Чудесно сновиђење искушенице Текле

 Свети Авва Јустин Ћелијски

 

Текла је била искушеница

Тихвинског Ваведењског манастира

а виђење је имала петог децембра 1902. год.

 

Петог децембра 1902. године, после Светог Причешћа Текла, искушеница Тихвинског Ваведењског манастира, у Новгородској губернији, у Русији, спавала је двадесет и по сати, од пола десет пре подне до шест сати изјутра следећег дана. Дошавши из цркве после свете Литургије у келију, она осети неку слабост и спопаде је необичан дремеж, и она једва скиде једну чарапу, и тако заспа. Но, чим заспа, она се поче трзати и страшно јечати; сузе су јој текле из очију; притом се силно тресла, као од неког опасног страха; с времена на време она је обамирала, те се једва примећивало да дише, а по лицу јој је избијао зној. Многе монахиње дођоше да је обиђу, и све оне мишљаху да она неће доживети сутрашњи дан. У 11 сати ноћу би позван лекар; он нађе да је код ње пулс нормалан, али је не могаде пробудити; покушавао је да јој отвори очне капке, али се капци нису дали отворити; уста јој је такође немогуће било отворити; стављао јој је онишадорен алкохол под нос; али се она није дала пробудити. Онда је тако оставише, док се сама не пробуди. Од три сата по подне до шест она се осмехивла; по каткад се трзала, али се видело да је то не од страха већ од радости. У току та три сата она је трипут громко узвикнула: „Господе!" и притом се смешкала. Затим је пружила руке као да хоће нешто да дохвати, и громко је рекла: „О, Царице Небеска!" После тога она је опет лежала мирно, и непрестано се осмехивала. Онда је још једном рекла гласно: „Господе!" — и пробудила се.

Ова искушеница Текла живи у манастиру 17 година; скоро је неписмена; једва чита Псалтир; читаве дане проводи на манастирским послушањима; живи веома побожно; ревносна је на раду; кротка је и скромна; једном речју: живи у страху Божјем. Сада јој је 33 године. Неколико година је провела поред болесне старице и служила јој усрдно и без роптања. О уделу праведника и грешника у ономе свету она је мало знала.

Пошто се пробуди из другога сна, искушеница Текла стаде казивати ово што следи:

„Када заспах, ја видим к мени иде моја рођена сестра Пелагија, која је пре тринаест година умрла од јектике као девојка у својих деветнаест година. Сва је обучена у бело; а на глави јој венац; и она ми са осмехом рече: Хајде са мном. — И ја пођох с њом. Ишле смо пољем право, и стигосмо до једног страховито мрачног места, где и с једне и с друге стране беху провалије. У једну од тих провалија падаху монаси, а у другој излажаху. Утом моје сестре нестаде, а к мени прођоше два светла дивна младића, каквих на земљи нема, и они ми рекоше: Хајдемо! — и ја их онда упитах: Зашто ови монаси падају у провалију? Младићи ми одговорише: Због лењог живљења свог у манастиру. Они падају и устају опет, јер нема сада на земљи наставника и руководитеља, и спасаваће се само патњама и невољама.

„Тада једног од ових младића нестаде, а други остаде са мном и рече ми: Пази и крсти се! и хајде са мном напред! — И он ме чврсто узе за руку, и ми кренусмо. Место је било мрачно, тесно; он је ишао врло брзо, те сам с муком хитала за њим. Одједном се појавише страшила, демони: у рукама им беше велика хартија, сва исписана крупним словима; они ми ту хартију принесоше к очима, и ја угледах на њој све своје грехе, записане од младости. У том тренутку појави се други младић; он имађаше крила, и ја по томе познах да је то мој Анђео Чувар. Он строгим гласом рече демонима: Не смете данас плашити ову душу; она је причесница, и не излазите нам пред очи. — Тада је угледах: хартија она постаде потпуно чиста, сви греси моји бише избрисани; и страшила оних нестаде.

После тога ја с првим младићем пођох напред, а Ангела Чувара мог нестаде. Пут беше врло тесан, и ја сам с великом муком једва ишла за својим путовођом по лествици у мраку; страшила су се појављивала, али ме нису дарнула. Тако с младићем стигосмо пред три огромне пећи. Око њих су врвила страшила са кукама и вилама; у пећима су на решеткама би-ла као дрва која су горела, а страшила су извлачила из пећи као неке главње и секли их секиром, и одједанпут се свака од тих главњи претварала у човека, и човек се са језивим урликом поново бацао у пећ. Гледајући то, ја се страховито уплаших, јер се побојах да и сама не упаднем тамо; но младић се осмехну и рече ми: Крсти се! и хајдмо даље!

