Уједињење "цркава" - Архимандрит Георгије Капсанис, игуман Григоријата

У последње време се много говори о уједињењу "цркава". У стварности ради се о уједињењу отцепљених од једне, свете, саборне и апостолске Цркве, инославаца (неправославних) хришћана. He постоје многе цркве, да би се ујединиле. Једну само Цркву је основао Богочовек Господ Христос. Континуитет те Цркве представља наша, једна, Православна католичанска (од Катхолоу = пун, истинити) Црква. Од ове једне, католичанске Цркве, коначно се отцепио Рим 1054. године због одбијања православних да се потчине његовим неканонским захтевима о првенству власти у читавој Цркви, и због других заблуда. Због многих одступања папства, на Западу је 1517. почела борба протестаната (или евангелиста) против римокатолицизма, који је одвео западне хришћане у мноштво цепкања.

Као што је познато, данас постоје многе стотине протестантских група, нарочито у САД.Дакле, истинита Христова Црква није разбијена да бисмо говорили о уједињењу Цркава. Напротив, она и поред гоњења и недостатака њених чланова, наставља да држи исто Еванђеље и исту веру у Спаситеља Христа, веру Светих Апостола и Светих Отаца. Према томе, погрешно би било говорити само о поновном уједињењу отцепљених од Православне Цркве инославаца, који се свесно или несвесно налазе у заблуди или јереси.

Ко не сумњајући верује да је само Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска по Светом Символу Вере, не треба да говори о уједињењу цркава, него о повратку инославних истинској Цркви. Тако учи најеминентнији савремени теолог о. Георгије Флоровски: "За мене је поновно уједињење хришћана баш светско оријентисање у Православљу".Али нажалост, данас по овој теми постоји велика конфузија или због незнања, или због маловерја. Зато често чујемо, чак и из званичних уста, да између православних и инославних не постоји суштинска разлика; да се једна, света, саборна и апостолска Црква састоји од свих "цркава", православних и неправославних, пошто тобож ниједна историјска црква не може тврдити да има неповређену истину и, да свим силама треба доћи до уједињења са инославним, па чак и до причешћивања из истог светог путира.

Све ово, и много што шта друго, представља озбиљно одступање од вере светих Апостола и Отаца и чини јерес, јер погађа темељ вере.

Наш православни народ, који је чувар Православне Вере, треба да зна истину.

1) Постоје многе и озбиљне разлике са инославнима. Ове разлике су познате и уче се по школама. Све те појелипачне разлике сажете су у учењу о Цркви. Ко представља центар, одлучујући фактор, највиши ауторитет у Цркви? Богочовек Исус Христос или неки човек?

По нашем Православном учењу предводитељ. непогрешива глава, критеријум и извор Истине Је Богочовек Господ Христос и Пресвети Дух, Који силази не на једног човека, већ на читаву Цркву.

По римокатоличком учењу највиши ауторитет и непогрешиви критеријум је један човек, непогрешиви римски папа. Без папе, тобоже, црква не може да постоји нити да буде уједињена. Код протестаната опет критеријум и извор истине није римски папа, него сваки протестант може да
изналази истину, или бар део истине, без неопходности ауторитета читавог тела цркве. Значи, у оба случаја имамо један субјективизам, било да се ради о римокатоличком субјективизму или протестантском. Код римокатолика је један папа. Код протестаната је толико папа колико и самих протестаната.

У дубини (и код једних и код других), уочавамо исти велики грех: уклањање Богочовека од стране човека. Западњаци, уклонивши Богочовека и поставивши за центар човека, постају човекоцентрични. Човекоцентризам представља суштину свих јереси Запада. Ми, напротив, остајемо у светом Богочовечанском предању Православља.

Крајње гледано, читава ова тема је - тема спасења. Ко се може спасти у таквој цркви чији центар није Богочовек, већ "непогрешиви" човек?

Зато ми, Православни, не може пристати да се ујединимо са римокатолицима или протестантима док и даље упорно остају у човекоцентризму. Свако уједињење са инославнима, пре него што се врате Богочовечанском предању Православља, представља издају Христа, Који се баш због тога и оваплотио (примио тело и душу људску), страдао, васкрсао, вазнео, и основао Своју Цркву, да би постао центар спасења нашег и да укине сваки човекоцентризам, који представља: понављање прародитељског греха (греха Адама и Еве), егоизам који уништава праву заједницу са Богом и са људима, неверовање у Бога, и отпор човека да се безусловно преда спасоносној благодати Божијој.

2) Једна друга тема, која се често истиче у порукама црквених лица и на ступцима световне штампе је, такозвани заједнички Путир. Кажу, да бисмо постигли уједињење треба да почнемо да се причешћујемо у црквама једни код других. Инославни у нашим црквама, и ми у њиховим. Али, како да се причестимо у црквама инославних који су у заблуди? Заједнички Путир претпоставља заједничку веру. Ако имамо различиту веру, а узајамно се причешћујемо, то значи да општимо и у вери инославаца. Ако се ја, као Православни, причестим у једном неправославном храму, то значи да и у вери општим са заблудама неправославних.

Карактеристично је да свети канони наше Цркве, које сви треба да поштујемо и држимо, јер су установљени од светих људи и Сабора, забрањују, не само заједнички Путир, него и заједничко мољење са инославнима, a то зато што и просто заједничко мољење представља учешће у вери онога с којим се молимо, или, у најмању руку, даје му лажно осећање да није у заблуди, те према томе није потребно да се врати истини.

