Друга смрт – смрт вечна
Свети Јован Златоусти, Климент Римски, Антоније Велики,
Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Димитрије Ростовски,
Теофан Затворник, Тихон Задонски
За човека који има разум и осећања, бити одбачен од Бога, значи трпети геену... Неиздржива је геена и учење у њој; међутим, ако представиш и хиљаду геена, то све неће ништа значити у сравњњењу са несрећом лишавање вечне славе, бити одбачен од Христа и чути од Њега: „Никада вас нисам знао“ (Матеј 7:23) и оптужбе, да смо Га видели жедним и не напојили! Јер боље је подвргнути се безбројним ударима муња, него видети кротко Лице Господа, које се одвраћа од нас, и Његово јасно око, које не мо+же да гледа на нас.
(113, 701)
Лишавање блага причињава такву муку, такву муку и жалост, да ако и никаква казна не би оечкивала грешника, то ће само по себи јаче од геенских мука кидати и узмућивати наше душе...
Многи неразумни желе само да се избаве од геене, али ја сматрам много неподношљивијим, од геене, од наказања – не бити у слави; и онај, ко се лишио ње, мислим, да мора да плаче, не толико због мучења у геени, колико због лишавања Небеских блага, јер то је најжешћа казна.
(113, 702)
Чувши о огњу, не мисли да ће то бити огањ налик на овдашњи: овај – шта захвати, сагорева и завршава се, а онај – кога једном ухвати, њега ће палити увек и никада неће престати, и зато се и назива неугасивим. Јер и грешници треба да се обуку у бесмрће – не у части, него ради непрестаног мучења.
А како је то ужасно, ум не може ни представити; само из доживљеног окушања безначајних несрећа, могуће је стећи мало схватање о тим великим муучењима.
(113, 702)
Ако ко каже: како душа може претрпети мноштво мука, када ће при томе она осећати казну бесконачних мука? Такав човек празно мисли о томе, што бива и овде: како су често многи дуго и тешко боовали. Ако су они и скончали, то није зато што се душа потпуно уништена, већ зато што је тело престало да служи, тако да није престало, душа не и престала да се мучи.
И тако, када душа добије нетрулежно тело, тада ништа неће сметати да се мучење продужи бесконачно... Зато нећемо мислити да изузетност мучења може да уништи нашу душу, јер у оно време и тело неће осећати то уништење, већ ће заједно са душом да се мучи вечно и другога краја ће бити.
(113, 709)
Када одемо тамо, то макар пројавили и највеће покајање, никакву већ користи нећемо добити, и колико год будем шкргутали зубима, колико год будемо ридали и молили по хиљаду пута, нико ни крајем прста неће да да кап, нама, обузетим огњем.
Напротив, слушаћемо исто оно, што и богаташ из Јеванђеља: „међу нама и вама је постављена велика пропаст“ (Лука 16:26). Шкргутаћемо зубима од страдања и неиздрживих мука, али нико неће помоћи. Стењаћемо, када пламен крене јако да нас пали, али нећемо видети никога, осим, заједно са нама мучећих и осим велике празнине. Шта рећи о тим ужасима, које ће мрак наводити на наше душе?
(113, 703)
Свети Јован Златоусти
*****
Бесмртне су и душе нечастивих, за које би било боље, да нису нетрулежне, зато што ће се мучити у огњу неугасивом и неће умирати, неће бити краја њиховој несрећи.
(113, 708)
Свети Климент Римски
*****
Шта означава плач и ридање, ако не највећу жалост због грехова? Тада ћемо почети да негодујемо на саме себе, да се кајемо, да шкргућемо зубима... када покајања већ неће бити.
(113, 703)
Свети Антоније Велики
******
Они, који су чинили зло, васкрснуће на поругу и стид, да б у самима себи видели гнусобу и печате учињених грехова. И може бити, страшније од таме, и вечног огња, тај стид са којим ће бити овековечени грешници, непрестано имајући пред очима својим трагове греха, учињеог у телу, слично некој неизбрисивој боји, која увек остаје у памђењу њихове душе.
