Хималајски Успон ка Христу

Монах Адријан

 

„Када дођемо до познања Бога као Личности, почињемо да видимо Његову руку, не само у условима наших свакодневних живота, већ такође и у догађајима наше прошлости, који су нас довели до садашњег тренутка. Видимо како нас је Он, од делимичних истина водио ка пуноћи Истине, и како наставља да нас води још у дубље схватање те Истине. Као што је Отац Серафим написао, када дођемо до Христа,

„ниједна стварна истина коју смо икада знали, неће бити изгубљена“.

 

Окружен једним од пет највиших врхова Хималаја, стајао сам на висини од око 3 000 метара, зурећи у планине Анапурне док је свитало. Моје путовање у Непал, почело је пре пар недеља и ово је била његова кулминација. Док сам стојећи зурио у прастару лепоту, која је стајала изнад мене, мисао је ушла у мој ум и одбила да нестане: „Која је сврха?“

Мој его је тренутно узвратио на ову случајну мисао, „Која је сврха! Како то мислиш „Која је сврха?“ Сврха је да си препешачио сву ову даљину, да видиш ове планине, па сада уживај!“

Ипак је и даље ова мисао мучила мој ум. Да, ово је било нешто најлепше што сам икада видео и био сам радостан у том тренутку, али где ће бити та осећања сутра, када више нисам толико надахнут? Срећа овог света ми никада не би могла донети задовољство. То је требало да буде очигледно кроз цео мој живот, али требало ми је пењање на врх света, да то коначно прихватим. И ово је био мој први корак ка Христу и Православљу.

До тог тренутка, целокупни мој живот одраслог човека, био је секуларни, посвећен задвовољавању разноврсних страсти. Завршио сам Универзитет са 21. годином, са плановима да уђем у посао, у исто време тежећи ка каријери у уметности. Након годину дана, изгледало је да сам на путу постизања свог циља. Тада сам живео у Лондону, радећи за „IBM“. Моје место је било сигурно и унапређење је било близу. Мој лични живот је био сличан многима из моје генерације: уобичајене везе, потера за задовољствима, и постојана забава ради чувања себе, од било каквог размишљања о себи.

У отприлике исто време, моја старија сестра је постала Православна монахиња на Аљасци. Да ли је случајност или не, нисам сигуран, али од тог времена, моја страст за светским уживањима почела је да слаби. Посматрајући моје сараднике, изгледало је да нико није истински срећа или задовољан. Та неухватљива особина задовољства није била никада присутна, али је увек мучило, баш ту иза угла. Путовања, спортови, пијанчење са „ортацима“ постајало је све више и више земаљско. Сваког понедељка исто питање: „Какав је био твој викенд?“ Сваког петка опет: „Неки планови за викенд?“ Лондон је постајао сивљи и сивљи и стално ромињање није никада била у стању да опере прљавштину.

Уместо да погледам дубље у разлоге моје досаде, пребацио сам чврсто кривицу на плећа акционарске културе. Тобож је мој презир према свету био због потере за новчаним добитком. Тако сам дао отказ у “IBM”-у, спаковао кофере и вратио се у Америку. Негујући свој презир пема напретку и друштвеној прихваћености, почео сам са соласком у боемију.

Довољно стар, нисам успео да приметим да су иста правила владајуће прихватљивости у животу акционара, такође применњива и на алтернативној сцени. Замени кожну јакну за одело, тетоважу за ролекс и избушену обрву за дугме за менжетну и даље ћеш имати истог човека.

Почео сам да јурим за дипломом у уметности и нашао посао у Музеју Савремене Уметности. Моји цртежи, састојали су се из широких поручених платна, покривених дебелим слојевима кола. Катран се раније није користио као уметнички материјал, тако да је мој рад постао врло брзо популаран.

Тежио сам да будем страстан за мрачним, савременим фиософима, постпанк представама и касним забавама, али ме је све то заморило. Претпостављао сам да нешто није у реду са мном.

Зашто сам сматрао немогућим, да озбиљно расправљам о изложби у галерији, која приказује корпу сломљених алуминијумских конзерви и доњег веша раширеног на парчету жице? Зашто нисам налазио радост у посматрању уметника, који вришти слично кокошки петнаест минута?

