Шта су страсти,  њихови облици и развој, њихово исцељење

Митрополит Јеротеј Влахос

 

Реч "страст" (το πάθος) означава патњу (страдање, трпљење) и потиче од глагола "пасхо" (πάσχο), што указује на унутрашњу болест. Према св. Филотеју Синајском, "страшћу се обично назива оно, што се током дужег периода страствено прикрива у души" (Добротољубље, 2. том, стр. 285). У наставку ћемо видети како се грех претвара у страст. Овде желимо да нагласимо да се грех, који се учестало понавља и који се током дужег временског периода прикрива у нашој души, назива страшћу. Свети оци јасно разликују страст од греха. Страст је "оно што се креће у души", док је грешно дело "оно што се пројављује у телу" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том - "Практична поглавља", стр. 282).

Господ је на многим местима објаснио своје учење ο страстима и оно је забележено у светим Еванђељима. Овде истичемо само нека од њих јер ћемо им се касније вратити. Господ је, одговарајући на питање фарисеја: Зашто ученици твоји не живе према предању од старих него једу хлеб неумивеним рукама (Мк.7;5), усмерио пажњу на унутрашњег човека: Изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе и погане човека (Мк.7; 21-23).

Тумачећи параболу ο сејачу и посебно указујући на семе које је "пало у трње", Господ каже да су страсти оно што гуши семе и не дозвољава му да донесе род. Α које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу рода (Лк.8;14).

Апостол Павле је такође свестан постојања страсти у човековом срцу. Говорећи ο стању које претходи светом крштењу и које представља телесни, плотски живот, он пише: Кад бејасмо у телу, страсти греховне кроз закон дејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси (Рим. 7;5). Описујући живот незнабожаца - идолопоклоника, пише: Зато их предаде Бог у срамне страсти (Рим.1;26).

Страсти се, дакле, скривају у души и у читавом бићу изазивају тешке проблеме, што ћемо у наставку видети на многим местима. Према учењу св. Григорија Паламе, човек, који воли неправду, мрзи своју сопствену душу, подрива и срамоти образ Божији, односно своју душу и "доживљава готово истоветну патњу" као безумници што кидају своја тела. Као што они (безумници) "уништавају своје тело, тако и безаконик најбесрамније скрнави и најжалосније уништава лепоту која се скрива у њему" (Добротољубље, 4. том, стр. 147-148). Страсти су помрачење, скрнављење и затамњење образа, лепоте Божије.

Када говориомо ο страстима, неопходно је да прецизније одредимо шта су заправо страсти. Јесу ли то силе које ступају у душу и које треба да искоренимо, или су то пак природне силе душе које су се исквариле грехом и нашим удаљавањем од Бога? Читаво библијско - светоотачко предање верује да су страсти ово друго. Због тога у ономе што следи морамо испитати душу и њене делове да бисмо увидели на који су се начин те силе исквариле.

Свети Григорије Палама учи: Како је Бог Ум, Логос и Дух, тако и душа има ум, логос (реч) и дух. Дух душе је "стремљење ума нашој речи, временски сапостојеће и потребујуће исте интервале, и напредујуће од несавршенства ка савршенству (Добротољубље, 4. том, стр. 145). Према овом атонском светитељу, тројичну природу душе чине ум, реч (логос, разум) и дух, тројичну природу знања чини духовно (ноетичко, умно), разумско и чулно (знање), а тројичност ума, када се окрене према себи и узнесе према Богу, чине ум, знање и љубав (Добротољубље, 4. том, стр. 144. и јеромонах Амфилохије Радовић, Тајна Пресвете Тројице према св. Григорију Палами, стр. 55, Солун 1973 - на грчком).

Поред ове поделе, св. Григорије Палама, архиепископ солунски, користи и ону, установљену у епохи старогрчких философа. "Људска душа, иако јединствена, поседује многе силе" (Добротољубље, 4. том, стр. 133). Она се дели на три дела, разумни, вољни и жељни (το λογιστικό, το θυμικό καί τό επιθυμητικό) (исто, стр. 100). Истоветну поделу користи и св. Максим Исповедник. Према овом светитељу, душа поседује три силе: разум, жељу и вољу. Вољни и жељни део сачињавају тзв. страсни део душе, а разум њен разумни део (в. 400 глава.., стр. 90-91). С обзиром да ћемо у наставку развити тему страсти и говорити ο страсном делу душе који је оскрнављен и захтева исцелење, неопходно је да схватимо вољу и жељу. Учењу двојице великих отаца Цркве можемо прикључити и учење аве Доротеја, који, опет, користећи је-дан одломак из учења св. Григорија Богослова, пише да се " душа састоји из три дела: жељног, вољног и разумног" (Φιλοκαλία των νηπτικών καί ασκητικών, Θεσσαλονίκη 1981, τόμος 12ος, стр. 592).

Те три силе треба да се окрену Богу. То је њихово природно стање. Према св. Доротеју, који је ту сагласан са Евагријем, "разумна душа поступа природно онда, када њен жељни део стреми врлини, када се вољни део подвизава за њу и када њен разумни (део) тежи созерцавању постојећег" (нав. дело, стр. 594). Свети Таласије пише да је истинско назначење разумног дела душе његова посвећеност богопознању, док је задатак страсног (вољног и жељног) дела љубав и уздржање (Добротољубље, 2. том, стр. 213). Никола Кавасила је, у односу на ову тему, сагласан са споменутим оцима и каже да је човекова природа саздана за новог човека. Разум смо добили да бисмо спознали Христа, жељу да бисмо му похитали, а памћење нам је дато да бисмо га (Христа) носили у себи, будући да је Христос прволик (праобраз) човека" (Φιλοκαλία.., Περί της εν Χριστώ ζωής, τόμος 22ος, Θεσσαλονίκη 1979, стр. 574).

Сагласно ономе што је речено, човек није створен са страстима на начин на који оне данас делују у телесном човеку, лишеном дејства (енергије) Светог Духа. Страсти немају ни суштину ни ипостас. Као што ни тама не постоји у суштини и представља одсуство светлости, исто можемо рећи и за страсти. "Удаљивши се сластољубљем од врлина, душа је измислила страсти и утврдила их у себи" (ава Доротеј, нав. дело, стр. 510). Можда би било боље да кажемо да страсти представљају изопачење душевних сила. Бог није створио човека са недоличним страстима. Како каже св. Јован Лествичник, "У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине" (26. поука, стр. 160). Постојање врлина је човеково природно стање, док су страсти неприродне. Ми смо преиначили и изопачили енергије (дејства) душе и довели их из природног у неприродно стање.

Према св. Јовану Синајском, "Бог није створио ни начинио зло". "Ми смо позитивна својства душе претворили у страсти". Светитељ даје неколико примера да би то разјаснио: "Ми по природи имамо семе за рађање деце, али смо га искористили за блуд. По природи је у нама и гнев, али против змије, а ми смо га употребили против ближњег. У нама је и ревност - да ревнујемо за врлине, а ми на зло ревнујемо. Природно је да душа жуди за славом, али за оном на небу. Природно је и поносити се, али у односу на демоне. Исто тако је природно и радовати се, али Господу и срећи ближњег. Добили смо по природи чак и злопамћење, али само према непријатељима душе. Добили смо и жељу за храном, али то не значи да треба бити облапоран" (26. поука, стр. 172).

Из тог разлога Свети оци стално наглашавају истину да страсти, какве ми познајемо у палом стању, представљају неприродан живот, неприродно кретање. "Страст је порочна, јер је неприродно кретање душе" (св. Максим Исповед-ник, 400 глава.., стр. 41). Објашњавајући шта је "неприродно кретање душе", св. Максим Исповедник каже да се оно дешава "или по неразумној љубави или по безрасудној мржњи, које могу бити или према чему, или ради чега чулног" (исто, стр. 61). Он на другом месту пише да је зло "погрешна употреба појмова, којој следује злоупотреба ствари". Узимајући брак као пример, каже да је правилна употреба полног општења рађање деце. "Ко дакле, гледа само на уживање, греши у употреби, сматрајући добрим оно што није добро. Такав, следствено, општећи са женом, злоупотребу чини" (исто, стр. 61).

После човековог пада, разумним делом његове душе доминира гордост, жељним делом - изопаченост тела, а вољним - страсти мржње, гнева и злопамћења.

Свети Максим је изучавао природни и неприродни живот душе и исцрпно га анализирао. Природне силе душе, пише овај светитељ, јесу разум, жеља и воља. Природна употреба ових сила је таква да се разумни део "кроз познање креће према Богу најједноставнијим трагањем", да се жељни део "чежњом усмерава само према Богу", а дасевољни део "подвизава како би задобио једино Бога".

Другачије речено, човек, када живи сагласно природи, жели да у потпуности спозна Бога, жели само Бога и подвизава се како би и задобио Бога, односно заједницу са Богом. Исход тог природног кретања је љубав. Човек, сједињен са Богом, задобија блажено стање љубави, јер је Бог љубав. На ово се односе и стихови Светог писма: Љуби Господа Бога својега свим срием својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом (Мк.12; 30). "Када човек користи ове три силе душе противно природи, онда разумни део завршава у (духовном) незнању, жељни део у самољубљу, а вољни у тиранији. Човек се на тај начин потпуно потчињава ђаволу и скрнави лепоту своје душе" (јеромонах Артемије Радосављевић, Тајна спасења по св. Максиму Исповеднику, Атина 1975 - на грчком).

Свети Максим на другом месту анализира шта је злоупотреба. "Злоупотреба разумне силе је незнање и неразумност, а злоупотреба жељне и вољне силе мржња и раскалашност. Правилна употреба ових сила је знање, мудрост, љубав и целомудреност. Ако је то тако, онда ништа од Богом сазданих бића и догађаја није зло" (400глава..,стр. 83). Ако, дакле, ништа што је природно није зло, то значи да зло постоји онда када се (природне) силе у нама изопаче. Свети Максим наводи и друге примере. "Нису јела зла, већ стомакоугађање, нити рађање деце - већ блуд, нити новац, већ среброљубље, нити слава, већ сујета (празнославље)" (исто, стр. 83).

Злоупотреба природних сила је грех, болест. Према светом Доротеју," зло је болест душе лишене свог природног здравља, а то је врлина" (Р.С. 88,1728).

Ми, дакле, можемо говорити ο човековој болести коју треба исцелити. Због тога је нечистота душе да "не делује по природи, јер из тога се у уму рађају страсне помисли". Природно стање човекове душе, која је превасходно здрава, показује се када она, приликом напада на страсне силе душе, тј. на жељу и вољу, остане бестрасна" (400 глава.., стр. 90-91). Будући да је човекова душа јединствена, али да има много сила (ενιαία καί πολυδύναμη), када оболи једна од сила душе, болесне су и све остале (св. Григорије Палама, Добротољубље, 4. том, стр. 133).

Свети Григорије Палама учи да," као што злоупотреба познања бића претвара мудрост у лудост, тако и злоупотреба сила душе рађа страшне страсти" (Тријаде, 2,2,19).