„Када се одмакосмо, ја упитах младића: Зашто су ти људи вргнути у оне страшне пећи? — Младић ми одговори: у те пећи западају они хришћани који су само по имену били хришћани, а чинили су недолична дела, нису држали празнике, говорили су рђаве речи, пировали су од ранога јутра. — Мени пак младић рече: Стражи и крсти се! — И ми кренусмо даље. А када стигосмо до једног врло мрачног места, ја угледах две дугачке лествице и на њима веома много демона; с једне стране тих лествица беше провалија а с друге огроман казан, пун кипеће смоле; у тај казан бацише човека који је силно јечао, а около казана бејаше много народа. Ја упитах младића: За што ове људе бацају у казан? — Он ми одговори: За зло и за гордост; за клевету и осуђивање.

„Идући даље тим истим тесним путем ми дођосмо до зграде која не имађаше крова. Из ње се разлегала силна вика и писак. Када уђошмо у зграду, ја угледах мноштво људи. Неки од њих беху одевени врло бедно; други потпуно голи сеђаху окренути један другоме леђима, као да не виде један другога. Одједном се та зграда заљуља и заклокота. Ја упитих младића: Откуда то? — Младић одговори: Отуда што је амо стигла грешна душа. — А на моје питање, због чега ти људи седе и не виде један другога, младић одговори: Ти су људи живели на земљи немарно, није се говорило о њима ни рђаво ни добро, и сада се за њих не врше помени; вршењем пак помена, они би могли бити искупљени, али нема ко да врши помене за њих.

„Изишавши из ове зграде, ми опет иђасмо неким уским путем, и ја још издалека чух хуку и писак. А када стигосмо опет до једне грађевине, ја видех у њој врло много народа: сви су седели дубоко погнуте главе. Ту ме мој путовођа младић остави. Ја се веома уплаших угледавши страшилне демоне који ме почеше плашити; својим дугачким рукама они су хтели да ме шчепају и баце на теразије које стајаху усред грађевине и на којим мераху добра и рђава дела. Сва преплашена, ја свим бићем стадох дрхтати; утом се појави мој Ангео Чувар носећи моју марамицу коју ја некада дадох просјаку, баци марамицу на теразије и она превагну сва моја рђава дела. Ја се обрадовах, и изађох из те грађевине. А Ангела Чувара опет нестаде. Но утом наиђе мој путовођа младић.

„И ми кренусмо даље. Но младић иђаше тако брзо, да ја не бејах у стању да га пратим, и почех малаксавати. А он ме бодраше говорећи: Крсти се и буди бодра! — Ја се стадох крстити, и би ми лакше. Ми опет наиђосмо на зграду, око које бејаше смрад и писак. У тој згради ја угледах жену: седела је на средини, хаљина јој сва умрљана крвљу; око главе јој се као венац савила змија шарка; по глави јој гамиже мноштво разноврсних црва; око врата јој се такође обавила змија, чељушћу се својом упила у њене усне а репом је бије по ушима; друга огромна змија увила јој се око ногу, а чељушћу се упила у њене груди. Та жена ме руком својом зваше к себи и мољаше да јој помогнем. Близу ње беше завезан као ован, али са човечијим лицем. Мене спопаде страшна мука, и ја молих мога путовођу: Зашто је та жена у таквим мукама ту? — Он ми одговори: То је блудница; она се на земљи сва предала страстима, а овде добија уздарје за дела своја.

„Идући даље ми опет наиђосмо на грађевину веома велику и високу. Испод те грађевине бејаше огромна провалија са силним пламеном. Усред грађевине налажаше се стуб, обавијен змијама; за тај стуб беху причвршћени као неки широки кревети од дасака; сви су се ти кревети клатили; на њима је било врло много људи, сви они беху веома страшни; а страшила демони све те људе бацаху у провалију, па их из ове вилама и кукама вуцијаху у још безданију, где су бесповратно тонули. Ја се страховито уплаших, да и мене не баце тамо. А беше ту такав смрад, да сам се ја гушила од њега. Змије пак разјапљених чељусти покушаваху да ме прогутају. А у једне змије беху три главе. Одједном на ваздуху се појави света великомученица Варвара са чашом у рукама; путовођа ме овде беше оставио саму. Света Варвара ми рече: Не бој се! — Тада ми опет дође Анђео Чувар. И ја га упитах: За какве се грехе муче ови људи? — Он одговори: За содомске грехе - грехе неприродне и противприродне.