Срећом, врло брзо ме је заморио мој „алтернативни начин живота“ и одмах ме је пријатељ позвао, питајући ме да ли желим да идем у Јапан. Увек сам се интересовао за културе Азије и сматрао сам себе сплаварем par excellence, тако да сам се у року од месец дана, нашао у Кјоту, у Јапану.

Брзо сам се прилагодио свом новом окружењу. У року од две недеље сам се уписао на курс језика и нашао запослење као предаваш Енглеског. Чудно је било бити у земљи, где је човек могао напустити свој ауто, док су улазили у радњу не брниући да ће бити украден. Часност је била начело и изазвала је промену у мени. Моја савест је почела да се враћа у живот. Осетио сам огромно олакшање када сам почео да радим обичне ствари, као плаћање исправне карте у метроу.

То је било само придржавање закона, без икаквог дубљег схватања, али је послужило као катализатор за префињеније промене, и почео сам да дишем лакше.

Живот у Јапану изложио ме двехиљадегодишњој традицији у свакодневном основу. Одрастао сам у предграђима Калифорније (најстарија зграда у мом комшилуку је подигнута пре десет година); овде сам живео поред хиљаду година старог храма који је служио безбројним царевима. Храмови, вртови, и обичаји, почели су да хране души, која је толико дига јела катран. Природно привучен лепоти традиције, почео сам са фазом занимања за Зен Будизам. За мој лако растројени и нестрпљиви ум, то је било превише.

У Зен храму, постоји само један исправан начин да се изведе неко дело и оно мора бити урађено прецизно. Моји поклони су били прегруби, моји ставово никад усправни, а моје чарапе никад довољно чисте. Свештеник се јежио на моју појаву. Захтевано је савршенство и испало је да сам ја далеко испод. Коначно сам престао, не због своје неспособности, већ због потпуног одсуства радости, коју сам тамо осећао. Све је било превише механички: притисни праве дугмиће и задобиј простветљење.

Постојао је мир, који сам осећао након медитирања, али да ли је ово стварно било коме другом? Претпостављам да сам могао да задобијем ово стање са много мање труда кроз средтство за смирење.

Прошле су три године, мој јапански је био довољан и осетио сам да напабирчио све што је корисно из јапанске културе. Изазов преживљавања у страној култури је нестао, мој плата је била висока, мој посао лак, могао сам видети себе задовољним. Било би врло лако провести следећих 40 година у овој веома топлој ниши, коју сам себи остварио. Напустио сам посао, уступио своју кућу и почео мој спори поступак назад у Америку.

Путовао сам кроз целу Азију, од Вијетнама па до Сингапура, без јасног одређења у уму. Узбуђење нових места и другови на путу, држали су ме растројеним највећи део времена, али пре спавања тупи бол празнине би се враћао. Путовао сам до удаљених светих места Будиста и Хиндуса; у време када бих стигао до њих, већ сам планирао следећу фазу мог пута. Током мојих путовања кроз Бурму, посетио сам храм на граници Мандалаја. Хиљаде корака водило нас је до храма, који је гледао на цео град.

Док сам се успињао, опазио сам Будистичког монаха, који је ускладио свој корак са мојим. Био је у педесетим, низак, мало угојен, са руменим, расположеним лицем. Представио се и наставили смо наше пењање. Стижући на врх, сели смо на зид храма, разговарајући док је сунце залазило за Мандалејем.