Да је страст противприродно кретање душевних сила и одвраћање страсног и разумног дела душе од Бога ка творевини, показује се и чињеницом да човек, будући изнутра исцељен деловањем Божије благодати и својим сопственим подвигом, не потискује и не поништава страсне силе душе него их управља према Богу, оне му стреме и задобијају познање и заједницу са Богом. Свети Григорије Палама, обраћајући се Варлааму који је тврдио да бол и жалост не припадају молитви јер страсне силе, будући зле, треба да буду умртвљене молитвом, учи да постоје "блажене страсти и заједничка дејства (енергије) душе и тела које не прикивају дух за тело него узносе тело ка оном достојанству какво поседује дух". "Та дејства (енергије) су духовна и не крећу се од тела ка уму, него од ума ка телу" (Тријаде, 2,2,12). Када, дакле, покушавамо да се исцелимо, ми не умртвљујемо страсти него их преображавамо, што ћемо објаснити касније. Сузе, жалост, покајање и бол, који су најделотворнији по питању исцелења, очишћују страсни и разумни део душе.

Завршавајући овај параграф, углавном бих желео да нагласим да су телесне страсти изопачене енергије душе. Када је душа" ван љубави и ван уздржања", изопачују се страсти вољног и жељног дела. "И једне и друге се узбуђују (покрећу) кроз осећања" (св. Максим Испосведник, нав. дело, стр. 48). Страсти плотског, телесног живота, у смислу одсуства Светог Духа, представљају неприродно кретање душе и услед тога значе умирање, смрт и болест душе.

 

Облици страсти и њихов развој

 

Сада, када смо видели шта су страсти, у наставку ћемо испитати њихову поделу и развој. Истовремено ћемо покушати и да их набројимо, јер верујемо да ће то помоћи хришћанима који се подвизавају добрим подвигом. Ако треба да се исцелимо од страсти, неопходно је да најпре поставимо њихову дијагнозу.

На самом почетку треба истаћи да се учење ο страстима не налази само у светоотачким списима него и у Светом писму. Апостол Павле говори ο телу. Добро је познато да апостол телесним човеком назива оног, ко је лишен дејстава (енергија) Светог Духа: Јер тело жели против Духа, α Дух против тела; α овο се противи једно другоме (Гал. 5;17). Апостол у наставку наводи телесна дела, а то су телесне страсти: Α позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност. Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5; 19-21).

Апостол Павле и у Посланици Римљанима набраја грешна дела, страсти које узнемирују читаво наше биће.

Говорећи о онима који су напустили Бога и клањају се идолима, пише: Како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родите-љима; неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Рим.1; 28-31).

У посланици ученику Тимотеју, апостол описује стање људи "у последње дане": Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, α силе њезине су се одрекли (2.Тим.З; 1-5).

Три наведена одломка у целини указују на стање у каквом се налази човек удаљен од Бога. То је истински "психограм" и изванредна рентгеноскопија човекове душе којом владају страсти. У наставку ћемо анализирати светоотачка дела.

Према св. Максиму Исповеднику, главна страст из које проистичу и рађају се све остале страсти јесте самољубље (себељубље, φιλαυτία). Самољубив је човек који прекомерно воли себе и од себе чини сопственог идола. Када се човекова пажња удаљи од Бога и када човек не мари за сједињење са Њим и извршавање Његове свете воље, неминовно се окреће самоме себи и жели да увек удовољи себи. "Чувај себе мајке свих зала, себељубља", каже св.Максим. Дефинишући самољубље, св. Максим каже да је оно "неразумна љубав према телу". Од ове страсти рађају се и три "прве страсне и најоштрије помисли, односно стомакоугађање, среброљубље и сујета. Α из ових се рађа целокупан списак зала" (нав. дело, стр. 72-72).

На другом месту, представљајући страшне последице самољубља, назива га мајком од које проистичу многобројне кћери. "Многоговорљивост и сладокусност (уживање у добрим јелима) узрок су раскалашности, а среброљубље и сујета- мржње према ближњем, док је њихова мајка, себељубље, узрок и једног и другог (тј. и раскалашности и мржње)" (нав. дело, стр. 84).

У спису "Таласију" (Προς Θαλάσσιον), св. Максим набраја васцело "потомство" самољубља,које сврстава у две категорије. Једну категорију чине страсти које воде (чулном) наслађивању, а другу страсти које удаљују од бола. Првој категорији припадају следеће страсти: "стомакоугађање, гордост, сујета, надменост, среброљубље, лакомство, тиранија, разметљивост, хвалисање, безумље, махнитост, уображеност, надменост, презир, дрскост, нечистота, шегачење, разврат, раскалашност, охолост, плиткоумност, глупост, насиље, подругљивост, многоговорљивост, неумесно говорење, псовке и све томе слично. Друга категорија укључује следеће страсти: гнев, завист, мржњу, непријатељство, злопамћење, злобу, клеветање, сплеткарење, жалост, безнађе, очајање, ниподаштавање промисла (тј. негодовање на свој удео), немар, равнодушност, потиштеност, мрзовољу, малодушност, неправовремену жалост, сузе, меланхолију, јадиковање, љубомору, прижељкивање туђег, пркос и свако друго расположење које не даје прилику за задовољство" (јеромонах Артемије Радосављевић, Тајна спасења по св. Максиму Исповеднику, стр. 131, на грчком).

Свети Григорије Палама даје другу поделу. У претходном поглављу нагласили смо да се душа рашчлањује на три дела, разумни, вољни и жељни. Прва зла творевина жељног дела душе је користољубље, а друга среброљубље. Зла творевина разумског дела душе је славољубље, док је за вољни део душе карактеристично стомакоугађање, "из којег проистиче свака телесна нечистота" (Добротољубље, 4. том, стр. 100-104). Другим речима, из самољубља, мајке и гос-подарице свих страсти, настају три главне страсти, а то су славољубље, среброљубље и сластољубље. Од ове три велике страсти потичу све остале, које скрнаве човекову душу и тело.

Свети Марко Подвижник, покушавајући да процени страсти и да открије ону, која је мајка свих осталих, пише да "постоје три силна и крепка дива". "Уколико они буду оборени и убијени, занемоћаће сва сила лукавих демона". Та три дива су (духовно) незнање, које је мајка свих зала, заборавност, њена сестра, сарадница и помоћница, и лењост, која од мрачне вуне души шије тамну одећу и покров". Незнање, заборавност и лењост "снаже и увеличавају темеље свих осталих страсти" (Добротољубље, 1. том, стр. 350-351. у срп. издању).

Разлика која постоји између ова три Света оца није суштинска. Самољубље, заборавност, лењост и незнање Бога представљају најповољнију климу за развој страсти славољубља, среброљубља и сластољубља. Сваки од отаца је, аналогно својој личној борби и теми коју је желео да нагласи, истицао другу страст. Осим тога, Свети оци нису стварали философију, нити су анализирали сваку душу када су наводили ове страсти. Они су, осим тога, увек говорили на основу личног искуства. Мора се, најзад, нагласити да је самољубље најтешње повезано са незнањем, заборавношћу и лењошћу: када човек пажњу усмери на себе, то неминовно доводи до заборавности и незнања Бога, одакле происходи рађање свих других грехова - страсти.

Према св. Јовану Дамаскину, душа се рашчлањује на три дела: разумни, вољни и жељни. Грехови разумног дела су неверје, јереси, неразборитост, хула, незахвалност и "саглашавање са греховима који потичу из страственог дела душе". Грехови вољног дела су неосетљивост, мржња, одсуство саосећајности, злопамћење, завист, убиство и "непрестано задржавање на њима". Грехови жељног дела су стомакоугађање, похлепа, пијанчење, блуд, прељуба, нечистота, бесрамност, користољубље, жудња за празном сла-вом, богатством и телесним наслађивањем. Овај исти светитељ наводи и осам помисли, које у себи садрже свако зло и оне су, природно, повезане са одговарајућим страстима, будући да од помисли настају грехови, који се даље развијају у страсти. Тих осам помисли су помисли стомакоугађања, блуда, среброљубља, гнева, туге, унинија (чамотиње), сујете и гордости" (Добротољубље, 4. том, стр. 234-235).

И док је подела страсти коју смо до сада испитивали аналогна подели душе, потребно је да сада размотримо још једну поделу, каква се такође среће у светоотачким тек-стовима. У складу са њом, страсти се деле на телесне и душевне. Постоје, дакле, страсти које припадају души, као и страсти које припадају телу.

Познато нам је учење са којим се сусрећемо у светоотачким текстовима и по коме је, пре пада, човекова душа била отворена за Бога и била храњена Божијом благодаћу. Истина, човек је морао да се бори како би задобио потпуну заједницу и сједињење са Богом, али је он, чак и у то време, окушао Божију благодат. Душа се, дакле, хранила нествореном благодаћу, а тело "облагодаћеном душом". Васцели човек је окушао дарове Божије. Душа, која се након пада одвојила од Бога, истинског извора живота, "тражи храну од тела. Тако су настале природне страсти... Са своје стране, тело се, не налазећи живот у души, окреће спољашњим стварима и потчињава вештаству, као да је то нешто природно, и бива затворено у кружни ток распадања. Тако се појављују сластољубиве телесне страсти, док човек настоји да из материјалних ствари извуче живот и радост" (Παν. Νέλλα, Ζωον θεούμενον, Αθήνα 1979, стр. 203-204). Το је смрт тела, а посебно душе. Напротив, подвижништвом и животом у Христу, улажемо напор да душу окренемо Богу да би се Њиме хранила, и да би се тело хранило "облагодаћеном душом", чиме се освећује васцели човек. То видимо у светитељима Цркве, чије су телесне функције често заустављене.

Према св. Максиму, неке страсти су телесне, а неке душевне. "Телесне имају поводе од тела, а душевне од спољашњих предмета" (400 глава.., стр. 48). Исто учење ο разликовању страсти сусрећемо и код Илије Презвитера који каже: "Једно су телесне а друго душевне страсти" (Добротољубље, 2. том, стр. 311).

Свети Јован Дамаскин је прихватио да наведе телесне и душевне страсти. Душевне страсти су заборавност, лењост и незнање, којима се помрачује око душе и душом тада овладавају и све друге страсти, а то су безбожништво, лажна учења, односно свака јерес, богохуљење, гнев, јарост, суровост, напраситост, мизантропија, злопамћење, клеветање, осуђивање, неразумна туга, страх, бојажљивост, свађа, љубо мора, завист, сујета, гордост, лицемерје, лажљивост, безверје, лакомство, љубав према вештаственом, пристрашће, привезаност за земне ствари, униније, малодушност, неблагодарност, роптање, надменост, уображеност, умишљеност, хвалисавост, властољубље, човекоугађање, препреденост, дрскост, безосећајност, ласкање, подмуклост, притворност, сумњичавост, "саглашавање са греховима који потичу из страственог дела душе и непрестано задржавање на њима".