„После тога мој путовођа младић приведе ме к стакленим вратима; кроз њих ја видех огромну собу, у средини ње беху постављени столови: на њима шумљаху самовари, стајаху вина, на тањирима бејаху мишеви, жабе и разне друге гадости; за тим столовима сеђаше народ, а неки су играли у пламену; и сви ти људи силно грајаху, као да нешто захтевају, а страшила демони поливаху их врелом водом. На моје питање о овим људима, мој путовођа ми одговори: Они нису поштовали празнике; за време службе Божје они су пили, јели и пијанчили. — Недалеко од тих људи читава група играше у пламену и чим би престали играти, њих су приморавали да и надаље играју. То је зато, рече ми путовођа, што су они за време службе играли, и уживали у разним забавама. — У близини те грађевине ја угледах жену која је ходала и шкљоцала зубима тврди сублимат, трудећи се да га или испљује или прогута, али у томе није успевала. Мој путовођа ми објасни да је то њој зато што је била облапорна, халапљива.

„Затим ми уђосмо у једну омању зграду. Тамо видех неколико људи, обешених о таван за стомак и за језик; они су потресно јечали; мене спопаде силна мука, и ја упитах мог путовођу, зашто су тако обешени. Он ми одговори: Ти су људи кумови, живели су неваљало, имали су телесни грех међу собом.

„После тога ми опет кренусмо мрачним тесним путем, и поново наиђосмо на једну грађевину. Када уђосмо у њу ја угледах ово: човек стоји усред грађевине, кроз уши му провучени усијани ланци, крајевима прикован за два супротна зида, језик му изву-чен и два страхотна демона режу га тупим усијаним ножем. А видех ту и другога човека коме из ушију сукће пламен. И ја са великим страхом упитах мог младог путовођу: Зашто је овако мучење наложено за њих? — Он одговори: Онај први разговарао је у цркви за време богослужења; зато му стружу језик; а што је стајао немарно и није слушао оно што се пева и чита, зато је овде прикован ланцима. А ономе другоме пламен сукће из ушију зато што је слушао клевету и преносио је другима.

„Из ове грађевине ми отидосмо на ледени студенац, крај кога сеђаше жена и кутлачом разливаше воду на обе стране. Ја упитах мога путовођу, шта та жена ради. Он ми одговори: Она је за живота свога на земљи продавала млеко мешајући га са водом; и зато је сада приморана да одваја воду од млека.

„Од тог студенца водио је мрачан, тесан пут. Мој млади путовођа ишао је брзо, просто је летео, а мене је већ вукао за руку, пошто нисам била у стању да га сустижем. Ја му рекох да више немам снаге да идем, а он ми рече: Буди бодра, крсти се и путуј! — Ја осетих како ступисмо на лествицу, и таман стадосмо на трећу пречагу, крај наших ногу паде човек и стровали се у пучину која се простирала под лествицом. Страшила се опет стадоше појављивати, и ја се силно уплаших. Када прођосмо лествицу, ја упитах мог путовођу, зашто су оног човека стровалили у пу-чину. Он ми одговори: Тај човек је прошао сва митарства, али ово није могао проћи, јер је био свиреп и немилосрдан.

Путујући од те лествице, ја сам једва сустизала мог путовођу, пошто је ишао брзо. Одједном ја чух страховиту хуку, и испред себе угледах пламен. Ту мог путовође нестаде, и ја се обретох крај огњене реке: вода се у њој силно таласала, али то не беху обични таласи, већ некако нарочито високи и окомити; у тој реци народа беше врло много; преко те реке беху пребачене две танке мотке; и ја угледах мога путовођу на другој страни реке. Он ми говораше: Пређи овамо! — А ја му одговорах да се бојим, упашћу у реку, и зато не смем да кренем. На то одвраћаше: Хајде, не бој се! та ти ме знаш. — Не, ја не знам тебе, одговарах ја њему, јер код нас нема таквих као што си ти. — Он ми опет рече: Ти знаш мене; од младости своје ти си ме волела, и мени се молила; и ја сам те одвео у манастир и тамо сместио; а сада си ме заборавила, и ево две године како се не молиш мени. — Не, ја не познајем тебе, одговорих му ја опет. — Ја сам великомученик Георгије, рече ми он; и при тим речима приближи се к мени. До тог тренутка страшила демонска ме гоњаху, говорећи да нико не може мимоићи ту реку.