Након нешто уводних шала, скренуо сам тему на политичку ситуацију у Бурми (Бурма је тренутно под суровом војном диктатуром) која је изазвала убиство великог дела становништва, након нереда против корумпиране полиције у касним осамдесетим. Уздахнуо је и погледао ме са разочараним изразом лица, “Зашто уопште желиш да говориш о томе?“. Проммрљао сам изговор да сакријем истински разлог, који је био показивање мог знања о озбиљним предметима. Он је почео разговор у потпуно супротном смеру. „Последње недеље сам гледао филм под именом „Исус из Назарета“. Какав чаробни живот!“

Следећих десет минута, он је хвалио Христове врлине. Будистички монах је почео да ме обраћа, али не да ме преводи у своју религију, већ у Хришћанство. Био сам дубоко запрепашћен. Имао сам мисли далеко изнад Хришћанства још од средње школе, а овде је био незнабожац који ме је враћао прошлости, коју сам одбацио. Због речи простог Бурманског монаха, пробудио сам се за чињеницу, да можда постоји и нешто више у Хришћанству, од површине коју сам ја одбацио. Још увек нисам био убеђен до тачке да почнем да озбиљно истраживање Хришћанства, али је расадно семе било припремљено.

Кратко време је прошло и путовао сам у Непал, где сам требао да сретнем неке пријатеље ради пута на Хималаје. Стигао сам тамо нешто пре њих, и одлучио да проведем међувреме у Тибетанском будистичком манастиру.

Пронашао сам један, недалеко од Катмандуа, који је нудио течајеве на енглеском. Отишао сам као туриста, који је посматрао следеће јело у лонцу светских религија.

Стигао сам скептичан по свему, очекујући да пронађем мноштво занесених новодобаца. Након првох пар дана, моја мишљења су била потпуно промењена. Ово није била хилијастичка, „осећам се добро“ религија; ово су били људи, који су се часно борили да задобију истину. Био сам запањен да сазнам да су они веровали у пакао.

Ко у овом нашем савременом времену верује у пакао? Али за њих, он је био природна последица проћерданог живота. Био сам заинтригиран. Почео сам да пажљивије слушам како су даља учења била ширена. Суштина религија је идеја да све живи у пролазном царству жеље и патње. Сва патња је створена, потером за оним што је нестално; уместо тога, човек мора гледати према оном жто је стално: истини. Једини пут да се она задобије, јесте да човек престане да се држи свог ега и уместо тога да живи за друге.

Само онда, када поставимо срећу других изнад наше сопствене, ми и сами поседујемо срећу. Био сам запањен: након 27 година, где ми је говорено „Ради шта год осећаш да је добро“, Тибетанци су ми говорили да ће те то „било шта добро“, вероватно учинити јадним у овом животу или следећем. Ово је била револуционарна идеја за мене, али у исто време сам имао бледо осећање да сам то већ чуо негде раније.

Након пар недеља у манастиру, отишао сам на пут са пријатељима, који су пристигли у Непал. Узели смо аутобус преко земље и почели наше путовање у област планина Анапурне. Са ранчевим, успели смо се на висину од око 3 000 метара у следеће две недеље.

Пејзажи су били предивни, предели су се мењали од плодних долина до густих шума, па и до снегом покривених врхова. Пењање је у неким тренуцима било напоран посао, када би се успињали по неколико стотина метара, а затим улазили у долину где би силазили исто толико. Лепота творевине је била задивљујућа, али сваке ноћи када сам ишао на спавање, тај стари осећај недостајања нечега се поново појавио; претпостављао сам да ће ово нестати, једном када стигнем у подножје Анапурне.

Досегли смо одредницу једно послеподне, без даха и више него мало разочарани. Цело поље је било прогутано великом групом облака унутар којих смо били. Истраживали смо глечере и провели време шћућурени поред пећи у малој чајној колиби. Ноћу није било никаквог знака разилажења облака. Изашао сам напоље и сусрео сам се са једним од најлепших призора на свету. Сунце је полако свануло изнад врха света, за који сам осетио да га могу додирнути и досегнути.

У том тренутку је та подла мисао ушла у мој ум, „Која је сврха?“. Онда ми је свануло: цео овај пут био је ради мог сопственог узношења. Чим је тренутна висина отишла, вратио бих се у нормално стање. Борио сам се са пликовима, лошим коленима, а ради чега? Да видим узвишен, али на крају, само један леп поглед. Да ли ме је ово учинило бољим човеком или помогло било коме?

Не, само је нахранило мој его; стекао сам одличну храну за разговоре на журкама. Где су отишли сви моји Будистички идеали? У том тренутку сам схватио да мој живот мора бити посвећен неком вишем циљу, него што су земаљска задовољства. Одлучио сам да се вратим у манастир.