Исто тако, то су и лутање мисли, и самољубље, корен и извор сваког зла а то је среброљубље, подмуклост и злоћа". Телесне страсти су, према св. Јовану Дамаскину, "стомакоугађање, похлепа, преједање, пијанчење, тајноједење, разнолика сластољубља, блуд, прељуба, бестидност, нечистота, родоскрнављење ("крвосмешење"), мужелоштво, зверство, зле жеље и све срамне и противприродне страсти: лоповлук, светотатство (крађа свештених предмета), разбојништво, убиство, све врсте телесних удобности и удовољавања телесним прохтевима када је тело здраво. Телесне страсти су и прорицања, чаробњаштво, посматрање знамења и предсказања, склоност према украшавању, хвалисање, глупост, дотеривање, бојење лица, беспосличење, сањарење, превара и свака страсна злоупотреба пријатности овога света. Телесна страст је дакле телољубиви живот "који огрубљује ум и чини га земним и зверским, и никада му не допушта да се уздигне ка Богу или упражњавању врлина" (Добротољубље, 2. том, стр. 233).

Свети Григорије Синаит сажето износи целокупно учење светих отаца ο телесним и душевним страстима. Он пише: "Страсти имају различите називе, и деле се на телесне и душевне. Телесне страсти се даље могу поделити на болне и грешне, док се болне деле на страсти болести и страсти казне. Душевне се опет деле на вољне, жељне и разумске, а разумске на миелене страсти и фантазије. Све оне су хотимичне, када се чине кроз злоупотребу или пак нехотичне, када се чине услед нужности; ове друге назване су урођеним (природним, непорочним) страстима, и њих су Свети оци описали као страсти које се појављују или последично (услед околности) или због природних особина. Једно су страсти душе, а друго - страсти тела; страсти жељног дела разликују се (од страсти) вољног или разумског дела, док су опет нешто сасвим друго страсти умне и мислене. Све оне сједињују се једна са другом и једна другој садејствују. Тако се страсти жељног дела сједињују са телесним, страсти душе са страстима вољног дела, а затим и разумске (тј. страсти разумног дела) са умним, а умне пак са мисленим страстима и страстима сећања" (Р.0.150,1260-1261).

Упркос поделама и набрајању страсти, морамо приметити да оне међусобно нису строго раздвојене. Једна је тесно повезана са другом, и на тај начин је човек у целини оскрнављен и умртвљен. Душа услед страсти бива болесна, а ум умртвљен. Човек дакле постаје идолопоклоник и није у стању да наследи небеско Царство. Апостол Павле је јасан и категоричан: Јер знајте ово да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога (Еф.5;5).

Постоји још једна подела страсти, тј подела на страсти монаха и страсти мирјана. Будући да се начин живота мирјана разликује од начина живота монаха који се подвизавају у манастиру, у мирјанским околнстима преовладава једна, а у монашким друга врста страсти. Свети Јован Синајски пише да је за људе који живе у свету (мирјане) корен сваког зла среброљубље, док је за монахе корен сваког зла у стомако-угађању (Лествица, 26. поука, стр. 161). Да би то објаснио, свети Јован примећује да "неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Ово друго дешава се људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају ни прилике за то" (15. поука, стр. 112).

Разликују се и страсти које се код монаха и мирјана појављују током болести. "На оне који живе у свету, за време болести напада демон гнева, а понекад и демон хуле. Оне који живе ван света муче у то време демони стомакоугађања и блуда, уколико имају свега довољно. Α ако живе на местима неудобним и подвижничким, јуриша на њих тиранин унинија и незахвалности" (26. поука, стр. 155). Овде видимо да човек не прима увек иста искушења. То зависи од његовог духовног стања, његовог начина живота и других чинилаца. Ђаво је довитљив и зна како да се бори са сваким човеком, у зависности од његовог (духовног) стања.

Претходно смо већ нагласили да се неке страсти сматрају "мајкама", а неке "кћерима". Неке страсти рађају друге страсти, док су неке само изданци других (страсти). Свети Јован Синајски је од једног светог човека научио да је стомакоугађање мајка блуда, а славољубље - унинија. Другачије речено, када нас обузме униније, можемо бити сигурни да нас узнемирава страст славољубља. "Туга, као и гнев, јесу пород све ове три страсти. Мајка гордости је славољубље" (исто). Он у наставку каже да "међу безумним страстима нема ни реда ни смисла; све је ту неред и збрка". "Неумесни смех рађа се понекад од демона блуда, а понекад од демона таштине... Дуго спавање произилази некад од преситости, понекад од поста.., понекад од унинија, а понекад од природе... Многоговорљивост понекад потиче од угађања стомаку, а понекад од таштине. Униније: понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божијег. Хула је управо плод гордости. Α често долази и као последица тога што смо ближњег осуђивали за исти грех, или услед претеране за-висти демона.

Окорелост срца долази од ситости, од неосетљивости, од пристрашћа. То пристрашће долази, опет, или од блуда, или од среброљубља, од угађања стомаку или од таштине, или од многих других страсти. Злоћа проистиче из уображености и гнева. Лицемерство - од самозадовољства и својеглавости..." Уопштено говорећи, "родитељи сваког зла су чулно уживање и злоћа" (Лествица, 26. поука, стр. 158).

Врло је значајно да на овом месту испитамо како се грех развија у страст. Као познаваоци ове унутрашње борбе, Свети оци се нису задовољили искључивим набрајањем страсти; они су, исто тако, забележили и њихове узроке и развој. Према св. Таласију, страсти покрећу три ствари: а то су "сећање, нарав и чула" (Добротољубље, 2. том, стр. 218). "Човек који свој ум привеже за чулне ствари, отуђи се од духовне љубави и уздржања и прихвати дејство демона, постаје предмет напада". "Када недостају духовна љубав и уздржање, кроз чула бивају покренуте страсти" (Добротољубље, 2. том, стр. 219).

Када се развеже узда најважнијих чула, долази до побуне страсти "и покреће се деловање (енергија) најропскијих чула" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 274). Неразборитост чула, ослобођена окова уздржања, изазива узроке страсти" (исто). Када се човеков ум, као што смо раније приметили, дуго бави чулним стварима, "сигурно да има страст према њој, као страст жеље, или туге, или гнева, или злопамћења" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 57). Због тога сви Свети оци истичу настојање да ум не буде заробљен неким чулним предметом или идејом, јер за тим непосредно следе страст и катастрофа. Заточењем ума, у нашу душу бива посејано семе трагедије.

Осим заточеништва ума, важну улогу у стварању страсти игра и жеља која постоји у нама. Свети Јаков, брат Господњи, описује то стање: Свакога искушава сопствена жеља која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, α грех учињен рађа смрт (Јк.1; 4-5).Кадаје неки од браће упитао аву Сисоја: "Шта да учиним са својим страстима", старац му је одговорио:" Свакога од нас искушава његова сопствена жеља" (Старечник, стр. 114).

У ономе што следи даје се детаљнији опис развијања страсти. Према св. Максиму Исповеднику, најпре сећање уноси просту помисао у ум. Када се та помисао дуго задржи, покреће се страст. Следећи корак је саглашавање и оно води ка томе да се грех и почини (в. 400 глава.., стр. 78-79).

Исихије Презвитер приказује пут који следи страст. Најпре постоји напад, а затим следи спајање, које се извршава онда, када се наше помисли помешају са демонским. "Тада долази до нашег саглашавања, а затим и до опипљивог дела, тј. до самог греха" (Добротољубље, 1. том, стр. 148—149). Када се грех понови више пута, настаје страст.

Свети Григорије Палама, заступајући православно предање исцелитељског поступка, пише да је сластољубље по-четак телесних страсти и болест душе. "Ум је први који пострада", односно, најпре је нападнут ум. Он покреће зло и путем чула уноси у душу представе чулних ствари, због чега се она приклања греховима. Утискивање тих слика извршава се углавном преко очију (Добротољубље, 4. том, стр. 105).

Свети Јован Синајски исцрпно описује развијање помисли из којег настаје страст. "Према објашњењу мудрих отаца, треба разликовати приступање, спајање, пристанак, поробљење, борбу и тзв. страст.

Блажени оци дефинишу приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце". То није грешно.

"Спајање значи разговарати са тиме што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно". Ни овакво стање још увек није грешно.

"Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињено са уживањем". Ово може бити добро или лоше, зависно од духовног стања подвижника.

"Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом..." Ο поробљењу се различито расуђује, с обзиром да ли се догодило у време молитве или у неко друго време."

Борбу дефинишу као равнотежу снага између онога који напада и оног који се брани", односно као борбу душе и њену битку да грех не буде почињен. Оваквом борбом може се заслужити или круна, или казна. На крају долази страст која је, могли бисмо рећи, "порок који се током дужег времена страсно угнездио у души и који је кроз навику постао као њено природно својство... Страст подлеже код свих људи или будућем покајању или будућој муци" (Лествица, 15. поука, стр. 111).

Као додатак опису претварања помисли у страст, Свети оци су приказали и начин на који се страст развија током времена. Свети Григорије Палама каже да се страсти раз-вијају још од раног детињства, и то следећим редом: најпре се развијају страсти жељног дела душе, односно користољубље и среброљубље, због чега мала деца желе да присвоје ствари. У нешто старијем узрасту, деца траже и новац. Касније, када поодрасту, развија се страст славољубља (φιλο­δοξία). Славољубље се показује у два облика: први је светска слава која тежи "телесном украшавању и раскошним одеждама", а други је сујета (празнословље, κενοδοξία), која напада врлину и испољава се у лицемерју, уз чију се помоћ непријатељ припрема да развеје (разбаца) духовно богатство душе. Најзад, након користољубља и славољубља, развија се и сластољубље, односно стомакоугађање, а из њега и "свака телесна нечистота".

Свети Григорије истовремено износи и једно занимљиво запажање. Иако се "сластољубље (φιληδονία) и природни нагон за рађање (тј. полни нагон) запажају још код одојчади, то нису обележја болесне душе", будући да се природне страсти не могу осудити јер их је створио добри Бог "како бисмо кроз њих живели у добрим делима". Страст је зла, "када бринемо ο телу да бисмо удовољили његовим жудњама".

Укратко, наглашавамо да се, према св. Григорију Палами, код сасвим мале деце (младенаца) развијају страсти користољубља и среброљубља (похлепе), током детињства - страст славољубља, док се касније појављује и страст сластољубља (Добротољубље, 4. том, стр. 100-105).