Свети Георгије ме узе за руку и поведе преко реке, а Анђео Чувар лећаше. Са обе стране појавише се два зида, те ја и не видех реку, и без икаквог страха пређох на другу страну са светим великомучеником Георгијем. И онда ми пођосмо обалом реке; у њој бејаше мноштво народа; сви се они стараху да на неки начин искоче из реке, али су поново тонули громко вичући: О, тешко мени! тешко мени! — У реци ја угледах познатог ми сељака из нашег села који викаше к мени: Шта ћеш ти овде? иди одавде, ти ниси у стању отрпети ни једну варницу овога пламена. — У том тренутку осетих како ми једна варница паде на леву руку, и ја уздрхтах. И упитах светог великомученика Георгија, за какве грехе су ови људи на таквим мукама. Он ми одговори: овде се налазе самоубице, и хришћани који су се само називали хришћани а чинили су дела нехришћанска. Сви ти људи биће испод неверних у овој реци; и ослободити душу из ове реке врло је тешко; треба много молитава и труда за такво ослобођење.

„Идући дуго обалом те реке, ми приметисмо да је народа у реци све мање и мање; најзад стигосмо до једног широког моста, и ми пређосмо преко њега. Одједном ја угледах дубок снег, и ми се обретосмо у страшној мећави; ја сам са великом муком једва ишла; хладноћа беше тако ужасна да ја осетих како ми се сви делови тела почеше кочити од хладноће. Тада ми свети великомученик Георгије рече: Буди бодра и крсти се! — Утом наиђосмо на велико поље, покривено ледом: лед беше врло дебео, и опет страховита мећава. Ту светог Георгија нестаде. И ја тамо распознах монахе по одећи; седе они, коса им растресена, сви дрхте од хладноће и силно цвокоћу зубима. Мени их би веома жао, и стадох се питати, зашто су ти монаси запали овде. Али, не видећи светог Георгија, мене спопаде страх, и ја помислих да ћу и ја морати остати овде. Но утом ја осетих неку топлину око себе, и одједном угледах недалеко од себе светог Георгија који ми рече: Ови монаси живљаху у манастиру, и носећи ризу Царице Небеске живљаху немарно, послушања обављаху нерадо, и роптаху на трпезу; тамо, на земљи, они много брбљаху језицима, а овде их Господ примора да цвокоћу зубима. Но на молитве Царице Небеске они су избављени од веч-нога пламена.

„Са тога поља ми кренусмо даље: осећала сам да бива све топлије и топлије; нека необична светлост разливала се по том крају по коме смо путовали. Одједном ја угледах огромно поље, покривено травом и цвећем, а средином је текла мала речица. Свети Георгије ми рече: То је обаћана земља; њу ће наследити кротки. — Мене обузе таква радост, да се стадох осмехивати. И уколико смо даље ишли, утолико су трава и цвеће постајали лепши; а светлост се разливала као да је сијало не једно сунце. Усред тог поља дизао се огроман грам, а близу њега налажаше се трем. У трему висијаше много црних мантија, у којима сахрањују.

Ми уђосмо у паперту храма; и ја чух тамо дивно певање, да се речима описати не може. Певали су: „Свјат, Свјат, Свјат", и: „Воскресеније Христово видјевше". Унутрашњост храма беше такве красоте, да је немогуће описати. Врата која су водила у храм беху као од бисера и пресијаваху се разноврсним пламеним бојама. У храму беше врло много стубова; око њих стајаху монахиње. Због огромности храма њих је изгледало врло мало. Ја познадох неке наше још на земљи живе монахиње и искушенице, али свети Георгије ми рече:

Пази, када се вратиш назад на земљу, не говори никоме које си од оних што још живе на земљи видела овде, да се те личности, дознавши то о себи, не би погордиле. А остало, што ти нисам забранио, можеш све причати. — У храму пак бејаше тако необично пријатно, да ја невољно ускликнух: О, Господе мили! Господе Благи! — У средини храма дизала се огромна гора, као кристална; она се преливала у разним дуганим бојама; но кад ја бацих поглед на сам врх горе, тамо блисташе таква светлост, да ја тај блесак не могох издржати и брзо оборих главу. Свети Георгије ми рече: Овај храм је спремљен за монахе последњих времена, но њих ће бити мало; нема сада на земљи наставника и руководитеља, и мало се њих могу спасти. Али зато, какво је блаженство припремио Господ за њих!

