Седмоглава Аждаја

(хинду и окултна учења у Светлости Хришћанства)

„А Дух разговетно говори да ће у последња времена одступити неки од вере

служајући лажне духове и науке ђаволске“

За разлику од животиња, људска бића не могу пронаћи потпуно задовољење, само у благостањима земље. Пре или касније, почињу да осећају жеђ за духовним у својим животима, а тада се сусрећу са целим низовима основних питања: „зашто живе? Која је сврха њиховог постојања? Да ли постоји нешти ван граница физичког света? итд. Хришћанство помаже човеку да раскине са заглушујућом буком свакодневице, да пронађе смисао у животу и да развије племенитије квалитете душе.

Са почетком краја последњег века, међутим, Западни свет постао је веома поплављен обиљем хинду и окултних или „источњачких“ учења, која су ширила сопствене методе духовног живота.

Прилагођавајући се Западном менталитету и култури, ова учења слободно користе мноштво Хришћанских израза и појмова, одајући утисак да они не противурече Хришћанству, већ пре поправљају оно у чему Хришћанство мањка. У стварности, ова учења су у директној супротности са Хришћанством и воде своје следбенике на погрешни духовни пут. Нажалост, није свако способан да разлучи где тачно лежи њихова заблуда, посебно када су помешани са Хришћанским учењима.

У овом чланку, ми ћемо размотрити главне идеје ових хинду, окултних или „источњачких“ учења у светлости Хришћанства, и објаснићемо зашто су она лажна и шта је то погрешно у вези са њима. Такође ћемо показати зашто су психотехнике предложене од њих, које су усмерене на „проширење свести“ и „отварањење унутрашњих области“, штетне за психу и одговорне за оштећење душе. У другом делу ћемо погледати у неке историјске чињенице и особене карактеристике неких популарних Источних култова.

Сва хинду и окултна учења, могу се поделити условно на три главне струје:

2. системи који наглашавају психофизиолошку вежбу;

3. системи који су усмерени ка развоју интуиције и спонтаности.

Гностицизам, теозофија Блавацке, антропозофија Рудолфа Штајнера, идеје Андреја Белија, Рерихова агни-јога, кабала, школа Вивекананде, Андрејева „Ружа света“ и слични системи су представници (наизглед) научне и интелектуалне струје окултне мисли.

Истакнута особина ових учења је њихова конструкција псеудо-лажних тероија о оквиру невидљивог света; јерархија невидљивих бића, утицај космоса на веру људи, народа и континената; еволуцију света; уређење човекових суштинских квалитета; и на живот након смрти. Све ове теорије су изузетно нечисте, збуњујуће и произвољне, и оне су изложене на страницама гломазних студија у много томова, за чије би проучавање требао цео животни век. Ове студије су усмерене на људе који имају контемплативан оквир ума.

Иако они могу садржати и неки савет практичне врсте, он ипак заузима споредну улогу у односу на шпекулативно размишљање. Нагласак је на проучавању окултне литературе са циљем да се у себи развије „интуиција“, усклађена са невидљивим светом. Човек постаје способан да „проникне“ у мистичку страну живота и у окултно схватање догађаја. Учење окултних наука, обично ствара психолошке последице, као што су: растућа емотивна хладноћа, цинизам, презир према другим људима, духовну празнину и унутрашњу слабост и забуну, која води у утученост.

У другом типу окултних учења, психофизиолошком, нагласак се ставља на преобликовању целокупног човековог организма, па према томе овај тип садржи у себи опасност наношења непоправљивих оштећења здрављу човека. Учесници постају предмет утицаја злих духова који постају способни да нанесу такве штете својим биолошким функцијама, да ни један доктор није у стању да установи шта није у реду.

Ова струја укључује разлиичте типове јоге (хата јогу, раџа јогу, мантра јогу), кришнаизам, „трансценденталну медитацију“, Тао јогу или мистички таоизам, методе тибетанског будизма, методе О. Ајванховог „Међународног белог Братства“, Перепелицина, Порфири Иванова, терапију коришћења наркотика и технике дисања Станислава Грофа, Д.К. Лилијеве купке.