Истина је да не можемо лако разликовати телесне и душевне страсти јер су демони који их покрећу обично прикривени и нисмо у стању да их запазимо. Због тога је потребан добар терапеут, исцелитељ, познавалац скривеног унутрашњег живота, који је због расуђивања и лечења постао сасуд Светог Духа. Расуђивање спада у велике благодатне дарове Светог Духа. Свети Јован Синајски наводи један пример и каже да "људи, који дођу на извор по воду, пазе да са водом не захвате и по коју жабу" и повезује то са врлинама. Чак и када чинимо добра дела, "ми често вршимо и оно зло што се тајно са њима сплело". Он за то даје бројне примере. Тако се са "гостољубљем преплиће стомакоугађање, са љубављу блуд, са расуђивањем превиспреност, са мудрошћу препреденост, са кротошћу подмуклост, млитавост, леност, одговарање, својеглавост, глухоћа за основани прекор. Са ћутањем се преплиће уображено достојанство учитељства, са радошћу понос, са надом немар, са љубављу (осим блуда) осуђивање, са безмолвијем униније и тромост, са чистотом огорченост, а са смиреноумљем дрскост" (26. поука, стр. 159). Отуда је јасно да се захтева велика пажња како би се разоткриле страсти. Може се десити да сматрамо како водимо врлински живот а да у ствари служимо делима ђаволским и одгајамо страсти. Потребно је да будемо веома опрезни у погледу "жабе", а то је најчешће страст сујете (празнославља). Та страст скрнави извршавање заповести.

Како каже св. Јован, "постоји демон среброљубља који често глуми смиреност. Α постоји и демон славољубља који подстиче на давање милостиње" (исто, стр. 162). Због тога нам је изнад свега потребна велика опрезност, како бисмо чак и у извршавању врлинских дела разликовали демонску злобу. Он (св. Јован Лествичник) износи један случај и каже да га је надвладао демон тромости, због чега је пожелео да напусти келију. Када је, међутим, дошло неколико људи и почело да га хвали због његовог безмолвија, истог часа је "помисао сујете потиснула помисао лености". Тада се зачудио начину на који се "овај демон супротставља свим осталим злим дусима" (27. поука, стр. 186-187). Исто тако се и "демон среброљубља жестоко бори са онима који су се добровољно одрекли имања. Па када не успе да их савлада, указује им на тужан живот сиротиње, како би их то навело да од незаинтересованих за материјална добра поново постану материјалисти" (26. поука, стр. 171).

Свети оци у својим делима истичу и начин на који мо-жемо приметити постојање страсти. Истакнуто место, наравно, припада бестрасном старцу са даром расуђивања који ће мотрити на кретања душе и исправљати нас. Постоје, међутим, и други начини да приметимо постојање и деловање страсти. Знак да делује добровољна страст јесте "човеково узнемирење када га због ње прекоревају или исправљају". Када пак смирено прихвата прекоре, онда то значи "или да је поражен, или да није ни свестан њеног деловања" (ава Доротеј, нав. дело, стр. 648).

Другим речима, прекор, праћен смиреношћу или узнемирењем, указује на постојање страсти, хотимичне или нехотичне. "Најгоре страсти су скривене у нашој души и показују се само онда, када бивамо прекорени за своја дела" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 218).

Покушавајући да прецизно опише шта је страст, св. Максим каже да се ствар (πράγμα), мисао (νοήμα) и страст (πάθος) међусобно разликују. "Ствари су човек, жена, злато и сл. Мисао је голо сећање нечега од реченога, а страст је неразумна љубав или безрасудна мржња према нечему реченом" (400 глава.., стр. 91). Ава Доротеј, разликујући страст и грех, каже да је грех једно, а страст друго. Страсти су гнев, сујета, сластољубље, мржња, зле жеље и сл. Грехови су дејства страсти. "Могуће је да човек има страсти, али да их не спроводи у дело" (нав. дело, стр. 264-266). На основу овог одломка схватамо да је могуће да човек буде преиспуњен страстима, а да то и не примећује, јер се није догодило да почини грех. Због тога је и неопходно потпуно исцелење, које ће спровести искусан духовник са даром расуђивања.

Да бисмо довршили овај одломак, потребно је да укратко изложимо које су то страшне последице страсти. На неколико места смо већ писали ο томе да страсти умртвљују ум. Желели бисмо да потпуније развијемо ову тему.

"Када се страсти пробуде у остарелом телу или души посвећеној (Богу), онда то повређује тело и скрнави душу" (св.Марко Подвижник, Добротољубље, 1. том, стр. 393. у срп. изд).

" Као кад птица везана за ногу, покушавши да лети, опет пада на земљу вучена узицом, тако и ум који још није стекао бестрашће, уздижући се ка познању ствари, пада опет на земљу привучен страстима" (св. Максим, 400 глава.., стр. 54). Страсти, дакле, привезују човека за земаљско.

" Осуде достојне страсти су окови ума, који га привезују за чулне ствари" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 219).

"Као што храна, шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касније, тако врло често бива и са узроцима који прљају душу" (Лествица, 15. поука, стр. 108). У сваком случају, овај одломак јасно показује да страсти чине душу болесном.

" Душа острашћеног човека је радионица злих помисли. Једна таква зла душа ствара ризницу зла" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 221).

"Страсти умртвљују ум и он не прихвата савет. Он неће прихватити ни духовну поуку" (исто, стр. 225).

"Свака страст доноси са собом семе смрти".

"Страсти су пакао. Острашћену душу увек кажњавају њене рђаве навике и стално носи са собом горко сећање и болне приговоре својих страсти које је сажижу и прождиру". Те муке су почетак, незнатан предукус оних других мука " на страшним местима, где ће се наћи и мучити она кажњена тела, саучествујући са душама у страшним патњама, а неће бити уништена, у оном неизрецивом огњу, у тами..." (ава Доротеј, нав. дело, стр. 498).

"Плата за трудове врлине је бестрашће и (духовно) знање јер ово двоје бивају посредници Царства Небеског, као што су страсти и незнање посредници вечног мучења" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 67).

Тумачећи (еванђелски) одломак у којем се говори ο демонима што су изашли из ђавоиманога и ушли у крдо свиња које су се затим удавиле у мору, св. Григорије Палама каже да свиње због своје нечистоте означавају сваку злу страст. "Свиње су углавном они што носе одежду запрљану телом" ("Омилије", Е.П.Е. 11, стр. 208).

Страсти, најзад, у потпуности умртвљују ум и стварају наш пакао. Да би се ум ослободио и наслађивао Богом, неопходно је духовно исцелење. У следећем поглављу говоримо ο исцелењу страсти.

 

Исцељење страсти

 

Сада, када смо постали свесни великог разарања које страсти изазивају у целокупном нашем бићу, у наставку треба да говоримо ο теми исцелења. То је главни део овог поглавља. Многи од нас схватају да су болесни и осећају се духовно оболелима, али смо само делимично упознати са начином исцелења или нам је он чак и потпуно непознат. Мислим да Православље, будући исцелитељска наука, треба да развије ове теме јер су сасвим актуелне. Уверени смо да је порука, коју Православље треба да пренесе савременом посрнулом свету, порука ο његовој болести и истовремено, порука ο његовом исцелењу. Тим питањима ћемо се бавити у ономе што следи.

Најпре морамо објаснити неколико ствари. Као прво, исцелење страсти превасходно подразумева њихов преображај, што смо претходно већ описали. Будући да су бестрасне тј. природне, непорочне (αδιάβλητα) страсти - изопачене, природно је да оне, прихватањем исцелитељског поступка, буду преображене. У томе се углавном и састоји исцелење страсти. Ава Пимен је рекао ави Исаку: "Ми нисмо научени да убијамо тело него да убијамо страсти" (Старечник, стр. 101). "Убијање страсти" треба најпре схватити у смислу њиховог преображаја. Као друго, треба приметити да Свети оци у својим делима указују на многе терапијске поступке.

Свако, ко буде читао стослове ("главе") ο љубави св. Максима Исповедника, видеће да се у њима налази мноштво исцелитељског "материјала". Морам признати да сам, у време када сам желео да читам ово дело, очекивао да овде пронађем неколицину правила везаних за љубав и опис њене вредности. Одмах сам, међутим, запазио да св. Максим много већу пажњу поклања изучавању помисли, страсти и исцелењу страсти. Снажно је наглашено човеково исцелење, јер се "љубав према Богу и човеку рађа у бестрашћу". Срце којим су овладале страсти није способно да воли. Као сле-деће запажање наводимо чињеницу да Свети оци, говорећи ο човековом исцелењу, износе његова основна начела. Другачије речено, они имају у виду човека уопште и дају различита правила или начине за његово исцелење. Ми ћемо их споменути у тексту који следи, али морамо нагласити да сваки човек захтева сопствени исцелитељски метод. Ономе, ко приступи и затражи са смирењем, послушношћу и жељом за исцелењем, тај метод даје опитан исцелитељ, обдарен расуђивањем. Због тога ћемо овде навести општа правила исцелитељског поступка. Сваки појединац мора применити властиту терапију под духовним руковођењем савремених " живих личности".

Исцелење болести наше душе, а то су страсти, нужно је и има суштински значај. То смо претходно већ размотрили. Указали смо на извитоперено стање какво су страсти ство-риле у нама. Многи одломци из Светог писма говоре управо ο томе.

Апостол Павле даје следећи савет Колошанима: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похотуилакомство, штоје идолопоклон-ство... Α сад одбаците и ви све ово: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. не лажите један другога, јер свукосте старог човека са делима његовим. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога, који Га је саздао (Кол.З; 5-10).

Према светом Максиму, апостол је овде "телесно мудровање назвао "земљом", а "блудом" грех учињен делом. Сагласност која извршава (грех) и постаје грех назива се грехом учињеним на делу. Нечистота је пристанак воље на грех, тј. саглашавање са грехом. Страшћу је назвао страсну помисао. Злом жељом назива се "просто примање похотне мисли (у уму)", а лакомошћу материју (ствари) која рађа и увећава страст. Све ово, дакле, као удове телесног мудро-вања, заповедио је божанствени Апостол да умртвимо" (400 глава.., стр. 53). Када све то умртвимо (а касније ћемо видети на који начин) и преобразимо, односно принесемо Богу, тада одбацујемо старог човека са његовим делима и жељама и облачимо се у новог (човека), који постаје образ и подобије Божије, другачије речено, постаје личност.

У другој посланици духоносни апостол даје исту поуку: Α блуд и свака нечистота и лакомство да се не спомиње међу вама, као шшо и доликује светима; ни срамошне ни луде речи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање (Еф.5;3-4), док у Посланици Галатима пише: Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима (Гал.5;26).

Све ово указује на неопходност исцелења. Хришћани, који су обитавалиште Тројединог Бога, не смеју бити нечисти, и да би постали храм Светог Духа и обитавалиште Божије, најпре морају да се духовно очисте, а када већ постану храм Светог Духа, треба и да остану чисти.

То указује и на циљ терапије. Ми се не трудимо да бисмо једноставно постали добри људи, прилагођени друштву. Другачије речено, циљ терапије није да човека учини бољим у друштвеном погледу нити да удовољи антропоцентричном начину живота, него да доведе до заједнице са Богом и да то виђење не буде огањ који ће спалити него светлост која ће просветлити. Свети оци су сасвим свесни циља овог терапијског поступка, али исто су тако свесни и различитости циљева које људи (себи) постављају. Свети Максим каже да "неки људи избегавају страсти из страха од других људи", неки "по уздржању", а неки "се ослобађају (страсти) по судовима Божијим" (400 глава.., стр. 63). Ава Доротеј истиче као правило да човек не треба да жели ослобађање од страсти зато да би избегао муке него зато што их уистину мрзи и каже: "У потпуности их мрзим" (нав. дело, стр. 646).