„Дивећи се свој красоти тој, ја само једно говорах: Господе мој! Господе! — Утом, свети Георгије одједном рече: Погледај! Погледај! ено Царица Небеска силази к нама! — Ја погледах, и угледах Највеличанственију Жену, красоте неисказане, са круном и у порфири; Она силажаше по ваздуху, осмехиваше се, и приђе ми тако близу да је хтедох обема рукама ухватити, и ја кликнух: „О Царице Небеска! - А Она, осмехујући се, прекрсти ме трипута и тихо рече: Свети Георгије, врати ту душу натраг. — Свети Георгије ми рече: Моли се Њој, моли свагда! Она је заступница свих хришћана; дан и ноћ Она се моли пред Сином и Богом; а нарочито се моли за монахе, да не би посрамили ризу Њену коју носе.

„Ту је видех где све по два и два прилазе и клањајући се целивају Еванђеље и икону; и ја са светим Георгијем приђох, и поклонивши се целивах икону и Еванђеље. На аналоју лежаше Еванђеље и икона Божје Матере.

„Када изађосмо их храма, ми уђосмо у други храм који беше поред овога, само далеко мањи. У средини ова храма беху три стола, засута најразноврснијим цвећем; око столова стајаху прекрасни младићи и сеђаху дечаци и плетијаху венце од цвећа; младићи учаху дечаке да плету венце; и сви заједно певаху врло лепо: Алилуја! — Међу дечацима ја угледах свога братанца који је умро ове године; видевши ме он се осмехну, али ми не приђе; и мени би врло жао што он не проговори ни речи са мном. Ту ја стајах дуго, и није ми се хтело да идем. Али свети Георгије ме узе за руку, и ми изађосмо из храма. На моје питање, за кога плету ове венце, свети Георгије одговори: За праведнике.

„Недалеко од тог храма ја угледах три манастира. Свети Георгије ми рече: То је манастир Ваведењских игуманија. — Када им се приближисмо, из једног манасира изиђе, недавно умрла, наша игуманија Рафаила. Она се обрати мени и рече: Ти си, Текла, већ овде? Но, ја те још нећу узети; теби се ваља још потрудити у твојој обитељи. — Још ме она упита како живимо. А када јој ја стадох причати, она ми рече: Све знам. Нека Господ помогне матери Аполина-рији; ја се за њу и за све сестре молим. — Када мати оде од мене, ја пођох к лепој кућици. Код врата кућице ја угледах своју старицу монахињу Људмилу; она отвори врата и радосно ми рече: Гле, и ти си дошла овамо; али за тебе је још рано, ја те још нећу узети. — Она ме онда уведе у келију, која беше пуна икона; и беше ту веома пријатно. Затим она седе за сто и нешто писаше. Но чим зазвони звоно, старица рече: Сада иди дома, а мени ваља ићи на свету ли-тургију.

„Када изиђох од ње, сретох мати Поликсенију; она ми се веома обрадова и рече: „Ех, Текла, ти си већ овде? Но још је рано за тебе. — Мати Поликсенија ме срдачно загрли и показа ми своју келију: лепу приземну кућицу. И рече ми: Ја све знам; молим се за своје келејнице и жао ми их је. — А кад она оде, ја сретох своју прву старицу. Она ми се такође веома обрадова, усрдно ме загрли, говорећи ми: И ти си, Текла, дошла к нама? — Ја је упитах: Мати, Ви сте умрли, је ли Вам добро овде? — Она одговори: Раније ми није било нарочито добро. Сама знаш, живела сам с народом; било је много греха. Али сестре за шест недеља умолише за мене; сада ми је врло добро.

