Светоотачко учење о „трезвоумљу“ јесте величанствена тајна,
која се раскрива ономе ко је ступио на пут препорода.
Суштина препорода душе. Одлике препорађања душе.
„Сабравши све у себе и очистивши ум, почујте о величини тајне".
Слично кличе и божанствени и свети Григорије Палама, објашњавајући учење о „трезвоумљу" или „умном делању". Заиста, светоотачко учење о „трезвоумљу", о искуственом богопознању јесте величанствена тајна. И наука о том божанственом предмету код светих отаца јесте складна и преславна, достојна части ума бестелесних анђела. Стога је богомудри оци и зову: „науком над наукама", „уметношћу над уметностима" и тајном.
Четрдесетак светих отаца у Добротољубљу протумачило је учење о том мисленом делању, о живљењу невештаствених горњих умова, желећи да га учине доступним нашем вештаственом плотском поимању. Па ипак, оно остаје скривено и недоступно „мудрим и разумним", који пребивају у плотском и вештаственом живљењу. Јер, само се у процесу унутрашњег одрешивања од вештаственог и плотског постојања, тј. у сузоточном напору мо-литвеног опита постепено раскрива његов скривени смисао, испуњен потресном божанственом величином.
Скривени смисао „трезвоумља" или „умног делања" је величанствен, премда слуху и разуму „мудраца" спољашњег, књишког богословља остаје сасвим недоступан. Јер, „спољашњима" (које су прогутали вештаствени, телесни интереси) није дано да знају скривене духовне тајне Царства Божијег. Они који живе по плоти и нису се одрешили од плотског мудровања, тј. од плотског живљења не могу духовно и анђелско живљење и разумевање да усвоје ни разумом, ни осећаљем. Оно је за њих органски недоступно, као што је свести минерала недоступно поимање живота цветића. Ради тога је неопходно проћи кроз чудо, тј. да се камен претвори у цвет, а телесни и плотски човек да се препороди у духовног, наиме да прође кроз бању духовног препорода.
О том предмету је Спаситељ разговарао са мудрим јеврејским богословом Никодимом, који такође није разумео ту тајну. Јер, спољашњем, књишком богословљу живот духа је недоступан. Спољашње богословље о унутрашњим и духовним стварима ствара спољашње појмове. Изреке Слова и речи Духа учени разум (који је научен из књиге) не чује и не поима. „ratio" не прима духовно знање.
Духовно знање даје се духовном животу. Благодатно знање одговара мери благодатног живљења.
„Душа види истину Божију по мери свог живљења" (свети Исаак Сирии, Слово 30).
И преварили су се они који су сматрали да је довољно само књишко теолошко образовање за духовну делатност и за стајање пред престолом Божијим.
Такво поимање није православно, него протестантско, рационалистичко, заблудно, погубно за дело Божије и туђе Духу Божијем. У таквом схватању се није скривало само духовно незнање, него и прикривено и тајно непријатељство према Хришћанству, према Цркви Божијој. Такво схватање су у живот спроводили скривени непријатељи Хришћанства.
Књишко никодимовско богословље без живљења у складу са Словом Божијим јесте пустоцвет, тј. тело без душе, леш који је препун отрова распадања и који трује сваког ко га необазриво додирује.
Богословско знање без духовног живљења јесте смртоносно и убиствено за душу. Дух оживљава, а слово - трује, умртвљује, убија (2.Кор.З,6). Од тог отрова погинули су многошколовани духовни мислиоци првих столећа живота Цркве: Македоније, Арије, Несторије и други. Столећима су гинули и многи други који су долазили у додир са књишком теологијом (у семинаријама и академијама) без живљења по Богу. Изузеци су били веома ретки сретници, који су себе мудро ограђивали духовним животом.
За онога ко изнутра није ограђен смиреним животом пред Богом и ко пребива у телесном животу није безопасно да испловљава на пучину богословља. Стога је Господ и уверавао ученог Никодима да само спољашње слово о Богу не пружа познање тајни Божијих: оно, заправо, ослепљује и умртвљује. Да би се разумело и поимало духовно неопходно је стећи оживотворење од Духа Божијег.
Господ је говорио: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега [Јн.3,3].
Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн.3,3-6).
У тим речима Господњим указује се на тајну која нас уводи у трезвоумни, умни и божанствени живот. Та тајна јесте препород душе од Духа Божијег. Без тог препорода у нама нема умног, трезвоумног и духовног живота. Ми пребивамо у смрти због свих могућих страсти. Ми смо духовно мртви.
Пре препорода Духом сваки човек је „тело", по речи Господњој, тј. сав је погружен у интересе тела и његових похота, немајући у себи духовног бића. По својој бестелесној умној суштини он је мртвац у праху земаљском: њему је недоступно обитавање „на небесима", тј. у божанственим и бесмртним помислима и осећањима. Он је он мртвац и налази се под влашћу смрти. Живот „на небесима" доступан је само рођенима одозго, од Духа.