Светитељи врло добро знају да неки људи желе да се ослободе страсти зато што изазивају много бола. То није истински циљ православне терапије; наш основни циљ је ступање у заједницу са Богом. Ми смо, истина, свесни да унутар Цркве постоје различити духовни узрасти и стања. Према учењу Светих отаца, неки се придржавају речи Божије страхујући од пакла, други у жељи да задобију рај, а неки пак због љубави према Христу. Први су слуге, други најамници, а трећи чеда Божија. Ми прихватамо сваки од ових духовних узраста, али наглашавамо да стремимо достизању треће категорије. Захтева се непрестано исцелење, чак и у погледу самог циља овог поступка.

Неопходно је истаћи да исцелење страсти не зависи нити искључиво од човека, нити искључиво од Бога и да је неопходна синергија (сарадња, садејство) и једног и другог, односно и Бога и човека. У нашој Цркви је све богочовечанско. Најпре се мора дати благодат Божија. Човеково очишћење, односно исцелење, извршава се Христовим деловањем (енергијом), које се дарује целокупним духовним живо-том, каквим хришћанин живи унутар Цркве. Апостол Павле у својим Посланицама често наглашава ту чињеницу: Кад бијасмо у телу, страсти греховне кроз закон дејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси. Α сад се ослободисмо од закона умревши ономе што насдржаше, да служимо Богу у новоме духу α не по староме слову (Рим.7; 5-6).

Једино су људи Христови, који живе у Христу, избављени од тела и телесних жеља, које сачињавају свет греха: Α који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо (Гал.5;24-25). Када човек "ходи по Духу", односно, када је обдарен благодаћу Тројединог Бога, исцељен је изнутра: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. Јер тело жели против Духа, α Дух против тела; а οвο се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели. Ако сте пак Духом вођени, нисте под законом (Гал.5; 16-18). Ми пак врло добро знамо да су телесна, плотска дела страсти, на шта смо претходно већ указали (в. Гал.5;19-21).

На нама је да водимо рат против страсти и греха, "да се супротставимо, да се боримо и узвратимо стреле", док је " искорењивање" страсти и њихов суштински преображај дело Божије. "Као што човек без очију не може да види, без језика не може да говори, без ушију не може да чује, без ногу не може да хода и без руку не може да ради, тако ни без Исуса не може бити спасен нити ући у Царство небеско" (св. Макарије Египатски, Духовне беседе, у делу митрополита Дионисија "Источно - православно монаштво", стр. 371-на грчком). "Душа се може супротставити греху, али без Бога није у стању да победи и искорени зло" (исто, стр. 372).

Осећање љубави Божије као заједница са благодаћу Божијом, и наша љубав према Богу као плод Светог Духа, управо и јесу оно што преображава и исцељује страсти.

Умртвљавање страственог дела душе не значи да ћемо га "затворити и у самима себи учинити неделатним и непокретним", него да ћемо га "од његове привезаности за грех окренути љубави Божијој" (св. Григорије Палама, Тријаде, 2,2,23). То окретање према љубави Божијој не извршава се без опита љубави. У сваком случају, када се у човеку распламса љубав према Богу, а то је божанско надахнуће, преображава се васцели унутрашњи свет, греје га благодат Божија и он се освећује. "Љубав Божија, овладавши умом, дреши га од окова, убеђујући га да презире не само чулне ствари, него и сами овај наш привремени живот" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 57).

Отуда је јасно да се ис-целење од страсти дешава онда, када делује божанска благодат, љубав Божија. Због тога се благодат Божија дарује кроз свете тајне. Ми, исто тако, желимо да нагласимо и чињеницу да су свето Причешће и заједница са Телом и Крвљу Христовом делотворна помоћ у човековом подвигу очишћења душе. Свето Причешће је лек за бесмртност.

Сили Христовој, која има улогу од највећег значаја, мора садејствовати и човекова воља. Уколико то не постоји, човеку је готово немогуће да победи страсти, да надвлада демонску суштину јер " ко је победио страсти, убио је демоне" (Лествица, 26. поука, стр. 170) и "човек ће прогнати демона (оне) страсти коју је победио" (Старечник, стр. 104). У наставку ћемо покушати да се осврнемо на то садејство (синергију) човекове воље.

Од нас се најпре захтева самопознање. Од великог је значаја да будемо свесни свог духовног стања. Незнање ο болести ће учинити да останемо неисцељени. Свети еванђелиста Јован пише: Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1 Јн.1;8).

Свети Петар Дамаскин, описујући осам духовних созерцања од којих седам припада овом, а осмо будућем веку, за друго познање сматра "познање наших сагрешења и доброчинстава Божијих" (Подсетник пустињског трезвоумља, стр. 38. у срп. издању). Другачије речено, самопознање као свест ο сопственој грешности и страстима значи созерцавање Бога.

Будући да се охолост преплиће са јунаштвом, "наша стална дужност мора да буде: не помислити ни на часак да поседујемо било какву врлину" (Лествица, 26. поука, стр. 173), односно да се клонимо и најмање помисли да смо задобили неко добро. Захваљујући свом огромном духовном искуству, Свети оци су свесни да "обележја" страсти није лако са сигурношћу препбзнати, будући да смо болесни и да су она сједињена са нашом природом. "Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш тада схватити да у себи имаш пуно страсти" (исто). Што се тиче страсти и врлина, а особито страсти, неопходно је да "никада не престанемо испитивати где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају" (Лествица, 26. поука, стр. 161). Од суштинског је значаја да се то учини, јер духовни живот представља бесконачно путовање, а исцелење се никада не окончава. Непрестано се очишћујемо да бисмо задобили заједницу са Богом. То је од суштинског значаја, јер нас на нашем духовном путовању непрестано вребају стагнација и самозадовољство.

Самопознање је неопходно и стога што у човеку постоје три стања: "Постоји покретање страсти, њихово обуздавање и њихово искорењивање" (ава Доротеј, нав. дело, стр. 460). Другачије речено, није довољно да користимо различите исцелитељске поступке како бисмо прекратили деловање страсти. Потребно је, исто тако, и да их преобразимо у љубав према Богу и људима. Да бисмо стекли поуздано самопознање, неопходно је спољашње безмолвије (тиховање). Неопходно је да прекратимо извршавање греха на делу. Све дотле док наша чула дејствују телесно, не можемо доћи до самопознања. "Треба дакле пазити на ум у односу према стварима да би се сазнало према којој он има страст" (св. Максим, 400 глава.., стр. 100).

Самопознање наших страсти је најтешње повезано са покајањем и исповешћу. Познање сопствених грехова и оболелости душе је, осим тога, и први степен покајања, док је његов спољашњи израз исповедање, тј. признање сопствене грешности. Овде дакле говоримо ο светој тајни исповести.

Најпре морамо истаћи да у библијским и светоотачким текстовима постоје два вида исповести. Прва је унутрашња (духовна) исповест, коју кроз молитву приносимо Богу, а друга исповест коју казујемо духовном лекару, који је уједно и наш исцелитељ. Свети Јован Лествичник, говорећи ο умилењу и дефинишући његов смисао, каже: "Умилење је непрестано мучење савести које унутрашњим исповедањем расхлађује ватру срца" (Лествица, 7. поука, стр. 72). Унутрашња (духовна) исповест изазива умилење, а умилење даје утеху човековом срцу; осим тога, исповест подразумева дубоко покајање и збива се у атмосфери покајања. То је бол срца, који доводи до "самозабораваприроде". "Покајање је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој" (исто).

Према светом Дијадоху Фотичком, Господу морамо понудити дубоко и непрекидно покајање чак и због својих невољних сагрешења и не треба да се заустављамо "све док се наша савест кроз сузе љубави не увери да нам је опроштено" (Гностички стослов", стр. 230, Солун 1977 - на грчком). Осим тога, светитељ нас опомиње да будемо врло пажљиви како наша савест "не би заваравала саму себе погрешним уверењем да је исповест коју је понудила Богу довољна" (исто, стр. 231). Светитељ ово пише стога што ми, када се молимо Богу и исповедамо своје грехове, то често чинимо на неодговарајући начин и живимо у самозадовољном уверењу да смо своје грехове исповедили. То је самообмањивање. Потребно је, дакле, да увек будемо спремни, а уколико се не исповедамо како би требало, "у часу нашег исхођења обузеће нас страховање од неизвесности" (исто, стр. 231).

Исповедање Богу кроз молитву не може заменити исповедање грехова духовном оцу, као што ни исповедање духовном исцелитељу не може заменити исповедање кроз молитву. Од суштинског је значаја да се повежу ова два об-лика исповедања. У сваком случају, неопходно је да се након исповедања кроз молитву посети духовни отац. Бог им је дао право да опраштају грехе: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн.20; 22-23). Овај одломакјасно показује "какве је части Дух Свети удостојио свештенство" (свети Јован Златоусти, Ο свештенству, Р.G. 48, 643). Свештеницима је, према речима св. Златоуста, "иако живе на земљи, поверено служењенебеском", јер "Бог на небу одобрава оно, што свештеник дела на земљи. Господар потврђује одлуке својих слугу" (исто, стр. 643).

Потребно је, дакле, да у циљу свог исцељења притекнемо духовном лекару. "Пре свега, исповедимо се свом добром судији". Ако нам добри судија саветује да се исповедимо пред свим људима, ми то морамо и учинити, јер је основно начело да су ране, које су откривене, исцељене." Ране које се открију не само да се не погоршавају, него се и лече" (Лествица, 4. поука, стр. 34). Сигурно је да за успешно исцелење суштински значај има добар лекар, исцелитељ. Сви свештеници могу да врше свету тајну исповести, али не могу сви да исцељују, односно, не поседују сви благодат духовног свештенства, ο чему смо већ говорили у посебном поглављу.

"Уколико је дијагноза телесне болести непоуздана и само у неким случајевима позната, онда се то још више односи на духовне болести". "Дијагноза за болест душе је непоузданија и много слабија". "Поред тога, страсти душе се много теже разумевају" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 301). "Када се лекар изговори неспособношћу да нас излечи морамо отићи другоме, јер без лекара се ретко ко излечио" (Лествица, 4. поука, стр. 47).

Вредност исповести истицали су и многи савремени психијатри. За човека је од највеће важности да се отвори уместо да се затвара у самога себе. Говорећи језиком Цркве, када човек зна како да се, кроз духовног оца, отвори Богу, може да избегне многе душевне болести па и само лудило. Вредност исповести осећамо и на делу. Другачије речено, постојање греха нас и телесно исцрпљује и ми га доживљавамо чак и као телесну слабост. Када одлучимо да се исповедимо, тада започиње и духовно исцелење. Спокојство преплављује и душу и тело, али је, наравно, неопходно да се уистину исповедимо.