Провео сам следећих неколико месеци птроучавајући Тибетанску будистичку философију и технике медитације. И даље је било елемената са којим сам имао проблема у прихватању. Учење о Карми ми је изгледало да не оставља слободу у човеку; нечије одлуке да чини добро или зло, су увек биле под контролом претходних дела. Како би било могуће да се осетиш слободан, ако је свака одлука била предодређена? Ако је неко грешио од беспочетног, вечног времена, као што су они веровали, како неко може иакада себе очистити у овако кратком животу? На неки начин, оно што је било тешко, је што је било толико логично; изгелдало је смишљено људским умом. Ипак се философија само-пожртвовања укоренила у мени, чак и ако нисам успео да се понашам по њој; знао сам да више не могу живети животом којим сам живео.

Док сам био у Тибетанском будистичком манастиру, почео сам да читам „Пут Ходочасника“. Видео сам у ходочаснику испољавање само-одрицања у саосећања које сам пронашао у Тибетанском Будизму, а ипак је дошла из Хришћанске традиције у којој сам ја одгајен. Зашто никад за ово нисам чуо у Католичкој цркви у којој сам одрастао? Чудна је била чињеница да је моја сестра била Руска Православна монахиња, а ја ипак нисам знао ништа о религиозним мистичким доживљајима.

Одлучио сам да ја можда нисам спремана да постанем Будиста и да би требао да се више распитујем о свом сопственом наслеђу.

Након што сам неколико пута ударао главом, коначно сам дошао до закључка, да су сва моја путовања ипак била пре бесмислена и да ми је потребно да се вратим кући и учврстим себе. Имао сам планове да се сусретнем са пријатељима у Египту за Божић, али сам нашао јефтинији лет за Истанбул и мислио да би то била добра полазна тачка за Западну Европу и САД. Превозник је био АЕРОФЛОТ. Пар дана касније запазио сам у уму да је АЕРОФЛОТ била Руска компанија и да је моја сестра живела у Москви. Мислио сам да можда имају прекид лета у Москви. Испало је да имају. За неколико дана, имао сам три прекида лета у недељи и визу за Русију. Долетео сам у Москву на дан Светог Хермана.

 Сестра ме је дочекала на аеродрому и тако је почео мој тронедељни убрзани курс у Православљу. Нови свет је почео да ми се отвара. Био сам у земљи где су људи умирали за Христа, а прослављање Светих било нормалан догађај. Ово није било испразно Хришћанство гледано као друштвена обавеза. Ово су били људи који су издржали невероватна лишавања за истину.

Почео сам да читам томове о Православљу, посећујући цркве, учтиво разговарајући са сестром о разликама између Православних и Будистичких начела. Она се стално враћала на исту ствар: Хришћанство има истину у облику Личности. Нисам успео да схватим важност. Сила или Личност, нисам могао видети разлику.

Онда сам се сусрео са Оцем Арсенијем, добро познатим Московским свештеником са великом заједницом. Он је самопожртвовани човек, чији је целокупан живот посвећен Христу и ширењу Јеванђеља. Стигли смо у његову цркву у току суботњег бдења. Нашли смо га на исповести, окружен групом од педесет до сто људи, који су чекали на исповест. Стајао сам на ивици круга и пре него што је доста времена прошло, био сам повулен у центар од стране Оца Арсенија.

Са затвореним очима, рукама на мојим раменима, почео је да ми говори. Када је желео да нагласи нешто, он би прислонио своје чело на моје. Док ми је говорио на веома течном енглеском, имао сам неодољив утисак да овај свештеник, кога нисам никада раније срео, зна много више о мени него што би требао. Оно што ме је истински шокирало је да је био веома забринут за моју душу, као да је имао лично учешће у њој. Говорио ми је око десет минута, док су бабушке почеле нестрпљиво да се скупљају око нас. Наставио је говор, говорећи ми да је моје искуство у Непалу било дано од Бога, да ме извуче из материјализма.