Човек се рађа за развојни, телесни живот. Својом, пак, свемоћном, творачком благодаћу Духа, Бог рађа за божанствени (умно-духовни) живот. Оно што је немогуће човеку, могуће је Богу.
Тај нови духовни живот рађа се у купељи покајања и суза код свих оних који су изгубили благодат крштења. И нема другог пута у Царство Живота, у Царство Божије. Тако уче сви оци.
У ту тајну новог рођења одозго, у благодатну купељ суза уводи та малена, скривена Исусова молитва.
Чудесним и непојамним деловањем благодати Божије мртви човек претвара се у живог: од камена (неосетљивог према свему духовном) он постаје миомирисни небески цвет анђелског живота.
Цветови који су на земљи (постали) од камења (тј. препорођени Духом), који су умирисали васељену и који све до сада миомиришу јесу ликови светих: света Марија Магдалина, преподобна Марија Египћанка, преподобна Пелагија, преподобни Сергије Радоњешки, Серафим Саровски. Њихов број нема краја. Они су нетрулежни ликови, небески цветови који су израсли на тлу „трезвоумља" или „умног делања", на тлу непрестане молитве и ненасите љубави према Господу Спаситељу Исусу.
Заволевши умну молитву, они су у њој заволели вечни живот и вечну љубав. Њих је молитва привела животу и љубави (свети Исаак Сирин, Беседа 39).
Јер, непрестана молитва јесте пројављена жива љубав душе према Спаситељу.
У ту живу љубав према Живом Богу, у небески цвет Духа душа се преображава уколико прође кроз рођење од Духа. Јер, оно што је рођено од Духа постаје дух и испуњено је божанственом духовношћу.
У то рођење уводи „умна молитва": она и јесте скривени, божанствени пут душе од плоти ка духу, од земље - ка небу, од самољубља - ка вечној љубави.
Она је најтајанственији и најпревасходнији пут: пут љубави на који прикривено указује свети апостол (1.Кор.12,31).
Тај пут пролази између тајне смрти и васкрсења: он је благодатна тајна духовног рођења одозго. „А рођење одозго бива кроз покајање", каже свети Симеон Нови Богослов (том 2, стр. 13).
Покајање је тајна смрти и васкрсења. У тој благодатној тајни умире телесни, душевни човек, тј. овештаствљени дух, који се претворио у плот и који се скаменио за све живо и духовно још у праоцу Адаму, те устаје нови човек, нови потомак Родоначелника новог човечанства - Господа Исуса Христа, устаје нови, благодатно-живи, небески, миомирисни цвет и усваја ново постојање, нови благодатни живот, који дарује Господ Исус. Он сав се мења и постаје нова твар у Христу. Похоте и плотске и земаљске помисли одумиру и оживљавају духовне, небеске и божанствене жеље и помисли.
Рођење одозго је само први удах новог благодатног живота, тј. почетак многосузног покајног живљења. Без тог светог момента рођења нема ни покајничког, благодатног живота. Рођено од тела је тело и пребива у духовној смрти, а рођено од Духа је дух и пребива у духовном животу. Оно што је рођено од тела живи телесним, вештаственим и телољубивим животом, а рођено од Духа живи духовним, небеским и божанственим животом. Дух рођеног од тела је земаљски, похотно-вештаствени и смртни, због чега му је и живљење земно, похотно-вештаствено, смртно.
Дух рођеног од Духа сасвим је другачији: он је духовни, небески и бесмртни. И живљење је његово другачије, тј. духовно, небеско и бесмртно, живљење по Богу препорођене душе или покајничко, благодатно живљење.
Онај ко је рођен од тела не зна за покајничко живљење, за живљење по Богу. оно му је непознато и недоступно. За њега је неопходно да се роди одозго, да се од тела преобрати у дух. Благодат препорода и чини ту дивну промену, тј. уводи душу у ново божанствено живљење, у свето и спасоносно живљење покајања. Тим живљењем покајања су се и спасавали сви свети Божији људи.
Онај ко је изван тог духовног живљења још се није родио од Духа, тј. пребива у смрти и неће моћи да уђе ни у Царство Божије које је у нама, ни у Царство које је у блаженој вечности.
Свети Симеон Нови Богослов (као уосталом и други оци) вели да тренутак рађања одозго свака препорођена душа преживљава свесно и приметно. И онај ко кроз тај тренутак рађања није прошао приметно свакако је још мртав за духовни живот. Њему је неопходно да стекне благодат оживотворења. Тај тренутак је почетак новог живота покајања. Тај тренутак је први многоболни уздах поново рођене душе, која у себе са многим сузама удише нови, необични и живоносни ваздух покајања.