Она оде од мене; ја остадох усред поља. Утом се опет појави свети Георгије, и ми кренусмо даље. Поље биваше све лепше и лепше; у даљини се видела капија. Одједиом ја угледах: пољем иду монаси, групе и групе, у белим светлим и златотканим мантијама, са златним и сребрним венцима. Иђаше многи и архијереји у златним одеждама, са крстовима у венцима. У петој групи ја познадох свог свештеника, врло узорног живота. Испред монахиња иђаху игуманије са жезловима; међу монахињама распознадох многе преминуле сестре; неке расофорке беху у белим мантијама са златним венцима; неке држаху у рукама букете дивнога цвећа. Све познате монахиње клањаху ми се и осмехиваху се; а једна искушеница рече: Текла, и ти си дошла к нама? но не коначно, јер се мораш вратити натраг. — На челу свештенства иђаше архијереј у митри, сав у злату и са крстом у руци. У петој групи ја распознадох три јеромонаха из Тихвинског Великог манастира, међу њима и оца Клавдијана; они држаху крстове у рукама. Сви они беху радосни и весели, и сви као да беху једних година, тридесетих. Мирјани пак иђаху са једне и друге стране; њих беше тако много, као комараца у ваздуху. Сви они пролажаху кроз капију. Одједном појави се близу мене седи старчић у блиставој одежди са крстовима; ја у њему познадох светог Николаја. Он ми рече: Хајдмо! Теби се ваља вратити натраг.

„И ми пођосмо заједно. И стигосмо на друго поље, које је личило на нашу манастирску ливаду; само ток реке као да је други. На том пољу ја угледах наше мо-нахиње и искушенице; неке носе траву, неке преврћу сено; све је некако светло и радосно у њих; оне певају врло дивну песму: „Пресвјетлиј Ангел мој Господењ". Одједном у ваздуху као да нешто блесну, и ја угледах мали венац над тим местом где рађаху наше сестре; венац бејаше златан, и постајаше све већи, док најзад не обухвати ову ливаду; и он се час подизао, час опет спу-штао; у том као да с источне стране долажаше игуманија са жезлом и закрштаваше све сестре. Тада се ја окренух и погледах на другу страну реке. Тамо беше врло мрачно; на самој обали стајаху наше манастирске сестре; косе им беху расплетене; оне као да су хтеле да пређу на ову страну; али чим би пришле ближе, обала се пред њима осипала, те су се уствари оне све више и више удаљавале. Мени их би веома жао. Одједном преда ме стаде са крстом отац Клавдијан у одјејању, и рече ми: Пази, не говори никоме коју си од сестара видела с оне стране реке; оне ће се, можда, дејством мило-срђа Божјег и покајати.

„После ових речи ја опет угледах поред себе светог Николаја; он ми рече: Сада Хајдмо! ја ћу те пратити. — И ми као дођосмо у келију; ја легох на кревет, а он се одмаче у угао и нестаде га. Утом се одједном отворише врата, и у келију уђе покојна наша мати игуманија Рафаила, у златотканој блиставој мандији и са венцем на глави; за њом уђе друга монахиња, висока, црномањаста, хаљине јој још блиставије, на глави јој круна. Она стаде иза матере игуманије и осмехиваше се, а мати приђе к мени и рече: Ти си сада болесна; нека ти се свешта масло и поправићеш се. Ваља ти се још потрудити у нашој обитељи. — И мати ме трипута закрсти. А ја је упитах: Мати, ко је то с вама? — Матушка ми одговори: То је наша благоверна царица схимонахиња Дарија. — А она стоји и осмехује се, и издалека ме закрсти; па онда нестадоше.

„После тога ја се пробудих, обухватих погледом ову келију, и сва ми се она учини прљава и мрачна после онога што сам видела. И ја наглас заридах што сам се пробудила, што сам опет на земљи усред овог блата. Спочетка ја ни једну од сестара што беху око мене не распознах; тако ми оне изгледаху ружне, црне, у поређењу са оним какве их видех у пољу и у оним поворкама. Убрзо затим ја потпуно дођох к себи, распознадох све сестре, и прве моје речи њима беху ове:

Сестре моје, никоме не чините зла! А шта ће вас за зло снаћи у оном свету, страшно је и помислити."

 

 

pреузето из књиге

„О бесмртности душе – искуства Православних хришћана“

стр. 81-93

 

Издаје Манастир Велика Ремета

Са благословом јеромонаха Стефана,

Игумана Манастира Велика Ремета

 

 

 

^