О страстима и погубним пороцима,

и о томе која се од које рађа

Свети Пајсије Величковски

 

Пре сваког греховног пада, демони наводе на човека следеће страсти: мрачни заборав, сурови грех, то јест, нечовечну и зверску злобу и заслепљеност, као непрозирну таму. Те три страсти претходе сваком греху. јер човек неће учинити претходно ни један грех, ако не буде пре тога расположен ка сваком злу или заборавом, или гневом или заслепљеношћу. Од њих происходи душевно неосећање, то јест, ум – око душе – постаје таман и бива заробљен тада свим страстима.

 

Пре свега се рађа маловерје.

Маловерје опет порађа самољубље – почетак и крај, корен и родоначелник сваког зла – оно је бесмислена љубав ка телу, када увек и у свима стварима неко себи изабира само корисно. Тај зли корен страсти се искорењује љубављу и милосрђем и одрицањем од своје воље.

Самољубље порађа немилосрђе и среброљубље – неситу утробу, такође корен и разлог сваког зла. Од ова два – самољубља и среброљубља – догађају се на сваком месту, свака бесрећа и сурови злочини.

Како код мирјанина, тако и код монаха, среброљубље рађа гордост, кроз коју су демони отпали од свете славе и збачени са неба.

Гордост рађа славољубље, којим се прелестио Адам, пожелевши да буде Бог, и тиме навео страдање и клетву на цео род људски.

Славољубље порађа сластољубље, кроз кога је Адам пао и био изгнан из Раја.

Сластољубље порађа стомакоугађање и различите блудне радње.

Блуд рађа гнев, гасећи срдачну топлоту, погубан за сваку врлину.

Гнев порађа злопамћење, хлађење топлоте духа; злопамћење порађа мрачну и злобну хулу на свог брата.

Хула рађа неблаговремену тугу, попут рђе, која изгриза човека.

Туга порађа безумну наглост.

Наглост порађа сујету, која опонаша врлине, и кроз коју напори остају без награде.

Сујета порађа неуздржано многословље, брбљивост.

Многословље рађа празнословље, чамотињу.

Чамотиња рађа мрачни сан.

 

Ако неко победи ове страсти, њему ће се покорити и друге, попут: страха, ужаса, зависти, мржње, лицемерја, ласкање, роптање, неверје, зеленаштво, пристрашће, љубав према стварима, малодушје, умишљеност, човекоугађање, дрскост, смех, потпуни пад и погибао кроз очајање, у чему човек са себе убија, без познавања Божијег човекољубља и милости, да је Он дошао да грешнике спаси, и да на земљи не постоји такав грех, за који не би било опроштаја.

Из следећих страсти – самољубља, среброљубља, гордости са сујетом, злопамћењем, осуђивањем, умишљеношћу, очајање је – крај свих страсти.

Ако неко не чува себе од ових страсти и не одбацује их, тај ће уништити следећих десет врлина: веру, љубав, пост, уздржање, бдење, молитву, смирење са смиреномудријем, безмолвије са ћутањем, нестицање и расуђивање, и заједно ће повредити све остале врлине.

Ако неко има једну од оних главних страсти, такав човек никако неће успети, иако би се и подвизавао против других страсти, чинећи неку врлину, па чак и ако би крв своју пролио за Христа; и молитва таквог човека је непријатна Богу.

Да нас Господ Бог избави Својом благодаћу од сваке напасти и страсти до века.

 

Амин.

 

 

^