Светост - обавеза сваког хришћанина - Свети Филарет Московски

У царствима људским, народ се са особитим поштовањем обраћа ка блискима цару, дело због поштовања према цару, који их је обукао својим достојанством, влашћу, почасним титулама, али делом и због наде за њихово заузимање пред њим и заштитништва, по даној им власти.

Слично томе, и у Царству Божијем, које је Црква Христова, народ верујућих, у коме сте и ви сада, са поштовањем се обраћају Светим Божијим људима, поштујући живећу у њима благодат Божију и по вери се надају, у њихово молитвено представљање пред Богом и добра дела по даној им благодати.

Али у царству људи, народ, одајући част племићима, остаје народ и по самом својству државног уређења, не може достићи предности, пред онима, којима се поклања, али у Царству Божијем није тако. Овде, сваки из народа верујућих, поштујући Свете Божије може и сам достићи достојанство, које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује да буде Свет. Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу. Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.

Браћо, који поштујете светост као достојанство изабраних! Мислимо о Светости, као о обавези свих и свакога. Ако би грађанину или сељаку рекли: „Чини то и то, приближићеш се цару, који ће ти дати право на то достојанство и призива те ка томе.“ – са каквом жељом, са каквим жаром би се подухватио дела која се од њега траже, иако би подвиг и био тежак и не би био кратак.

Али ево првовесник воље Небеског Цара нам, и последњем слоју грађана, у целом царству недостојним, говори: Будите Свети, будите свети морално и затим будите блажено Свети, живите благочестиво и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава, не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему и Сам жели, не само да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта, међутим? Како примају овај призив?

Да ли ће сви, или бар многи, следовати овом са спремношћу, са ватреном усрђем, са неослабивом ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајено то, да ми мислимо и говоримо: „Где ми да будемо Свети? Ми смо људи грешни – довољно, ако се некако спасемо покајањем.“

„Где ми да будемо Свети?“ Али, да ли смо размишљали, шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо, да би постали Свети? Постоје највиши степени светости, на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе, али светост уопште није само срећно одличје међу Хришћанима, које похвално имају неки и без кога се лако могу снаћи други.

По учењу Апостола, сваки који је призван Светим Богом ка Царству Божијем, другачије речено, сваки хришћанин, у самом свом призвању и у мисли о Богу Који призива, мора да налази за себе закон, обавезу и надахнуће, да би непромењиво био Свет, или да би се учинио Светим.

Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу – ово правило је тим обавезније за синове Новог Завета Божијег, него синове Старог, мање савршеног Завета, које је већ било дано Самим Богом: Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.

Ако живите без старања и без наде да будете Свети, онда не живите по призваном вас Светоме, онда не одговарате достојанству призваних Богом и синовима завета Божијег – ви сте хришћани по имену, али не по суштини. Ка чему води такав живот, могуће је видети из друге Апостолске речи: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа“ (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, а без мира и светости, нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечног блаженства.

И тако, ако ми небрижљиво и немарно мислимо, да не треба да будемо Свети, онда сами на себи пишемо пресуду, да не гледамо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.

„Ми смо људи грешни“. Чини се, то је неоспорна истина. Пошто, насупрот томе, ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. (1. Јован 1:8). Али, дешава се да злоупотреба истине, бива не боље од јавне заблуде.

Ако сматрамо себе грешницима по дубоком самопознању и кроз то улазимо у осећање наше недостојности и окајаности, скрушавамо наше срце, смирујемо прирођену гордост старог човека, побуђујемо себе за искање благодатне помоћи и према подвигу против греха, такво признање, не само да нас не обезнађује у достизању светости, него нам и припрема пут.

А ако себе називамо грешницима, само површном мишљу, без скрушеног срца, без одвраћања од греха, са безакоњем и лукавим подразумевањем, да у томе морамо да признамо све остало што нам, следствено, није срамота да признамо и није опасно после признања да остајемо истима, каквима смо били пре признања, такво признање греховности, наравно, не води ка светости, и у том случају, чак говорећи истину, ако греха имамо, себе варамо и истине нема у нама, то јест, у нашем срцу и у нашем животу, иако и постоји звук истине у устима нашим.

„Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим. 1:15). Али ми се обмањујемо, ако мислимо, да се спасавамо, остајући грешницима. Христос спасава грешнике, дајући им средство да постану Светима.

„Да се некако спасемо покајањем“. Да, покајање припада броју средстава за спасење, које Христос предаје грешницима, када говори: „Покајте се и верујте Јеванђеље“ (Марко 1:15). Али, ако мислимо да се некако покајемо, да се некако спасемо, онда сувише лако мислимо о делу од високе важности. Да ли ће роб угодити господару, ако буде радио његово дело некако, а не најбоље што може! Наравно, неће угодити.

Тим пре, неће човек угодити Богу, ако само некако буде чинио дело Божије, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не врши добро и успешно, када се дела некако, непажљиво, немарно, тим пре велико дело спасења – дело свих наших сила и способности, главно дело нашег живота. Мисао спасавања покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта морамо мислити, када у речи Божијој видимо несрећни пример човека, који покајање не нађе, ако га и са сузама тражаше. (Јевр. 12:17).

Очигледно и покајање не дозвољава да се чини било како, већ потребује, да га грешник тражи марљиво, разборито, са искреношћу, са тврдом намера да се исправи, не допуштајући себи да упадне у грех. При томе, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори, да је за истинско покајање потребно још нешто, што ће следити. Родите – говори – род достојан покајања. (Матеј 3:8). Покајање очишћава земљу срца од трња, обрађује, омекшава. Вера у срце сеје семе небеско. Раст овог новог плода јесте чување заповести и чињење добра, његов цвет – унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод – светост. Неопходно је, да пшеница достигне зрелост, да би била унесена у житницу. Неопходно је, да човек достигне светост, да би био уведен у Царство Небесно.

Чему нас, браћо, води сада предложено размишљање? Зар не већој ревности и бризи о делу спасења, за које је потребно не само покајање, као почетак, већ и светост, као завршетак? Или, може бити, ка већем безнађу да се достигне спасење помоћу светости, коју видимо тако високо над собом?

Христе Боже, надо наша! Не дозволи нам да изнемогнемо у нашем безнађу, него нас укрепи Твојом надом. И Твоји Апостоли су некада били у безнађу, али си га ти уклонио, свемогућом речју Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери, силу те исте речи: „Шта је у људи немогуће у Бога је могуће (Лука 18:27).

Ваистину, браћо, ако би људским, само природним силама требали да достигнемо светост, онда би праведно било одговорити, да је то изнад наших могућности. Али када за себе имамо благодат Божију, која претходи, просвећује, укрепљује, садејствује, која чува, нико не треба да губи наду да достигне оно, за шта нас је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа... изабрао кроз Њега пре постања света; а Он нас је изабрао да будемо свети и праведни пред Њим у љубави. (Еф. 1:3-4).

Зато и осећањем дуга и надом на успех од помоћи Божије, да пробудимо себе из лењости и немара, да побудимо себе ка ревности у делу нашега спасења. По подстицају Апостола Петра зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође Исус Христос. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању, него по Светоме Који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: Будите свети, јер сам Ја Свет. (1.Пет. 1:13-16).

Ако у овим подстицајима налазите довољно велике потребе: чинити светињу, бити светим, онда заједно са тим и довољно просте способности задовољавају велике потребе, односно: одбацити похоте, старти се да се очистимо од нечистоте тела и духа.

У мери, у којој се заиста и верно, човек са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, нечистих жеља и страсти, од нечистих мисли, не њега, уз посредовање Цркве и Њене Тајне, силази освећење Божије, које и да учини све нас, причасницима сведелујуће благодати Оца и Сина и Светога Духа.

[1] Беседа изговорена на дан Светог Сергија Радоњешког, у Тројицко-Сергијевој Лаври, 23. септембра, 1847. године.