Будући да је ђаволу позната вредност исповести, "демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо или да то чинимо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге" (исто, стр. 47).

Од човека се, међутим, захтева духовна одважност да би своју озледу открио духовном лекару. Свети Јован Лествичник саветује: "Покажи слободно своју озледу лекару". Упоредо са откривањем болести, "преузми и сву кривицу на себе, скрушено говорећи: Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Нико га други није направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар" (исто, стр. 46). Не треба се стидети или, боље речено, треба превазићи стид због греха и показати га. Када своје унутрашње ране откривамо духовном оцу, морамо се понашати и размишљати као осуђеници, ο чему говори и свети Јован Лествичник: "Ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове" (исто, стр. 46). Исти светитељ потврђује да је видео како осуђеници "држањем које изазива сажа-љење, одрешитим признањем и молбом на коленима ублажавају строгост судије и гнев његов преображавају у ми-лосрђе" (исто, стр. 47).

Природно је да човек осети стид када треба да исповеди своју озледу, али је неопходно да се тај стид превазиђе. "Не скривај своју бруку" (исто, 22. поука, стр. 13). Непосредно након тога, након показивања те озледе, појављује се унутрашње спокојство. Постоји прича ο ревносном монаху, мученом хулним помислима, који је око двадесет година исцрп-љивао своје тело постом и бдењем, па ипак није осетио никакво олакшање. Међутим, када је одлучио да ту помисао исповеди духовном лекару и да је запише на папир, истог часа је био исцељен. " Још ни из келије старчеве није био изашао, а страст је већ била ишчезла" (исто, 23. поука, стр. 136). Овај пример показује истину да исповест не подразумева само људски напор него, исто тако, и деловање силе Божије. Душа се исцељује благодаћу Божијом. Ни пост ни бдење неће бити од велике користи уколико нису сједињени са исповешћу.

Духовни лекари обично бивају нападнути од оних које исповедају уколико се ови други нису исповедили са смирењем и самопознањем. Током свете тајне исповести извршава се духовна операција и болесник показује отпор. Зато је савет који упућују Свети оци јасан: "Немој се гневити на човека који те и нехотице оперише као хирург. Боље је да погледаш на гнусобу коју је уклонио и, прекоревајући себе, благосиљај га јер ти је по домостроју (промислу) Божијем на тај начин био од користи" (Илија Презвитер, Добротољубље, 2. том, стр. 292). Исповест уклања сву нечистоту из душе и зато нас, с једне стране, мора подстаћи да прекоримо себе, а са друге да захвалимо свом духовном исцелитељу. "Ко не трпи прекоре, испољава страст. Α κο их прима, ослобађа се ланца којим је био свезан" (Лествица, 23. поука, стр. 132).

Неопходно је нагласити да покајање, сједињено са светом тајном исповести, лечи човекову рану. Покајање, које је надахнуто Утешитељем, распламсава срце и тамо, где постоји жаљење, бивају исцељене све ране. Човек који је у том стању задобија велико благо девствености. Свети Никита Ститат саветује: "Немој у свом срцу говорити како је немогуће да поново задобијеш чистоту девствености јер си на различите начине пао у оскрнављење и телесне страсти". Чак и ако је изгубио своју девственост, човек је може обновити сузама другог крштења, а то је покајање и зато исти светитељ у наставку каже: "Тамо, где бол покајања надвладава душу страдањем и топлином и где у умилењу теку реке суза, руши се свака тврђава и гаси сваки пламен страсти, а настањивањем Утешитеља збива се вишње препорођење и душа поново постаје палата чистоте и девствености (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 310).

До човековог препорођења не може доћи без његовог потчињавања духовном оцу који ће га исцелити у Христу. " Ако се човек не потчини духовном оцу, подражавајући Христа који се Свом Оцу потчинио до крсне смрти, то значи да неће ни бити рођен свише (одозго)", јер до овог рођења долази потчињавањем духовном оцу" (исто, стр. 311).

Често се, међутим, дешава да подле душевне страсти не буду исцељене непосредно након исповести. Потребна је упорна борба и велико подвижништво да би се душа ослободила ових страсти. Опраштање грехова у суштини и није формална исповест, која може бити учињена и под великим психолошким притисцима, него ослобађање од страсти. Онај ко се није ослободио од страсти благодаћу Христовом, "још није добио опроштај" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 210)." Као што човек који болује од неке дуготрајне болести не може у једном тренутку постати здрав, тако се ни страсти, макар и само једна страст, не могу одједанпут савладати" (Лествица, 26. поука, стр. 179). Потребно је дуго и истрајно подвижништво јер се страсти "учињене на делу, делима и лече" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 281). "Бестрашће доносе обуздавање и уздржање, труд и духовна борба" (исто).

У наставку ћемо покушати да опишемо како се лече три дела душе, телесне и душевне страсти, шта томе претходи, и шта за тим следи. Овде ћемо описати само опште начине исцелења страсти.

У једном од претходних поглавља истакли смо да св. Григорије Палама разликује у души три дела - разумни, вољни и жељни - и каже да свака душевна сила, па самим тим и душа у целини, бива болесна када се човек удаљи од Бога. Тада је неопходно исцелење. Исцелење се садржи у духовном сиромаштву, које је Господ назвао блаженим: "Стекнимо и ми сиромаштво смиривши се духом и подвизавајући се телом, ослободивши се земаљских блага, да би Божије царство постало наше" (св. Григорије Палама, Ο страстима и врлинама.., стр. 45, Београд 1977). Смиреноумљем ћемо исцелити разумни део (душе), у којем бесни страст славољубља; жељни део, у којем бесне страсти користољубља и среброљубља, исцелићемо некористољубљем (нестјажатељношћу, одсуством љубави према богатству), док ће подвижништво и уздржање исцелити вољни део (душе) у којем бесне телесне страсти. Веома је карактеристично да св. Григорије Палама у начине за исцелење страсти славољубља укључује и отшелништво и умно тиховање (безмолвије). "Лечењу ових страсти (гордости и сујете) у многоме помаже и усамљено живљење, било у осами било у својој келији" (исто, стр. 42). Телесне страсти "ништа друго није у стању да излечи изузев телесног труда и молитве која дејствује из смиреног срца, тј. осим сиромаштва духа" (исто, стр. 44).

Опит тројаког сиромаштва рађа плач по Богу, одакле следи и одговарајућа утеха. Овај плач рађа сузе. Плач по Богу има велику вредност за очишћење човековог ума. Телесно сиромаштво води скрушености срца. "Да би срце постало скрушено и смерно, потребно је тројако уздржање: од сна, хране и телесног уживања. Када се душа преко ове скрушености ослободи злобе и горчине, тада задобија духовну радост" (исто, стр. 47). Самопрекоревање, које игра важну улогу у човековом духовном животу, рађа се из овог смиреноумља и телесног плача.

Материјално сиромаштво, изражено некористољубљем и сједињено са духовним сиромаштвом, очишћује ум. "Кад се ум одвоји од свега што је чулно, уздигне изнад растрзаности мноштвом брига и угледа унутрашњег човека, први му је труд да спере плачем одвратну маску, коју је стекао од приземних страсних лутања и заблуда" (исто, стр. 48). Ум на тај начин задобија чистоту и мировање помисли. "Када ум почне да се храни добротом Пресветог Духа... он тада по благодати као да почиње да слика на ономе што је "по образу" Божијем, оно што је "по подобију" (исто, стр. 51). Човек тада постаје личност јер нас доживљавање подо-бија чини личностима. Плач је у почетку болан јер је повезан са страхом Божијим, али он доноси велику корист. Како време пролази, рађа се љубав према Богу, а са њом и подобије. Када се доживи дубина бола, плач "задобија слатку и свету утеху тиме што се онај који је плачем преображен храни добротом Утешитеља" (исто, стр. 54). Почетак плача по Богу личи "на тражење венчања с Богом, које изгледа скоро немогуће. Стога они који плачу и тугују од жудње за неприступним Жеником, обраћају му се као неким предбрач-ним речима... Α крај таквога плача је чудно младеначко савршено сједињење душе са Богом" (исто, стр. 54).

Према светом Григорију Палами, исцелење тројаке душе се, дакле, постиже одговарајућим тројаким сиромаштвом. Покајање рађа плач који се изражава на много начина док човека не доведе до заједнице са Богом. Плач представља очишћење ума и срца.

Као што смо већ видели, и свети Јован Дамаскин разликује у души три силе: разумну, вољну и жељну. Исцелење и оздрављење разумног дела је "непоколебива вера у Бога и истините, незаблудне и православне догме побожности; непрестано поучавање исказивању (изражавању) духа; чиста и непрекидна молитва и благодарност Богу. Исцелење и оздрављење вољног дела душе садржи се у "човекољубљу, љубави, кротости, братољубљу, састрадању, трпељивости и доброти", док су исцелење и оздрављење жељног дела душе "пост, уздржање, (телесни) труд, некористољубље, давање иметка сиромасима, стремљење ка будућим бесмртним добрима и Царству Божијем и жудња за (божанским) усиновљењем" (Добротољубље, 2. том, стр. 234-235).

Свети Јован Лествичник даје сажету формулацију: "Уз помоћ Пресвете Тројице, наоружајмо се против три страсти трима врлинама", односно, наоружајмо се уздржањем, љубављу и смирењем насупрот сластољубљу, среброљубљу и славољубљу" (Лествица, 26. поука, стр. 157).

Већ смо споменули да се, према Светим оцима, вољни и жељни део једним именом називају страсним делом душе. Душа, дакле, поседује разумни и страсни део. "Разумни део се очишћује (духовним) читањем и молитвом, а страсни -љубављу и уздржањем" (св.Таласије, Добротољубље,2. том, стр. 215).

Као што смо видели, свети Марко Подвижник сматра да су заборавност, незнање и лењост три велика дива страсти. Он нас подстиче да заборавност исцелимо "изврсним сећањем на Бога", да погубну таму незнања уништимо " просвећеним небеским познањем" и да безбожну лењост одагнамо "најживљом ревношћу" (Добротољубље, 1. том, стр. 351. у срп. изд).

Постоји такође и разлика између душевних и телесних страсти. Ове страсти исцељују се одговарајућим духовним делањем. Телесне жеље и захтеви тела прекидају се уздржањем, постом и духовном борбом. Пламенови душе и "надменост срца расхлађују се читањем Божанственог писма, смиреном и непрестаном молитвом, а све ово ублажава се јелејем умилења" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 315).

