Светлост Истока

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Основа хришћанског морала је - љубав, сједињена са истином. Свети Дионисије Ареопагит пише, да је за спасење неопходан правилан циљ, достојни предмет и чиста средства, то јест – јединство циља и средстава.

Истина – то је особина љубави, као да је њена спољашња шкољка; љубав је садржај истине, њен живот. Без истине, љубав се претвара у слепо, страсно нагињање; без љубави, истина неретко постаје само сурова казна. Егзегете, откривајући символичко значење крста, говорили су да у њему видимо сједињење правосуђа и милосрђа.

Овде може изникнути питање: зар јеванђелске заповести љубави и истине не прихватају све хришћанске конфесије и секте? Зашто Православље сматра, да само оно чува учење Христово у чистом и неповређеном виду? Зар католицизам и протестантизам немају разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они свету нису дали несебичне и само-одбацујуће мисионаре? То питање је веома важно и зато је неопходно да покушамо да га размотримо не само са тачке гледишта друштвене користи или психолошког хероизма, већ из његове мистичке дубине.

Почећемо са оним, што католицизам другачије од Православља гледа на грехопад човека и његове трагичне последице. По учењу католика, грех је човека лишио натприродне благодати и самим тим унео одређени дисонанс у његов психички живот, али су природне силе душе остале неповређене. На тај начин, страсти се разматрају не као болест душе, већ као преступ и злоупотреба. Такво учење скрива катастрофалне последице греха, лишава духовне борбе са грехом и са демонском силом, напрегнутости, постојаних напора и бдења, које су карактеристичне за источне подвижнике. 

Учење о непрестаној унутрашњој молитви, искорењивању страсти, покајању, као основи духовног живота, замењују се спољашњим подвигом и друштвеним служењем. То се посебно види кроз поређење Православног и католичког монаштва, као главног изражаваоца хришћанског духа.

Источно монаштво је, пре свега, унутрашњи живот, одрицање од света, стемљење ка непрестаном богоопштењу. Католичко монаштво – то је вид служења Цркви и свету; а како су и његови видови разнолики, онда је и монаштво, које је на Истоку једно, на Западу образовало мноштво редова – монашких друштава, са различитим усмерењима и уставима. У католичкој цркви монашки аскетизам је добио облик дисциплине и трудбеништва, то јест, организације.

Католицизам сматра природне душевне силе, у њиховом садашњем стању, растројеним, али неповређеним грехом, и зато он почиње своју проповед са призивом ка љубави. Али љубав, без претходног очишћења срца од страсти, то је љубав душе, а не духа.

Она може да буде ватрена и интензивна, живописна и емоционална; она може у себи носити много бриге, саучешћа и миловања. Али та љубав је земна, заснована на солидарности и дугу, она је растворена осећајношћу и сањарењем.

Православље почиње проповед са призивом ка покајању. Само кроз дуги пут очишћења душе од греха, буди човеков дух и срце осећа љубав и састрадање као нови живот, као осећање неупоредиво са било чим, као деловање Самог Божанства у срцу човека.

Та љубав је лишена потресајућих емоција, она је тиха и дубока, њен знак је – љубити Бога свим срцем, а људе – као образ и подобије Божије. Духовна љубав је дејство благодати, зато она у себи носи у себи божанску светлост преображења и озарава свет одблесцима те светлости.

Хоћемо да кажемо, да се под речју „љубав“ могу сакривати различита стања. Љубав зависи од погледа човека, од подвига његове вере, од мере очишћења његовог срца, од пребивања у Цркви – укључености у њену мистику и аскетику. Христос је рекао, да је Бог Дух, а Апостол Јован Богослов је Бога назвао Љубављу. Највиши облик љубави – духовна љубав сачувана у учењу и животу Православне Цркве. Православље учи да Царство Божије није „од овога света“, а земни живот је само пут ка вечности. Духовна љубав је слободна од онога, што се у Јеванђељу назива светом, од његових претпоставки и предрасуда, од његових стремљења и обичаја.

Католичка црква хоће да устроји царство Божије на земљи. Она је широко отворила своја врата за световну културу, за светску уметност; она стреми да се користи достигнућима науке и философије, има утицај на политику, разрађује проблеме социологије, зато схватања истине и правде често добијају „стратешки“ и утилитарни карактер. Стремећи да оцрквени световну културу, сам католицизам потпада под утицајем те културе, где се схватање истине претвара у наличје истине. Католицизам учи о еволуцији Цркве, зато истина, повезана са еволуцијом, то јест, поступним процесом познања, задобија релативни карактер.

За Православље Истина је – Христос и Црква, као Живо, мистичко Тело Христа. По Православном учењу, Црква је увек владала и влада пуноћом Духа Светога, зато су критеријуми истине у Православљу чврсти и непромењиви.

Што се тиче протестантског света, она, удаљивши се од Једине Цркве још даље од католицизма, изгубио је сваки објективни критеријум, његова мистика се затворила у круг индивидуалних доживљаја. Зато су љубав и истина за њега постали субјективни доживљаји и личне представе.

Мистика, лишене аскезе и искуства Светих Подвижника, лако прелази у визионарство, па чак и магизам, или се зауставља на стаблу рационализма.

Католицизам и протестантизам су дали свету оно што су имали. Они су покушали и покушавају да умање страдања и несреће на земљи, али бедних, гладних, и болесних нема мање, а ако говоримо о душевним страдањима, њих има више – страдају и богати и сиромашни. Цео свет је налик на огољени нерв, који се грчевито увија од бола.

Прекрасно дело утеши човека, који је изгубио наду, нахранити гладног, указати помоћ болесном, али то не може човечанство извести из ћорсокака, у који је зашло, зауставити процес моралне и духовне ентропије, да одложи катастрофалан крај земаљске историје.

То не значи, да Православље одриче телесну милост; сматра је подвигом, и призива своја чеда да буду милостива, у најширем схватању те речи, али то су само степени ка највишој, духовној милости.

Православље у себи носи јединствену силу, која може да се супротстави светском греху – то је сила благодати, то је Таворска, вечна, нестворена светлост, коју западни свет није схватио и одбацио, надевајући јој име „јерес паламита“. Та светлост аскезе и сазерцања чини човека срећним међу свим страдањима, као што је силазак Христа у пакао напунило душе упокојених радошћу.

Древни хришћански писци, у том броју и они, који су припадали западном свету, рекли су, да је јединствено добро – Бог, јединствено зло – грех, све остало су – прелазна стања и ситуације.

Зато Православље, са његовим сазерцатељним карактером, учењем о унутрашњој молитви и безмолвију, чини највише служење човечанству; оно чува Таворску светлост, оно открива пут за стицање те светлости.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/pravoslavie/110/1.html

 

 

^