XXIII
Закључна песма Преблагословеној Виновници „умнога пута“ – Пресветој Дјеви и Мајци Божијој
Последњу песму незадрживо срце поје Смелој Узрочници „умног пута",
која је светлија од огњезрачних умова,
неизрецивој и поштованој Дјеви,
вољеној Мајци Светлости,
свеблаженој и смелој Поклоници,
која је у необасјаној ноћи
и у тамним столећима беспутице
имала храбрости
да пропути најкраћи и непромењиви
умни пут
према исконској тајни Божијој,
према светој нетрулежности.
Она је у смиреном страху
и крсним сузама
на својим материнским рукама
нахранила Непропадљиви, Благословени Живот,
и земној прашини
и смртној творевини га
принела и подарила на утеху.
Она је свим намученим, свим изнуреним
(у дугим лутањима и тајним ридањима)
робовима пропадљивости и смрти
открила бесмртно име Бесмртног Бога
на спасење и вечну радост.
Она нам је објавила божанствени умни пут,
који од трулежности и смрти
вуче ка светој бесмртности.
Течну, сажижућу и древну
горчину наших суза
она нам је претворила у сладост славног весеља
и пред Богом стала као
Заступница грешних.
Она нас је помазила сладосном
и утешном жеђу
за нежним Божијим прихватањем
У Очев Дом.
Радуј се, радуј се,
тиха радости печалне земље!
Ти си нашу пећину - земљу необасјану
радосном светлошћу
небеса озарила и
ноћ нашу тамну,
те дугу нам тугу
појањем небеских појаца усладила.
У јаслама душе, која је словесност изгубила,
ти си Слово родила.
Ти си прашини доњој, земном створу
благослов Бога Оца
благовестила:
С тобом је Господ.
Радуј се,
радуј се, Непоновљива!
И за умне очи
ти си дубина несагледива.
Ти си велико срце
неизрецивог Лица,
које је прободено крсном патњом
као мачевима.
Својим светим сузама
у подножју Крста
ти си окропила
и осветила
крсну и неплодну земљу,
на којој је просијала
непропадљива
и неупоредива
лепота.
Величај, душо моја светлију од серафима,
свеблажену и нетрулежну
најнежнију Мајку Божију,
која нас је заволела.
Она је озарила нашу тугу
Очевим блистањем славе
љубљене и незалазне Светлости.