У свом подвигу исцелења, Свети оци представљају и поредак по којем би се требало борити са страстима. Основне страсти су, према св. Никити Ститату, сластољубље, среброљубље и славољубље и њима одговарају три дела душе. Будући да постоје три опште страсти, постоје и три начина за борбу са њима: почетни, средњи и завршни. "Почетник, који је ступио у битку за побожност, бори се против духа сластољубља. Он своје тело смирује постом, спавањем на земљи, бдењем и ноћним молитвама, а душу сећањем на адске муке и размишљањем ο смрти. Онај, ко се налази у средини битке, односно, онај ко се очистио од страсти сластољубља, "подиже своје оружје против безбожног демона среброљубља". "А онај, ко је прошао средину уз помоћ созерцања и бестрашћа, ко је ступио у примрак богословља, бори се против духа славољубља" (исто, стр. 282-283). Нај-пре се, дакле, треба борити са сластољубљем, затим са среброљубљем и на крају са славољубљем. Такав је поредак исцелења.

Досад смо навели исцелитељске поступке које треба да применимо на различите силе душе, односно на њена три дела, телесне и душевне страсти, три дива међу страстима, итд. Сада треба да испитамо опште исцелитељске поступке који се могу применити на све страсти.

Човек, пре свега, не треба да буде збуњен у овој духовној борби. Збуњеност узрокује велико зло у души која се бори. Када нам почне досађивати нека страст, не треба да се збуњујемо. "Пометња због досађивања страсти значи незнање и гордост, јер такав човек није свестан свог стања и клони се труда". Потребно је да будемо стрпљиви, да се боримо и призивамо Бога (ава Доротеј, нав. дело, стр. 522— 524).

Од суштинског је значаја и одсуство самопоуздања, јер ћемо се на тај начин обратити Богу. "Будући острашћени, не смемо веровати свом срцу, јер искривљено равнало чини искривљеним чак и оно што је право" (исто, стр. 644).

Други начин да се изборимо са страстима јесте да са њима поведемо битку док су још у зачетку." Док је грех још у зачетку, ишчупај га пре него што се разграна и продре". Ако је човек немаран на почетку, касније ће сусрести "нечовечног господара" док ће онај, ко се од почетка бори "брзо потчинити страст" (св. Исаак Сиријски, Подвижничке бе-седе, стр. 20, на грчком).

Очигледно је, наиме, да је "једна ствар ишчупати младо дрво, а сасвим друга искоренити старо стабло" (ава Доротеј, нав. дело, стр. 424). Искорењивање страсти је на почетку лако и захтева мали напор али, уколико оне нарасту, уколико протекне много времена, "онда захтевају и много више труда" (исто, стр. 474). Што су (страсти) млађе, то је и лакше борити се са њима.

Неопходно је да одсечемо и све оно, што изазива и узрокује страсти. Претходно смо већ описали како се помисао претвара у страст. Када надзиремо страсти и одбацујемо демонске наговоре, избећи ћемо рађање и распламсавање страсти. Када неко одбије овакав демонски наговор, "тиме одсеца и све што након њега следи" (св. Јован Дамаскин, Добротољубље, 2. том, стр. 235). Када се човеков ум дуго задржава на чулном предмету, природно је да се у њему зачне или распламса страст и тада постаје неопходно да ум презре ствар која га је заробила. Уколико је ум не презре, "не може се ослободити аналогне страсти" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 57). У тој духовној борби морамо се удаљити од рђавих жеља и дела "и показати да смо их се неповратно одрекли" (св. Григорије Палама, Тријаде, 2,2,24).

Сви свети оци говоре ο одсецању узрока и постицаја греха. Исцелитељ душа и тела, Бог, не саветује "да прекинемо општење са људима, него да одсечемо узроке зла у себи" (св. Касијан Римљанин, Добротољубље, 1. том, стр. 75). "Ко мрзи страсти, одсеца и њихове узроке" (св. Марко Подвижник, Добротољубље, 1. том, стр. 396. у срп. издању). Уколико се подвижник духовног живота супротстави по-мисли, "страст тада слаби и постаје немоћна да се са њим бори и да га мучи" тако да он, "мало по мало, борећи се и уз помоћ Божију, побеђује и саму страст" (ава Доротеј, нав. дело, стр. 624-626). Да бисмо укратко изложили тему одсецања узрока и подстицаја страсти, треба рећи како сви Свети оци саветују да "неодложно одсечемо страст чим се она појави" (Старечник, стр. 113).

Неопходна је напорна битка да бисмо ослабили страсти, а затим и духовна будност" да се не умноже", као и много  борбе да би се задобиле врлине, и трезвеноумља "да би се (врлине) сачувале" (св. Максим, 400 глава.., стр. 59-60). Сви наши напори налазиће ће се, дакле, између борбе и трезвености.

Ово је изузетно велика борба: није нимало лако преобразити самога себе, очистити се од страсти и испунити се врлинама, јер је очишћење и позитиван и негативан процес. Према Светим оцима, духовна борба се извршава очувањем заповести Христових и добро знамо да човек, борећи се да тело потчини души а душу Богу, задобија телесне и душевне врлине. Тело палог човека се храни вештаством и вештаственим стварима, а душа телом. Треба, међутим учинити супротно. Неопходно је да се избавимо од тог неприродног стања. Душа мора да научи да се храни благодаћу Божијом а тело да се храни облагодаћеном душом; тада ће се у нашем организму успоставити равнотежа. То ћемо постићи трудом на задобијању врлина, као што су смирење, љубав, пост, подвиг, молитва, послушање, итд. Желели бисмо да овде истакнемо неколицину врлина које су од суштинског значаја за наш преображај.

Настојање да се живи у љубави одстрањује све страсти: "Потруди се да сваког човека подједнако волиш, па ћеш истовремено протерати и све своје страсти" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 213).

Непрестана молитва, "непрестано призивање имена Божијег је лек, не само за све страсти, него и за њихово деловање". Као што лекар ставља лек на озледу страдал ника и он затим делује иако болесник не познаје начин деловања, тако и призивање имена Божијег уклања све страсти, иако ми не знамо како" (Никодим Агиорит, Књига ο Варсануфију и Јовану, стр. 216-217, Солун 1974, на грчком).

Свети Јован Лествичник каже да је смиреноумље лек за сваку страст. "Они, који су ту врлину стекли, победили су све страсти" (26. поука, стр. 158). Цар и пророк Давид, говорећи ο зверима у шуми, у 104. псалму каже: Сунце гране и оне се скривају и лежу у ложе своје (ст. 22) а св. Јован Лествичник, тумачећи ове стихове, каже да се у нашој души "из тамне дубине смирења" поново рађа сунце и да се звери "повлаче у своју шуму и скривају у своја легала, тј. у сластољубива срца, а не у нас" (исто, стр. 173). Из смиреноумља се рађа сунце правде и изгони све звери страсти.

" Сједињење душевних сила са врлинама ослободиће нас тираније страсти" (св Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 208).

"Покорност духовном оцу, сједињена са уздржањем, потчињава дивљу звер страсти" (Старечник, стр. 5).

Хришћанин се бори да своја чула обузда једноличном храном, а свој ум једноставном (од једне речи, μονολόγιστον) молитвом Исусовом и будући тако невезан за страсти, током молитве бива узнесен ка Богу" (Илија Презвитер, Добротољубље, 2. том, стр. 306).

"Онај, ко жели да се избави од сваке страсти, треба да прихвати уздржање, љубав и молитву" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 210). Постоје извесна аскетска средства која заустављају страсти и не дозвољавају им да узрастају, а постоје и средства која их "умањују и воде у ишчезнуће". Тако, на пример пост, (телесни) труд и бдење не допуштају да се жеља развије, док је отшелништво, со-зерцање, молитва и богочежњивост "умањују и воде уништењу". Дуготрпљење, незлопамћење и кротост заустављају страст гнева и не допуштају јој да се развије, док га "љубав, милостиња, благост и човекољубље воде у ишчезнуће" (св. Максим, 400 глава.., стр. 70). "Који се истински одрекао светских ствари и нелицемерно љубављу служи ближњем, брзо се ослобађа сваке страсти и постаје заједничар бо-жанске љубави и божанског знања" (исто, стр. 40).

Трезвеност, одбијање (демонских наговора) и молитва одвраћају изазове искушења и она остају неделатна, односно изазов не постаје сагласност и страст:" Ако је ум пажљив и трезвен, ако се успротиви и призове Господа Исуса, сузбиће нарастање изазова и све његове последице ће бити неделатне" (Исихије Презвитер, Добротољубље, 1. том, стр. 148-149).

Бог је човеку дао два велика благодатна дара којима се може спасти и "ослободити свих страсти старог (необлагодаћеног) човека: то су смиреноумље и послушање" (Никодим Агиорит, Књига ο Варсануфију.., стр. 262).

У очишћењу и ослобађању од страсти велику помоћ представља и реч Божија. Апостол Павле, говорећи ο ду-ховном свеоружју какво треба да поседује сваки хришћанин, мисли на реч Божију: Узмите мач Духа, који је реч Божија (Еф.6;17). Реч Божија мора непрестано бити пред нашим очима: "Непрестано буди посвећен речима Божијим, и када се око њих потрудиш, уништићеш страсти" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 224). Исти светитељ саветује нам и да стремимо испуњењу заповести" да бисмо се ослободили страсти" (исто, стр. 212). Заповести Божије се односе на троделну човекову душу. Заповести Христове "постављају законе за троделну душу и чини се да је исцељују оним што прописују. И не само да се чини да је тако, оне је и уистину исцељују" (св. Филотеј, Добротољубље, 2. том, стр. 279).

Свети Филотеј у наставку наводи неклико примера да би то објаснио. Тако се на вољни део душе односе речи Сваки који се Гневи на брата својега биће крив суду (Мт.5;22); на жељни део Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5;28), а на разумни Ко се не одрекне свега мене ради, није мене достојан (в. Мт.10; 37-38). Христос је, по мишљењу овог светитеља, запо-вестима прописао законе за сваки од три дела душе. Како се ђаво бори са сва три дела душе, то значи да се бори са заповестима Христовим (исто, стр. 279-280). Уколико испунимо заповести Христове, очишћујемо се од страсти, које означавају "рђаве склоности нашег унутрашњег човека" (ава Доротеј, исто, стр. 266).

Раније смо већ споменули да плач, покајање и исповест спадају у најделотворнија оружја (у борби) против страсти. "Опијени вином често се трезне водом. Опијени страстима трезне се сузама" (Лествица, 26. поука, стр. 173).

Покајање употпуњују и разнолика искушења и пробе, односно случајеви који нам се дешавају и противно нашој вољи. Вирус зла је моћан и захтева да кроз сузе принесемо очишћујући огањ покајања. Од греховних оскрнављења очишћујемо се или добровољним трудом подвижништва или невољним искушењима. Уколико добровољни труд покајања буде претходио, за њим неће уследити невољна страдања, тј. велика искушења. Када добровољни подвиг не доведе до очишћења онда ће, по Божијој икономији, невољни догађаји "снажније делати на васпостављању нашег прволика" (Никита Ститат, Добротољубље, 3. том, стр. 300). То значи да нам се бројна искушења, са којима се сусрећемо током жи-вота, дешавају зато што се нисмо својевољно покајали. Хотимично и својевољно прихватање крста покајања има, као своју последицу, избављење од невољног и нехотичног крста искушења и проба.