Христос у Светим Тајнама, култу, догмама је јединствен и не можемо се уједињавати кроз тајне и култ када нисмо уједињени и догматски (у вери). Уједињење само кроз тајне и култ представља једну врсту шизофреније и разбијања јединства у Христу. Нови Завет учи да је "један Господ, једна вере, једно крштење" (Еф.4,5).

3) Најзад, треба да постане познато да се план Ватикана за "уједињење" Православних са Римом састоји у обостраном развијању добрих односа, контаката, симпозијума, заједничких молитава и општења кроз Свете Тајне, као и отупљењу свести православних, тако да би се православни навикли да се причешћују у римокатоличким црквама. Када се буде постигло ово, онда ће доћи и до уједињења. Јер, шта је друго уједињење до причешћивање у црквама код других. To је такозвани лаички екуменизам, јер тобож, до уједињења неће доћи одозго, од стране епископа и теолога, већ преко народа, који ће се психолошки припремити свим овим средствима да не би реаговао или да не би ометао уједињење одоздо.

План лаичког екуменизма је већ почео да се примењује са успехом. Многи православни, под утицајем климе верске равнодушности, а и под утицајем проповеди протагониста лаичког екуменизма, кажу: "Какав значај имају догме? Љубав предњачи! Љубав намеће да се ујединимо, па иако постоје догматске разлике. Постоје чак и неки православни који су почели да се причешћују и испо-ведају по римокатоличким црквама..."

Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што им је добро; да се молимо и радимо без фанатизма, како би им се открила истина Православља. Али до овога не сме да дође жртвовањем праве вере и то због неког јединства, које се неће базирати на истини, већ на нагодби, дипломатији и било каквој циљности. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање: Уједињење у истини.

Овог тренутка, и стално наша једна Православна Црква поседује истинито Еванђеље Христово те зато и представља једину наду света. Са овог гледишта, наш највећи допринос за инославне и за цео свет је, да држимо неизмењиву и живу нашу свету апостолску и светоотачку веру.

Зашто се обичан Србски народ боји уједињења са западњацима кад је вера у питању? Да ли због тога што нема љубави у себи? He, него због тога што не верује у њихове искрене намере да хоће ла се врате истини. Да чак оставимо по страни то што су нас кроз целу историју баш због тога што нисмо желели да променимо веру Православну клали и убијали. Тиме су само себе убијали, а нас сврставали у мученике и исповеднике. Да им заборавимо то.

Али, да због неког лажног јединства, које је можда потребно само неколицини Србских владика и позападњачених теолога, због "љубави", да оставимо једино што имамо, а што они немају, истину, тј. Самог Бога, то могу да учине само они који памети немају. А кад је истина у питању, ту заиста нема компромиса. Ако су се на Васељенским Саборима само због једног слова у теолошким изразима водиле велике расправе, зар ми онда смемо да погазимо истину да Дух Свети само од Оца исходи, да Цркве нема без Господа Христа, а не без папе, и све остало што су они кроз историју променили, а што су Васељенски Сабори усвојили као неизмењиве, вечне истине.

И што поједини наши архијереји тако често одлазе код папе да му сведоче Православну веру, кад оно стадо које су од Бога добили да га пасу, уопште не упражњава ту исту веру. Зар ће они одговарати за овна из другог стада, или за своје овце. Завиримо у наше цркве, и видимо да су празне.

Већина Срба се изјашњава као верници, али, од тог броја свега неколико процената иде у на Богослужења, пости, исповеда се, причешћује се. И питање је ко ће се и међу њима спасити. А шта је са осталима?

Нека о њима размисле они који би папу да превере, јер су за њих завет Богу дали. А нека нам као пример њихове искрености и љубави према нама послужи за пример то што су у Хрватској у последњих петнаестак година покатоличили на десетине хиљада Срба. Зар нам тиме не показују за коју веру они мисле да је права, Богом дана. Да мисле да се врате Православљу, Истини, Христу, зар би онда Православне покрштавали, и приводили својој вери - невери.

И зашто да се ми вечито стидимо своје вере, као да смо је украли од неког, а не наследили од Самог Господа Христа. А као доказ да је наша вера заиста права, Божија, а њихова од ђавола, нека нам послужи и то што вечито они нас јуре да нас преведу у своју, и ножем и маљем, и лажју и силом. А зар је Христос икога силом приводио Себи. Код Њега је било: Ако хоћеш, пођи за Мном. Зато би било заиста равно самоубиству, погазити завет са Богом, склопљен на крштењу, и прећи на страну ђавола. Јер где нема истине, где има лажи, као у њиховој вери, ту је ђаво. А једина његова жеља је да нас доведе код себе, у пакао.

Зато, ако смо већ по својим личним слабостима препуни греха, барем не чинимо хулу на Духа Светога, не газимо бисер истине који поседује Православна Вера, па ће нас можда због тога Господ помиловати.

А они, ако хоће да се врати истини, ми ћемо их заиста са љубављу и сузама радосницама дочекати као најрођенију браћу.

[1] Теолошки погледи – Версконаучни часопис СПЦ, Београд, 1975, број 4; са грчког превео Др. М.Петровић