односу на остатак неразумне творевине, али у исто време то је био и тест. Будући бесконачни океан љубави (1 Јован 4:8-12), Бог је желео да Га љубимо, најчистијом и најнесебичнијом љубави, као што нежна деца љубе свог брижног оца. Његова је жеља била да Му ми хитамо, јер смо и сами то желели, и да би требали да стално растемо према савршенству опонашајући Га најбоље што можемо.
Са циљем да Га потпуније познамо, Бог нам је открио да Он није само Једно (монада) већ Тројица у Јединици, или Тројство. Ово значи да у Богу постоји једна Божанска природа или суштина, али три слободне и разумне Личности – Отац, Син и Дух Свети – Који живе у савршеном складу и љубави међусобно.
У Божанству, Бог Отац је извор божанске природе која је заједничка Тројици; ово је Његова Ипостасна одлика (што Га одликује као посебну Личност). Син је „роћен“ од Оца пре времена; ДухСвети „исходи“ од Оца пре времена; ово су Њихове Ипостасне одлике, особине. Речи „рођени“, и „исходи“ међутим, немају никакво временско значење, које се односи на време.
Бог је увек био Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух.
Пошто је Бог Тројица у Ипостасима, али Један у суштини, Он је желео да људски род који је створио такође одражава Његову тројединост у извесном степену. Другим речима, желео је да људи живе, не као изоловани појединци, усамљено „Ја“, већ као „ми“, као саставно и кохезивно друштво, држано на окупу љубављу, у којем човек учествује у радостима и тугама свог ближњег као у сопственим. Ово је, наравно, идеал који је поставио Творац. Ово свепрожимајуће јединство није одређено, меутим, да потисне личности појединих бића.
Напротив, као што у Самом Творцу, свака Личност поседује Сопствене особине, које су изнад нашег схватања, тако такође и у људском друштву свака особа одређена да сачува своје сопствене поједине и јединствене карактеристике, своје посебне таленте. Ово јединство у разноврсности, био је начин постојања на који је човек призван да живи, пре свега у породичном животу, онда у друштву и коначно на нивоу целокупне људске расе.
Као што смо већ рекли, грех је нанео велику птету људској природи. Као последица, човечанство није само одвојено од свог Творца, већ је такође разбијено и у мноштво појединаца, који су међусобно љубоморни и у надметању. Исус Христос је намеравао да доведе човека на пут јединства са својим Творцем и блискост једних са другима; према томе, почео је Своју проповед са добрим вестима, или благим вестима (што је и значење грчке речи Еванђеље), да „се приближило Царство Небеско“.
Бог је спреман да опрости сваком од нас и да га прихвати као Свог сина, под условом да човек верује у Спаситеља, Кога је Бог послао, да прихвати Његова Божанска учења и почне да живи праведно. Све што је Господ Исус Христос рекао и урадио, имало је за циљ учење људи и надхњивање да почну да живе за Бога, за добро, за унутрашњу обнову. Царство Божије објављено Исусом Христом морало је почети у вернима, у срцима која су поново створена љубављу.
Након Свог славног Васкрсења из мртвих, и мало пре Свог Вазнесења на Небеса, Исус Христос је открио да ће поново доћи на земљу пре краја света. Овај Други Долазак Христов неће бити као први, када је дошао као обичан човек, као милостиви и саосећајни Спаситељ. Живео је у немаштини и кротко је поднео све прекоре грешника. Пре краја света Он ће доћи у Својо небеској слави, као страшни и праведни Судија, окружен мноптвом Анђела и Светитеља, и даће сваком према његовим делима.
Непосредно пре Другог Доласка, догодиће се свеопште васкрсење из мртвих на Христову свемоћну заповест. Тела свих људи који су икада живели на земљи ће устати из праха у трену ока и биће сједињени са својим душама. У том тренутку сваки човек ће бити повраћен у своју дводелну природу, у којој душа и тело чине јединствено људско биће.
Сетимо се да је човек био створен за вечни живот. Смрт, у смислу потпуног уништења или врађања у не-биће, једноставно не постоји. Оно што ми називамо смрћу је само привремено одвајање душе и тела. Када тело губи свој животодавни принцип, који је душа, распада се на елементе из којих је створено. Душа, сама личност човека, у потпуној свести и свесном стању, прелати у неке области постојања који су нам непознати, где остају до дана Христовог Страшног Суда. На Свом Страшном Другом Доласку, Христос ће нас васкрснути у нашу дводелну природу.
Са Другим Доласком историја људског рода ће се завршити. Земља и све на њој, твар и цели космос, биће подвргнут страшном огњу. Ипак, тај страшни огањ неће представљати разарање материјалног света, већ пре његово преображење, као у топионици која уклања све нечистоте.
Физички свет ће бити преображен у „ново небо и нову земљу где правда живи“ (2 Петр. 3:13; Откр. 21:1-2)
Христос ће ирзећи суда не само људима, већ такође и ђаволима и његовим демонима. Овај Суд ће одлучити вечну судбину сваког разуног створења. Сви они који нису желели да одговоре на Божију љубав љубављу, сви они који су чинили зло и ширили лажна учења, биће осуђени на страшну Геену.
