Свети Оци су оптино знали тајну човековог спасења.
О томе су створили искуствену науку о „трезвоумљу“.
Скривени смисао „трезвоумља“ и суштина његовог делања
Свети оци су о унутрашњем молитвеном животу и о унутрашњој пажњи у односу на помисли саздали искуствену, складну и савршену науку, која се чува у њиховим богомудрим списима. Њих су оци написали по надахнућу Духа Божијег за последња времена, тј. за нас.
Провидећи Духом Божијим да ћемо ми (који живимо у последњим временима) осиротети и остати без наставника и руководитеља у том спасоносном делу, свети оци су нам као руководство оставили неколико опитних и суштински важних савета за дело усвајања спасења, за дело усавршавања у молитвеном подвигу.
По светоотачком разуму, у основи опитног богопознања, у основи опитног усвајања спасења и усвајања начела новог бића лежи „умно делање" или „трезвоумље", које се састоји из пажње према помислима и непрестане Исусове молитве. Она се састоји у речима:
„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
Пажња и непрестана молитва јесу мислена делатност из које се саздаје умно делање. То невештаствено умно делање јесте скривена тајна отаца, која се тешко исказује. У људском језику нема речи које би у потпуности могле да објасне ту тајну. Она се не да појаснити чак ни било каквим усличавањима и поређењима.
„Непрестана молитва као заповест Божија и дар Божији јесте необјашњива човечанским разумом и речју", говори епископ Игњатије Брјанчанинов (том II, стр. 216).
„Божанствено делање свештене умне молитве било је непрестано занимање древних богоносних отаца наших", говори Пајсије Величковски. „И нека буде знано, - наставља он, - да је умну божанствену молитву (по нелажноме сведочанству богомудрог, преподобног и богоносног оца нашег Нила, синајског испосника) сам Бог још у рају дао првоствореном човеку".
Међутим, она је стекла неупоредиво већу славу када је светија од свих светих, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима Пресвета Дјева Богородица пребивала у Светињи над светињама и њоме узишла на крајњу висоту боговиђења, удостојивши се да постане пространо станиште ипостасно у њу смештеног Слова Божијег, кога цела твар не може да смести.
„Ко може достојно похвалити божанствену умну молитву, којом се, настављања руководством Светог Духа, бавила сама Мајка Божија" (Пајсије Величковски, „О умној молитви").
Умна молитва је достојна божанствених похвала: она у себи носи име Свехвалног и Свеславног Бога. Она је необјашњива, као што је необјашњив и сам Бог, чије име носи. Она је божанствена тајна и величанствено испуњење славних и неописивих Божијих чудеса.
Скривени смисао „умног делања", или „трезвоумља", или „непрестане молитве" састоји се у тајни богоноштва и раскривања Христовог Образа у човековом образу. У томе је мистерија и тајни смисао „трезвоумља" или „умне молитве" светих отаца.
„Умна молитва" јесте умни подвиг воље умне душе, којим се врши благодатна тајна покајања. У тој тајни се душа у земаљским условима усавршава у делатности (неопходној) за загробни живот, у коме ће се пред њом раскрити славна и неописива делатност необухвативог Божанственог савршенства савршеног Бога.
Умно делање је скривени пут ка анђелском живљењу на земљи. Умно делање нас изводи из пропадљивог, земног, смртног, плотског постојања: оно нашу умну природу уводи у ново, вечно, небески бесмртно и божанствено постојање. Оно „обнавља човека и у души и у телу" (свети Симеон Нови Богослов).
Умно делање је херувимско душевно богоноштво Бога - Слова. Умно делање је пут опитног богопознања, који је монаштво заборавило. Носећи анђелски образ без анђелског делања, монаштво није монаштво, него - јаловост, тело без душе.
У умном делању је суштина монаштва, а у монаштву - суштина Хришћанства. Без умног делања нема монаштва, а без монаштва нема Хришћанства.
У умном делању су скривене тајне Царства Божијег, које се постепено откривају Духом Божијим само ономе који је ступио на пут искуственог усвајања покајања.
Те тајне се не раскривају никаквим вештачким начинима. Непрестана молитва се дарује непрестаном покајању. Једини прави начин (који неће повредити плућа, нити пореметити ум, који човека неће гурнути у „прелест") јесте непрекидна покајничка молитва, која се Богу приноси у скрушености срца: „Помилуј ме". Ту жртвену молитву скрушења Господ Бог неће презрети. Јер, само се покајању отварају двери тајни Царства Божијег: то је незаблудиви пут.
Ономе ко је угледао блиски крај вештаственог света и ко је срдачним осећањем угледао и свој блиски, неизбежни и неодвративи крај ни једна друга молитва не може бити приличнија и погоднија: она мало говори, а много казује. Онај ко помишља о смрти и о скором стајању пред Судом Божијим може да има само једну непрестану бригу: да пре краја за себе испроси милост од Господа Бога.
Та молитва се у процесу делања претвара у неућутни вапај душе: „Помилуј ме".
То делање јесте „тајна спасења" апостолске лађе, у којој се спасаваху древни оци. За њу се, међутим, није држало монаштво последњих времена: стога је и пропало. Оно се држало спољашње одеће, стицања и спољашње побожности, изгубивши, пак, унутарње умно делање, тј. пажњу према помислима и непрестану молитву. И изгубивши „умно делање", оно се само изгубило.
Сада ће то анђелско делање припадати онима који се за њега изнутра ухвате и који пронађу унутрашњи пут ка Богу: уски пут умне тесноте. То ће и бити унутарње, скривено монаштво. Јер, та сакривена тајна Царства Божијег се спољашњима не поверава. Она им је недоступна, будући да је „умно делање" у суштини унутарње, скривено и анђелско делање, тј. „трезвоумље".
По учењу светих отаца, „трезвоумље" је духовна уметност која уз помоћ Божију (и уколико се упражњава дуго и са постојаним усрђем) савршено избавља човека од страсних помисли, речи и злих дела, дарујући му истинито познање Непостижног Бога по мери која нам је допступна, те скривено раскривање покривених божанствених тајни. Оно уједно јесте делатељ сваке заповести Старога и Новога Завета и дароватељ сваког добра будућег века.
Само, пак, оно заправо јесте чистота срца (свети Исихије). Чистота срца јесте молитвено чување ума од злих помисли (Исихије).
Према томе, суштина „трезвоумља" је у непрестаној молитви и у пажењу ума на помисли.
Оци нам и препоручују да се за то делање ухватимо као за спасоносну тајну. Јер, оно је ваистину спасоносно, многомоћно и заиста спасава оне који се за њега држе вером.
Онај ко ревнује за спасење своје душе од неминовног потопа нека се за њега ухвати својом снажном усрдношћу: и биће спасен. А доброј усрдности увек је сам Бог Помоћник. Ко има уши да чује - нека чује!
Јер, то је глас светих отаца и
глас Светог Духа Божијег.