Ту душа први пут опитно окуша скривени смисао тајанствене изреке отаца:
„Дај крв и прими Дух".
У тајни покајничког живљења савршава се та дивна размена. Ступивши на пут покајања, овештаствљени дух који рида са неописивим болом подноси мучну операцију благодати, која из њега испушта крв плотских жеља и похота, умива га у потоку многих горких суза и облачи у нову, светлолику одежду Духа, у живот божанствене бесмртности.
Те многе сузе бесмртног плачућег духа, који се с болом откида од смртног, плотског, плотољубивог живота, који се одриче сатане и свих дела његових и који се заклиње и обећава да ће служити Господу Исусу и испуњавати Његове заповести до саме смрти - служе као водена купељ, као „бања препорода", у којој добија препород од Духа.
Сви небески умни цветови су се и препорађали у тој бањи, пролазећи кроз тај тренутак рођења, кроз тај први уздах покајања, кроз крик, бол и сузе, кроз заклетвено одрицање од сатане и свих дела његових и кроз обећање Богу да ће живети у доброј савести. Потом су благодатном пажњом и удишући божанствени ваздух покајања све време подржавали у себи живот духа.
Од вештаствених и смртних они су постали невештаствени и бесмртни, од плотских - духовни, од земаљских - небески. У реченоме се и састоји суштина препорода, који обавља Дух Божији кроз покајање.
Свети Симеон Нови Богослов тај моменат рађања одозго описује веома јасно и изражајно:
„Немојте се заваравати. Бог је Огањ. Дошавши на земљу и поставши човек, Он је бацио огањ на земљу, како сам каже (Лк. 12,49). Тај Огањ посвуда обилази и тражи себи вештаство, тј. добро срце и произвољење како би пао на њега и запалио се. У ономе у коме се запали, он прелази у велики пламен, који допире до небеса и не дозвољава му да буде неделатан или да се предаје покоју. Он не опаљује душу у којој се разгорева. Па ипак, његово разгоревање није неприметно за душу, као што мисле неки који су мртви душом. Душа није неосетљиво вештаство. Напротив, она је биће које осећа и разуме. Стога она на самом почетку осећа и разуме зажизање тог Огња, утолико пре што је оно праћено превеликим и неиздрживим болом срца.
Пошто нас сасвим очисти од сваке нечистоте страсти, тај Огањ ће већ заувек у нама постати и Храна, и Пиће, и Светлост, и Радост, и саме нас чинећи светлошћу по причесности у мери у којој постајемо причесници Његове Светлости.
Чим се заложи, пећ само дими због чађи која излази из дрва. Када се, пак, она разгоре, све постаје светлије (слично огњу) и она се више не помрачује никаквом чађу од дима. И душа која почне да гори божанственом жељом, спочетка, скупа са Огњем Духа, у себи види таму страсти, која се подиже слично диму. Свесна да је та помраченост од таме страсти њено сопствено дело, она плаче и скрушава се. Осећајући, пак, како лукаве помисли и зле жеље бивају спаљиване Огњем као трње и коров и претварају се у прах, душа се радује. А када све то сагори и природа душе остане без страсти, са њом се суштаствено сједињује и Божанствени Огањ и почиње да гори и сија у њој. Тада она постаје причесница Мисленог Огња, као што се пећ здружује са вештаственом ватром. И тело се тада причешћује том Божанственом и неизрецивом Светлошћу и бива огањ по причесности.
Ми, међутим, треба да знамо да се све речено у нама не може савршити уколико не омрзнемо свет и све што је у њему, са готовошћу да чак, како каже Господ, и живот свој положимо за дело Божије.
На други начин се тај Огањ у нама неће разгорети" (том II, стр. 311).
По благословеном разуму светих отаца ми не можемо примити тај Божанствени Огањ (који нас препорађа за вечни живот) уколико не испунимо главни Божији услов. Наиме, да би се примио Дух Божији, тј. Дух препорода, ми треба у скрушеним заклетвеним сузама да се одрекнемо духа овог света (тј. сатане и свих дела његових) и да дамо завет верности Господу Исусу. Без тог одрицања у нама нема духовног живота, нити може бити са-мог препорода. Иначе, иако се називамо Хришћанима, у нама нема Христовог живота. Ми пребивамо у стању самообмане, не творећи вољу Христову, него вољу својих страсти, тј. вољу демона. И нећемо видети Царство Божије, с обзиром да се нисмо родили одозго. Без, дакле, многосузног одрицања од сатане и дела његових, у нама не може бити рађања од Духа Божијег.
Благодатни и неоспорни знак да се у души разгорео тај Божанствени Огањ препорода (који спаљује вештаство страсти и у нама ражиже нови духовни живот после многосузног одрицања од сатане и дела његових) јесте пробуђења пажња према властитим помислима и целокупном животу.