Једно од најмоћнијих оружја за очишћење од страсти јесте и исихија - тиховање (молчаније, безмолвије), и то превасходно умно тиховање, ο којем ћемо говорити у следећем поглављу. Апостол Павле уверава да се ниједан војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2.Тим2;4). Свети Марко Подвижник каже да онај "ко хоће да се излечи од страсти уплитањем у светско, личи на човека који сламом хоће да угаси ватру" (Добротољубље, 1. том, стр. 382. у срп. издању). Уистину, тема тиховања (исихије) и отшелништва је веома обимна и деликатна. Отшелништво (подвизавање у усамљеништву) није добро за свакога. Уколико постоји скривена душевна страст, она се не може исцелити у пустињи, јер не постоји објекат који би је изазвао. Свети Јован Лествичник каже да онај,"ко болује од душевне страсти, а упушта се у подвиг безмолвија, личи на човека који је на сред пучине скочио с брода и мисли да на једној јединој даски без опасности доспе на копно" (Лествица, 27. поука, стр. 182).

Савети Отаца у погледу тиховања нису контрадикторни. Тиховање је "постојаност у Богу" и "чистота ума" и назива се умним тиховањем. Труд на редуковању чулних подстицаја и преданост молитви потпомажу ослобађање од страсти. Уколико се човек без посебне припреме и посебног благослова духовног оца, обдареног даром расуђивања, удаљи од људи и оде у пустињу, постоји могућност да не буде исцељен. Пустиња ће, у случају човека који се тамо упути без неопходних припрема, прикрити страсти уместо да их исцели (Добротољубље, 1. том, стр. 72).

До сада смо говорили ο различитим начинима за исцељење страсти уопште. Сада желимо да представимо и неколицину посебних исцелитељских поступака за исцелење посебних страсти.

Према св. Јовану Касијану Римљанину, постоји осам рђавих помисли, а то су стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније (чамотиња), славољубље и гордост (Добротољубље, 1. том, стр. 72). Како исцелити тих осам помисли, којима одговара осам страсти?

Стомакоугађање се исцељује уздржавањем у погледу хране, "избегавањем преједања и пуњења желуца, свакодневним постом, и недопуштањем да нас привуче наслађивање грла" (исто, стр. 61-62).

Блуд се исцељује чувањем ума од "нечистих помисли". Може се исцелити скрушеношћу срца, "непрестаном молитвом против тог нечистог духа, дугим и разборитим размишљањем ο Светом писму, трудом и рукоделијем...", а превасходно "душевним смирењем, без којега се не може победити ниједан порок" (исто, стр. 63).

Среброљубље се исцељује самоодрицањем и некористољубљем (άκτημοσύνη), ο чему учи и Свето писмо и божанствени Оци" (исто, стр. 68).

Гнев, који заслепљује очи срца, можемо исцелити дуготрпљењем у односу на ближње. Унутрашњи мир, који је супротност гневу, "не можемо задобити трпељивошћу какву други показују према нама, него сопственим дуготрпљењем у односу на друге". "Није довољно да свој гнев обуздавамо једино када су у питању људи него и онда, када су у питању животиње, па чак и неживи предмети". Осим тога, ова страст се не може исцелити само уклањањем спољашњег изражавања гнева, јер га мора пратити и уклањање гневних помисли". "Није довољно да, у време искушења, владамо својим речима, потребно је да и своје срце очистимо од зло-памћења и да своје рђаве помисли не управљамо према брату". "Савршено исцелење (од ове страсти) задобићемо онда, када схватимо да се ни због каквог разлога не смемо разгневити, нити праведног, нити неправедног" (исто, стр. 72-74).

Туга се исцељује борбом управљеном према страстима које су унутар нас. "Морамо се борити са демоном туге који баца душу у очајање и морамо га истерати из свог срца".

"Негујмо само ону тугу која прати кајање због сагрешења и нека она буде сједињена са уздањем у Бога". Другачије речено, туга се уклања и исцељује једино благодаћу Божијом и храброшћу којом је преображавамо у духовну жалост, у жалост покајања. Ова жалост по Богу чини нас спремнима и послушнима за свако добро дело, "приступачнима, смиренима, кроткима, дуготрпељивима у свим патњама и иску-шењима које би нам Бог могао послати" (исто, стр. 75-76).

Униније (чамотиња) се не може исцелити ничим осим "молитвом, избегавањем празнословља, изучавањем речи Божије и трпељивошћу у искушењима". Потребан је и телесни труд. "Египатски Свети оци не допуштају монасима да у било које доба буду беспослени". Они раде и обезбеђују храну не само за себе, него и за све оне којима је то потребно. Ови монаси не раде, дакле, само за себе него и за путнике, за сиромахе и за утамничене, верујући да ће таквим добро-чинством принети богоугодну жртву" (исто, стр. 76-78).

Славољубље има много облика и веома је препредено. Када је у питању ова страст, неопходна је велика пажња. Од човека се захтева да на сваки начин победи ову "многолику звер". Он не треба ништа да чини имајући у виду похвале других људи и да, "постојано одбијајући помисли које приступају срцу и похваљују га, себе сматра сасвим ништавним пред Богом" (исто, стр. 78-79).

Најзад, гордост је борба" погубнија и свирепија од свих претходних. Исцељује се смиреноумљем које долази са ве-ром и страхом Божијим, кротошћу и некористољубљем. Тиме ћемо задобити савршену љубав" (стр. 79-80).

Међутим, непријатељ нашег спасења, ђаво, изузетно је довитљив. Због тога хришћанин, који води ову битку, и сам мора бити довитљив. Човекова проницљивост испољава се у начинима које користи да би преварио ђавола. У светоотачким списима налазимо бројне случајеве "досетљивости", када је ђаво био протеран, а душа исцељена.

Страсти се углавном "лако враћају" (Лествица 3 поука, стр. 28). Када се учини да су исцељене или да су ишчезле, убрзо се врате и то још снажније него што су биле. Добро су познате речи Господње ο нечистом духу: А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт.12; 43-45).

Желимо да у ономе што следи наведемо неколико метода и савета Светих отаца.

Битку превасходно треба повести против главне страсти." Ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим страстима" (Лествица, 15. поука, стр. 106).

Када се истовремено боримо против две страсти, требало би да дамо предност потчињавању слабијој (страсти), како се не би догодило да нас надвлада јача страст. Свети Јован Лествичник наводи два примера. Понекад се деси да нам браћа дођу у посету када се молимо. Тада морамо да учинимо једну од ове две ствари: или да због браће прекинемо молитву или да увредимо браћу. Требало би да дамо предност прекидању молитве, јер је "љубав већа од молитве". Други пут се догодило да светитељ, док је још био млад, дође у неки град. Тамо су га, док је седео за трпезом, у истом тренутку спопале две помисли: помисао стомако-угађања и помисао славољубља... Дозволио је да га победи славољубље (односно да буде уздржан и да буде похваљен што пости), јер се више плашио стомакоугађања: "Знао сам наиме да код младих људи демон славољубља често побеђује демона стомакоугађања" (26. поука, стр. 161).

Ава Јосиф учи да је понекад боље да допустимо да страсти уђу у нас и да се ту боримо са њима, а понекад пак да их одсечемо у самом почетку. Због тога је једном брату, када га је упитао ο томе, одговорио:" Допусти им да дођу и бори се са њима", и рекао да је тако боље. Када му, међутим, други брат поставља исто питање, односно, да ли да допусти страстима да приступе или да их одсече, каже:" Никако немој допустити страстима да приступе него их одмах одсеци" (Старечник, стр. 53). Ово показује да је духовни исцелитељ неко ко ће нам одреди^и облик борбе и битке, исто као и метод, јер је сваки човек другачији и сваки случај посебан.

Свети Јован Лествичник помиње начине којима човек може победити демона. Они нам могу изгледати као крајња средства и мора се нагласити да их не може применити свако него искључиво "они што су победили страсти". Другачије речено, они који су чистог срца имају много начина да позледе демоне.

Неки брат је, претрпевши увреду, остао миран јер је практиковао умну молитву. Након тога је, међутим, почео да плаче и да се жали због увреде, прикривајући овом страшћу своје бестрашће. Други брат се претварао да жуди за првенством, иако га уопште није желео. Неки од браће, који се одликовао особитом чистотом, отишао је у јавну кућу, што је изгледало као решеност да почини грех, али је он, заправо, једну блудницу привео подвижништву. Једном подвижнику су пак донели грозд. Када су браћа која су донела грозд отишла, отшелник "навали на грозд и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку" (в. 26. поуку, стр. 170).

Овакве ствари чинили су "Христа ради јуродиви" како би обманули демона и на разне начине користили браћи. То међутим захтева посебну чистоту, посебан благослов и благодат Божију. Због тога је св. Јован Лествичник, имајући у виду ове околности, написао: "Таквим подвижницима потребна је велика предострожност како не би, у намери да се наругају демонима, били и сами изложени њиховом подсмеху" (исто, стр. 170).

Након дуге борбе, човек може, благодаћу Божијом, да исцели страсти, болове своје душе, и да постане цар. Подвижник духовне борбе често добија такве дарове и може да понови речи аве Јосифа:"Данас сам цар, јер сам се зацарио над страстима" (Старечник, стр. 54). Он задобија живот у Христу јер онај "ко је умртвио своје страсти и надвладао незнање прелази из живота у живот" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 226).

Међутим, све док смо у овом животу и у себи носимо пропадљивост и смртност, непрестано морамо да се боримо. Чак и онда, када човек савлада "готово све страсти", преостају два демона која се боре са човеком Божијим. Један од њих се бори са душом "одвраћајући је од њеног великог богољубља према непримереној ревности, тако да не жели да неко други, осим ње саме, удовољи Богу" (св. Дијадох Фотички, Гностички стослови, стр. 228). Другачије речено, он је наводи на непримерену ревност да досегне савршенство и да ниједна друга душа не буде угодна Богу осим ње саме. Други демон, по допуштењу Божијем, распламсава телесну похоту. Господ допушта да овакво искушење дође  ономе ко је иначе преиспуњен врлинама, "како би подвижник себе сматрао нижим од оних у свету" и на тај начин, кроз смиреноумље и самоосуђивање, задобио спасење. Са првим од ових искушења треба се борити смиреноумљем и љубављу, а са другим уздржањем, безгневљем и непрестаним сећањем на смрт" (исто, стр. 228).

Неки од браће пожалио се ави Пимену: "Моје тело постаје болесно, али моје страсти не бивају ништа слабије" (Старечник, стр. 99). Упркос свему овоме, човек, у свом напору да се очисти, доживљава блажено стање бестрашћа. Због тога ћемо сада проучити благословени живот у бестрашћу.

 

 

преузето из књиге "Православна психотерапија: наука Светих Отаца"

поглавље Православна патологија

стр. 219-262

 

 

 

^