Грешници ће бити предани вечном огњу, не оном, какав ми знамо, већ оном, који је познат само Богу.
(113, 702)
Свети Јован Дамаскин
*****
Пакао и паклене муке свако представља онако, како жели, али какве су оне – нико одређено не зна.
(59, 57)
Свети Симеон Нови Богослов
*****
О, како је страшан тај огањ, кога се боји и сам сатана! Ако је за демоне страшан геенски бездан, тим више она мора људе доводити у трепет. Ако је и овде стршна казна огњем, на коју бива осуђен човек, несравњено је страшнија та казна, које следује у геени огњеној. Демони се не боје овдашњег огња, као што се и ми не бојимо огња, нацртаног на слици, а од геенског огња трепте.
Овај огањ пали само телесне ствари, а онај пали и мучи бестелесне духове. Овај огањ при недостатку ствари за потпалу гаси се, а геенски никада се не гаси, по сведочанству Самог Господа: „црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9:46). Овдашњи огањ, када гори, светли, а пламен оног огња, када гори, само пали, али никако не осветљава спољашњу таму.
А ако би и некако и осветлио, то би било само за већи страх и трепет осуђених – због тога, што би видели лица мучећих грешника, са којима су у овом животу заједно гневили Господа. Овдашњи огањ, захватајући човека, баченог у огањ, одмах умртвљава и у један мах пали и претвара у пепео. А онај, геенски огањ, пали али не умртвљава: грешници бачени у геенски огањ, не умиру, већ су паљени и мучени вечно. И ако је горети један трнутак – мучење велико и неиздрживо, помислимо, како ће ужаснобити мучење оних, који ће горети и неће изгорети у бесконачне векове.
(113, 703)
Свети Димитрије Ростовски
*****
Прича о богаташу и Лазару показује, да они, који нису живели како треба, покајати, али већ неће имати могућности да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивиши се, да на земљи има много који не желе да виде, слично њима, желеће да неко буде послан њима из мртвих ради уверења, да живети и схватати ствари треба само по упутству Откровења Господњег. Али и то ће им бити отказано, јер је Откровење за људе који желе да знају истину само довољно, а за оне који не желе и не љубе истину, неће бити убедљиво и само васкрсење некога из мртвих. (Лука 16:19-31).
Осећања тог богаташа из приче, наравно, осећају сви, који се налазе тамо. И последично, по тамошњем убеђењу, које ће бити и убеђење свих нас, јединствено руководство за нас на путу живота јесте Откровење Божије. Али тамо је већ такво убеђење за многе закаснело; овде би се оно боље примило, да није код свих.
Верујмо у крајњој мери, сведочанству тамошњих, преносећи себе у то стање. Они који пребивају у мукама неће почети да лажу; жалећи нас, они желе, да се отворе наше очи, да и ми не би дошли на место њиховог мучења. О том предмету је немогуће тако говорити, као што говоримо о тренутним пословима: вероватно ће некако проћи. Не, то неће проћи некако. Неопходно се треба темељно уверити, да не би допали у место где је богаташ.
(107, 355-356)
*****
Страсти – то нису некакве лаке помисли или жеље, које се јављају и потом ишчезавају, не остављајући трагове; то је снажно стремљење, унутрашње расположење порочног срца. Оне дубоко улазе у природу душе и дугом влашћу над нама и навиком њиховог задовољавања до таквог степена се срођују са нама, да на крају чине као део њене природе. Њих нећеш избацити тако лако, како се лако избацује смеће или мете прашина. Али као што оне нису природне нашој души, већ по грехољубљу нашем улазе у њу, тако ће и посамој навици те своје неприродности, оне мучити и палити душу.