Пажња над помислима и јесте знак живота, док одсуство пажње, расејаност и збрка у помислима служе као поуздано знамење смрти душе. Онај ко живи у непажњи према својим помислима и бива ношен вихором штетних маштања свакако се још није родио одозго и још пребива у смрти. Жива и одозго рођена душа постаје веома пажљива према свом уму и према својим помислима: њу не носи вихор штетних маштања.
Благодат новог живота одсеца то штетно маштање и обезбеђује обновљени ум и духовне, небеске и покајничке помисли.
Божанствени Макарије веома упечатљиво описује живот душе која није рођена и душе која је рођена одозго, указујући на њихова обележја:
„Када се подигне над земљом, сунце све своје зраке испушта над њом. Кад је, пак, на заласку и кад одлази у дом свој, оно назад сабира све своје зраке. И душа која није Духом препорођена одозго својим помислима је сва на земљи: њене мисли се пружају до крајева земље.
Међутим, чим постане способна да доживи рођење одозго и општење са Духом, она у једно сабира све своје помисли и задржава их уза се, усходећи Господу у нерукотворену обитељ на небесима: ступајући у божанствени ваздух, све њене помисли постају небеске, чисте и свете" (Беседа 49, 3).
„Душе, пак, које остају при својој природи, гмижу помислима по земљи и о земљи помишљају: њихов ум живи на земљи.
Оне помишљају да припадају Женику. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису родиле од Духа одозго" (Беседа 4,6).
„Као нека мислена тама греха и смрти, кнез овога света некаквим скривеним и жестоким ветром узнемирава, испуњава и окреће непостојаним, вештаственим, сујетним помислима сваку душу која није нерођена одозго и која се мислима није преселила у други век, по реченоме: Наше живљење је на небесима (Фил. 3,20).
Тиме се истински Хришћани и разликују од људског рода. Јер, различитост Хришћана се не састоји у спољашњем виду и спољњем изгледу, иако многи имају слично мишљење.
Хришћанин као нова твар се разликује од свих људи на свету обновљењем ума, умирењем помисли и љубављу и небеском приврженошћу Господу" (Беседа 5).
Такви су непролазни и неоспорни знаци живота и смрти душе, на које указује божанствени свети Макарије Велики. По тим благодатним знацима свако може да расуди где сам пребива, тј. у животу или у смрти.
Обновљење ума (које се пројављује у благодатној пажњи према властитим помислима и властитом живљењу) јесте непогрешиво обележје душе која је рођена одозго: на њега одлучно указују свети оци.
Душа која је примила рођење одозго уједно добија и благодатну пажњу према себи и према свему што је окружује. Она се врло пажљиво односи према свим ђавољим дометањима, која долазе споља од свега што је окружује и преко помисли, маштања и осећања.
Трезвоумном пажњом она распознаје све зле замке демона, док их непрестаном молитвом одбија, имајући садејство и по моћ благодати Божије. У тој унутарњој благодатној делатности се и пројављује живот препорођене душе.
С друге стране, непрепорођена душа нема и не зна ту спасоносну делатност: она не прати своје помисли и не одсеца своје маштање молитвом. Од јутра до вечери, па чак и у сну њен ум бива ношен вихором штетних маштања, што и представља смрт душе пре смрти тела. Јер је телесно мудровање смрт, по [речи] апостолској (Рим.8,6).
Пребивајући у својој [палој] природи, душа не може а да се не врти у вихору штетних маштања. Јер, тишина ума њој није својствена, нити позната. Душа, пак, која је у своју природу примила благодат Светога Духа не може да лута. Тако нешто јој није својствено. Јер, она свој ум непрестано погружава у таласе молитвене благодати и не препушта се ковитлању вихора.
[Њен] ум улази у небеску тишину благодатних помисли. Међутим, тако нешто се не даје одједном у потпуности: неопходан је напор пажљиве молитве.
Ето просвећеног учења светих отаца о препороду душе одозго и о благодатном и неоспорном знаку препорода душе. Само препорођену душу Бог прима у своје благодатно Царство. Само одозго препорођена душа проналази то Божије Царство благодатне тишине и мира и већ овде улази у њега својом благодатном пажњом. Непрепорођена, пак, душа је изгубљена за Бога и за Његово Царство: она пребива у смртно-демонској тами непрекидног мисленог ковитлања.
Стога су се свети оци са великим жаром трезвоумном пажњом и умном молитвом од лутања помисли устремљивали у благодатну тишину ума.
Пажљива молитва је са њима чинила чудо, тј. помагала им да траже своју умртвљену душу, да је оживотворе, да са ње скину копрену страсти, да је изведу из мрака смртоносног демонског ковитлања, да је озаре незалазном Светлошћу Божанства. Она је њихов ум уводила у божанствену тишину, од земаљских људи пресаздавајући их у небеске и бесмртне анђеле.