Онда ми је рекао зашто је Хришћанство права вера: само она има Личног Бога. И даље нисам успевао да схватим значај овер чињенице, али сам отишао осећајући се лакши, иако нисам рекао скоро ништа.

У оскудној капели у Москви, почео је да ми отвара нови свет. Притисак града је почео да слаби, как осам схвати да је небеска област Бога и Његових Светитеља у стварности ближа, од сивих, камених зграда које су владале над градом. Посетио сам Лавру Светог Сергија и по први пут био у стању да одам поштовање моштим Светитеља.

У тим „мртвим костима“ изгледало је да има више живота, него у целој јужној Калифорнији. Моја посета је била на врхунцу за Рођење Христово у Метоху манастира Валаам. Осетио сам се окружен људима, који су изгледали као обични, ипак са једном ногом не Небесима. Хришћанство може бити религија неопипљиве вере, али изгледа да сам ја примао опипљиву потврду где год бих се окренуо.

Пар дан касније напустио сам Москву. Пре мог одласка, сестра ме је изгрдила, говорећи ми: „Драги мој, ако можеш провести три месеца седећи са Будистима, можеш бар провести једно стајање са Православнима.“ И то је управо оно што сам урадио. Убрзавајући кораке мог повратка, стигао сам у Калифорнију два месеца касније.

На вече Благовести путовао сам прљавим путем ка манастиру Светог Хермана на Аљасци. Прва ствар која ме је затекла, пошто сам тек стигао из Сан Дијега, била је чињеница да су ови монаси били анахронизми у двадесетом веку. Ко је чуо за одбацивање комфора и поседовања у ово време? Био сам усред Службе и било је јасно видљиво да су ови људи били у сред духовне борбе. Трезвеност је прожимала манастир.

Изгледали су спремни да умру за истину, а то је било нешто што нисам видео у „IBM“-у, Уметничкој Школи или Јапану. Било је патње и на тим местима, али да ли су били вољни да дају све, ради једино потребног? Након свега што сам видео, и даље нисам имао чврсту веру у Бога, али сам знао да су ови монаси видели нешто и желео сам то.

Стигла је и Лазарева Субота. На овај дан, Црква слави Христово подизање Лазара из мртвих, након четири дана. Био сам пробуђен рано, ради присутвовања Литургији у оближњем женском манастиру, уз обед након тога. Након што сам се пробудио, вратио сам се на спавање истог трена.

Када сам коначно устао из кревета, нашао сам да је цео манастир празан. Ни једне једине душе. Док сам лутао кроз манастир, стих, „Гле, Женик стиже у поноћ и блажен је тај слуга кога затекне да пази“, летела је кроз моју главу. А то је управо оно што се дешавало и физички и духовно. Бог је покуцао и понудио ми гозбу, али сам ја остао повучен. Да ли је Бог коначно затворио врата за мене?

Почео сам да силазим низ планину, надајући се да ђу стопирати до манастира. Док сам ходао, размишљао сам о догађајима од јутрос и изгледало ми је очигледно да је Бог дозволио да останем иза, да ме подигне из моје неодлучности. Онда ме коначно погодило, оно што сам схватао Личним Богом.

Зашто би ми безлична сила слала тако јасну поруку за спасење моје душе? Да је била безлична, зашто би бринула за оно што ми се догађало?

Љубав не може постојати, осим између људи. Сила не може волети ( и чикам те да волиш безличну силу). Према томе, стигао сам до закључка да Бог мора бити Личност. Док сам долазио до тог закључка, чуо сам како се приближава ауто иза мене: то је био наш једини комшија на планини. Махнуо сам му и чудном „случајношћу“ испоставило се да је био на путу, једном недељно до продавнице која је у суседству манастира. Стигао сам на време за Литургију.

Две године су прошле и ја сам сада монах, анахронизам ако желите. Моје борбе нису престале, али дани мога лутања су окончани. Понекад жалим за мојом проћерданом прошлошћу, али када  боље сагледам, видим руку Божију, која ме је водила чак и кроз најтеже време. Сада ме је довео овде са разлогом, али то још мора бити откривено.

 

 

Објављено у „Orthodox Word”, број 190.

 

 

 

^