Ово је исто тако, као када би узео отров. Пакао пали и кида тело, зато што је противан његовом устројству; или када би неко ставио змију у себе и она би, остајући у животу, гризла његову унутрашњост. Тако ће и страсти, попут отрова и змије, примљење унутра, гристи и кидати душу. И души би било драго да их избаци из себе, али не може, јер су се оне сродиле, срасле са њом, а спасавајућих средстава исцељења, која се овде дају у Светој Цркви у Покајању и Исповести, тада неће бити. Али и мучење и кидање је постојано и неиздрживо, носећи унутар се адски огањ, вечно палећи и никада негасећи.
Употребимо још једно поређење. У врстама мучења постојала су и таква: нахранити некога сољу, затворити га и не дати му воду. Какво кидање и муке је осећао тај несрећник! Али ко га пали и мучи? Извана – нико. Он у самом себи носи жељу која мучи; нечим да утоли жеђ, жеђ га и мучи. Тако и са стрстима: то је та унутрашња жеђ, паљење, жеља грехољубиве душе. Ако им удовољиш – они ће умукнути на неко време, а потом опет, са још већом силом захтевају за себе удовољење и не дају покоја, док се не задовоље поново. На овом свету се оне нечим и задовољавају, јер су сви предмети страсти – предмети земаљски.
Саме те страсти остају у души и захтеваће себи задовољење, а како нечим буду задовољене, то ће жеђ бити све јача и мучећа. И што ће више живети душа, то ће се све силније мучити и кидати незадовољеним страстима. Непрекинута мука ће све више и више расти и неће бити краја том расту и насиљу.
Ево и пакла! Завист – црв, гнев и јарост – огањ, мржња – шкргут зуба, похота – тама најкрајња. Овај пакао почиње још овде, јер ко се од страсних људи наслађује покојем? Само, страсти сву своју мучећу силу за душу, не испољавају овде: тело и заједнички живот одводе њихове ударе, а тамо тога неће бити. Оне ће са свом јарошћу тада напасти на душу.
„На крају, у том телу – говори Авва Доротеј – душа добија олакшање од својих страсти и неку утеху: човек једе, пије, спава, говори, иде ка својим вољеним друговима, а када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима и зато се увек мучи њима. Како страдајући од грознице страда од унутрашњег огња, тако ће се и страсна душа увек мучити, јадна, својом злом навиком. Зато – закључује преподобни – ја вам и говорим увек: старајте се да негујете у себи добра расположења, да би их нашли тамо, јер оно што човек има овде, то ће изаћи са њим онда и то ће имати тамо.“
(116, 445-446)
Свети Теофан Затворник
*****
Ако овде зла савест тако мучи човека, да он бира боље да умре, него да живи, како ће се онда мучити на Будућем Веку осуђених, када ће им бити представљено сви, њихови учињени греси и гнев Божији, и вечно очајање? Од тога ће жечети да умру, али никада неће умрети. То и јесте друга смрт, вечна смрт!
(104, 1161)
Боље је овде трпети сваку несрећу, боље од неке најтеже болести страдати цео живот, боље бити седети закован у смрдљивој тамници цео век, добијати батине и ране, у све дане умирати, у огњу горети, када је то могуће, боље, на крају, све несреће, колико их може бити на свету, сабране уједно, са благодарењем трпети, када је вољи Божијој то угодно, него се лишити блаженства и упасти у несрећну вечност. Јер овде, какво год би се десило страдање, оно има некакву утеху и завршава се смрћу, а тамо је љуто страдање, страдање без икакве утехе, страдање не речју, већ и умом несхватљиво, које ће увек бити, али се никада неће завршити.
(104, 1168-1169)
Веруј несумњиво и тврдо, да ће бити вечна мука за грешнике, који се не кају истинито и који немају срдачну веру у Христа. Утврди се у томе, и чим видиш огањ у пећи, тако умним оком погледај на вечни огањ и тада ћеш осетити све ново у свом срцу.
Тада ће се истинско покајање, уздисање и молитва родити унутар тебе; тада нећеш много говорити, већ ћеш почети увек да пазиш на себе и често падати пред Богом у смирењу и скрушености, говорећи из дубине срца: „Господи помилуј. Господе помози. Господе, избави ме, ради Имена Твога!“
(104, 1169)
Свети Тихон Задонски