Вера и дела - Алексеј Степанович Хомјаков

Да ли се човек спасава вером или вером и делима?

Никада тај спор, чија је бесмисленост исувише очигледна пред светлошћу апостолског Предања, није узнемиравала Цркву, а и није је могла узнемирити.[1] У стварности, вера није дело само схватања, већ дело целог разума, т.ј. разумевања и деловања у њиховом унутрашњем јединству.

Вера је живот и истина у једно и исто време – то је такво дело, којим човек, осуђујући своју сопствену несавршеност и несрећну личност, тражи да се сједини са суштином, изузетно моралном, са Исусом праведним, са Богочовеком.

Вера је почетак, по самој својој суштини, моралан; моралан је онај почетак, који у себи не би садржао стремљење ка откривању, јер би самим тим изобличило своју немоћ, тачније – своје ништавило, своју небиће. Откривање вере и јесте дело, јер је и молитвени уздах, једва приметан у дубинама скрушеног срца, јесте исто такво дело, као и мучеништво. Разлика ових дела је само у врмену и у у словима, при којима Бог дозвољава човеку да се користи даровима благодати.

Које дело је могао да изврши разбојник, прикован на крсту? Или је његово дело – покајање и исповедање у исто то време – било недовољно? Или Бог милује у виду повлачења? Зато су неразумни и они, који говоре да само вера не спасава, већ да су неопходна и дела,[2] али и они, који говоре, да вера спасава без дела: јер ако дела нема, онда се вера показује мртвом; ако је мртва, онда и није истинита, јерје у истинитој вери Христос, Истина и Живот, ако није истинита, онда је лажна, то јест, она је спољашње знање.

А зар лаж може спасити? А ако је истинита, онда је жива, то јест, вера која твори дела, онда која су још (друга) дела потребна?

Богонадахнути апостол говори: „Покажи ми од дела твојих веру, којом се хвалиш, као што и ја показујем веру од својих дела.“

Да ли он признаје две вере? Не, већ изобличава неразумну похвалу.

Да ли он признаје веру и демонима? Не, већ оптужује лаж, која се хвалише количином, коју и демони поседују.

„Као што је тело без душе мртво, тако је и вера без дела.“

Да ли он поистовећује веру са телом, а дела са духом? Не, јер би такво поређење било нетачно, али је смисао његових речи јасан. Као што бездушно тело није човек и не мое се називати човеком, већ лешом, тако и вера, која не твори дела, не може бити названа истинском вером, већ лажном, т.ј. знањем спољашњим, бесплодним и доступним чак и демонима. Оно што је једноставно написано, тако мора бити и читано.

Зато они, који се ослањају на апостола Јакова ради доказа, да су вера мртва и вера жива, тобоже две вере, не достижу до смисла апостолових речи; јер не њима у корист, већ против њих сведочи апостол.

Такође, када велики апостол незнабожаца (Павле) говори: „Каква је корист без љубави, чак и у оној вери која би покретала горе?“, он не говори о могућности постојања такве вере без љубави; већ предупређујући је, објављује је бескорисном.

Свето Писмо треба да се чита не духом мудрости света, која се препире о речима, већ духом мудрости Божије и простоте духовне.

Апостол, одређујући веру, говори: „Вера је тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо“; ако се надамо, онда желимо; ако желимо, онда љубимо; јер је немогуће желети оно, што не љубиш. Или и демони имају такву наду?

Зато је вера једна и када питамо: „Може ли истинска вера спасавати без дела?“, онда одговори чинимо безумним, или боље рећи, ништа и не питамо; јер истинска вера јесте жива вера, вера која твори дела: на је вера у Христу и Христос у вери.

(Полное собрание сочинений. Изд. 4, том 2, стр. 124-125, 18-19)

[1] Иако су га неки православни богослови у целини пренели са Запада у нашу школу.

[2] То јест, да за спасење није неопходно исповедање јединог Спаситеља и Искупитеља рода људског, Богочовека и Сина Божијег, Исуса Христа, већ да су довољна и „добра дела“ пале људске природе. (примедба уредништва Православног одговора).