Ово ће бити „друга смрт“, која неће бити уништење, већ пре потпуна одвојеност од Бога у бескрајним и бесплодним мучењима.
На „новој земљи“ под „новим небом“, у „новом Јерусалиму“ почеће нови живот, срећан и бескрајни живот, који је Бог предодредио из вечности за оне који Га љубе. Ту ће бити то истинско спасење, кога је човек увек жедан, иако не увек и са знањем. Сврха због које нас је Бог, у Својој безграничној љубави створио, биће коначно остварена.
Христос је Живот
Циљ нашег живота је, онда, наслеђивање вечног живота у Царству Божијем. Да би га досегнули, наш љубљени Творац, од нас захтева само да Му одговоримо једном искреном, чистом и несебичном љубављу којом нас Он љуби.
Таква љубав је пролеће које тече из овог пролазног живота у лепоту вечног живота. Разлог човековог живота је да се постане све више и више налик Богу и да се приближи све ближе и ближе Њему. Суштина нашег живота треба да буде постојано подржавање свега у нама што нас приближава Њему, а одбацивање свега онога што нас од Њега одваја.
Како могу огањ такве љубави и таква тежња да буду неговани у души? Када се једном упали, како се може сачувати, тако да се не допусти да оде, већ колико је могуће, да се претвори у огањ спасења, који спаљује сваку нечистоту у срцу? Човек не може учинити ово својом снагом, без обзира колико искрено он то желео. Ветрови и таласи страсти су исувише јаки и долазе из извора који су непријатељски распложени према човеку: свет који у злу лежи, тело које љуби грех и ђаво, узрочник сваког зла.
За спасење, према томе, потребно је пријањати Христу свом својом снагом, постати једно са Њим. Тада ће Његова божанска моћ и љубав испунити наше душе. Они ће нас чувати, јачати и просветит; водиће нас на сигуран, али уски пут ка вечном животу. Христос овакое говори о неопходности остајања са Њим: „Ја сам чокот а ви лозе; лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту.“ (Јован 15:5,4). Другим речима, прави духовни живот, који доноси добар плод, немогућ је ако неко није сједињен на најближи могући начин са Извором духовне снаге – Христом.
Потреба за Црквом
Тајна Цркве, Царства Божијег – тајна која је велика и премудра, која превазилази наше схватање – доведена је у биће Христом на следећи начин. Прво, када је Он крштен Јованом у Јордану, у тренутку када је сишао Дух Свети и када се глас Оца чуо, Он је осветио природу воде. Овим делом, вода Крштења је постала проводник благодати Божије, која даје човеку ново рођење.
Христос је учио да је човек духовно рођен и постаје члан Цркве само ако је „рођен водом и Духом“ у Тајни Крштења (Јован 3:5)
Као што тек рођена беба потребује исхрану да би расла, тако такође и онај ко је рођен наново у Тајни Крштења потребнује духовну исхрану, коју нам Господ даје у Тајни Светог Причешћа, о којој Он говори: „Ја сам Хлеб живота...Хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света... Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи... Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што Ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живети Мене ради.“ (Јован 6:48-57)
На Својој мистичној Вечери, вече пре него што је патио на Крст, Сам Христос прво је променио хлеб у Његово истинско Тело и вино у Његову истинску Крв и дао Их у Причешћу Својим Ученицима, на тај начин показујући како Тајна Светог Причешћа треба да се придржавамо тога.
Од тог времена, Тајна Светог Причешћа је продлављана на Божијој служби, названој Литургија. Верни примају Тело и Крв Христа Исуса и тако бивају сједињени са Њим, не на чисто апстрактни и мистички начин, већ стварно и истински!
Целокупно човеково биће, и духовно и физичко, узима учешће у духовном и физичком животу Исуса Христа, Богочовека. Љубав отвара пут духовној блискости; штавише, у Светом Причешћу, када су људи сједињени са Христом, они бивају сједињени и једни са другима у исто време, и у Христу постају једна целина, живи организам, назван Црква. Из тог разлога Апостол Павле назива Цркву Телом Христовим (Кол. 1:24)
Баш као што је Оваплоћење Сина Божијег остварена силаском Духа Светог на Дјеву Марију, тако је и Црква основана на дан Силаска Духа Светог, Кога је Исус Христос послао од Оца Апостолима педесетог дана од Свог Васкрсења. Од тог дана Дух Свети је остао стално у Цркви, дајући јој живот, просветљујући је и узгајајући је као јединствени живи организам Тела Христовог, који се сатсоји из многих „чланова“, верних Хришћана.
Постоји нешто што не сме бити заборављено, посебно у нашим временима када Хришћанство бива подељено на све више и више „цркви“ и „јурисдикција“. Човек је позван на спасење не само умним знањем Истине Хришћанства и не само сопственим напорима, већ органским припадањем живом телу Цркве.
Само у Цркви, у овом мистичком Телу Христовом, верујући налази исправно духовно вођење и снагу неопходну за изворни Хришћански живот.