Ова листа укључује у себе и традиционалне Источњачке системе, њихове „научно засноване“ модификације, примењене у психотерапији, и неке руске растуће методе, као што су оне П.Иванова. Док традиционалне школе држе теорије које су једноставне, чак и примитивне, савременије теорије користе чврсте „научне“ студије, које им пружају подршку. Ове студије су повезане са областима феномена и илузија, којима се приступа уз помоћ наркотика или вежби дисања (као у методама Станислава Грофа).

Главни аргумент овог типа психопсихолошког мистицизма је његова тврдња да „делује“, т.ј. његово упражњавање јасно пружа приметне резултате. Ово је привлачно људима који су склонији делању од размишљања.

Уобичајене методе коришћене у обезбеђивању „продора“ у невидљиви свет су покрети тела, фиксни положаји, регулисано дисање, технике контроле дотока крви и проналажење енергетских токова у телу, понављање мантри, визуализација (ово је метод рада на сопственој машти, где човек затвара своје очи и покушава да себи представи неку слику у визуелној тами, тако да временом, човек научи да види предмет маште прилично јасно и чисто), „чулно лишавање“ (стварање ситуације у којој су сви спољашњи стимуланси искључени, да би тако олакшали „отварање чула“ за невидљиви свет), и коначно коришћење наркотика.

Трећа врста је „мистицизам интуиције“. Он укључује зен - будизам, философски таоизам, учења Кришнамуртија, Раџниша, Карлоса Кастањеде и других.

Као по правилу, ова учења одбацују разумни и логични прилаз стварима. Она сматрају да су све појаве које нас окружују парадоксалне и противуречене, и да према томе човек мора открити унутрашњу способност да реагује без коришћења интелекта, на начин који је спонтан и интуитиван, без задржавања својих жеља и несвесних реакција. Мото ових покрета је „потпуна унтрашња слобода“. Последично, религиозни таоизам дозвољава необуздане оргије, док следбеници зен будизма дозвољавају себи да раде шта год желе.

Ова подела хинду и окултних учења у три струје није чврста. Било би боље рећи да се разликују у својим различитим наглашавањима на интелектуалном, практичном и интуитивном.

Сва се она укрштају у неким тачкама у имају много заједничког. Оно што их стварно доводи заједно, јесте њихов посебан појам о Богу, као безличном светском начелу и њихова уобичајено коришћење метода медитације и јоге.

У најопштијим терминима, све религије и религиозно-философски системи, могу се поделити у дбе групе. Прва укључује она учења која препознају Бога као Лично Биће, Једно, Свесавршено и Трансцендентно, Творца свих видљивих и невидљивих ствари.

Друга група верује у безлични Принцип, који неки називају Апсолутом, други вечним Принципом света, док га други зову космичком Силом или неким другим именом.

Хришћанство, Јудаизам и Ислам припадају првој групи, која се може назвати Богоцентричном, пошто је вера у Личног Бога основа и темељ за све остале религиозне истине.

Источњачке религије, Хинду или окултног типа, припадају другој групи; насупрот прве групе, ови системи се могу назвати човекоцентричном.

Читалац који се не сналази довољно у теолошким питањима, може помислити да је питање Личног или безличног Бога, чиста апстрактна, философска тема, пошто је Његова суштина непозната.

Најважније је бити добра и часна особа; ово се предаје у свим религијама, без обзира на њихову идеологију. Као што ћемо видети, међутим, питање Личности и Самосвести у Богу уопште није апстрактно, већ напротив, одређује целокупни богословски и активни појам одређене религије или система.

Сви религиозни и философски системи покушавају да одговоре на главна питања постојања. Разлике у одговорима на ова питања, веома зависе од њихових претпоставки и тачака удаљавања. Прво питање је да ли је Бог Личан, или безличан; другим речима, да ли Он поседује разум, самосвесност и вољу, или је Он нека врста силе или енергије.

Ова основна разлика, као што ћемо видети, ствара идеолошки амбис између Богоцентричних и човекоцентричних система, водећи у дијаметралне супротности у својим закључцима у моралу.

Ако би Јудаизам био очишћен увећањем Талмуда, а Ислам пречишћен изрекама Мухамеда, ови системи би се нашли близу Хришћанства. Са друге стране, Хинду и окултна учења се не могу помирити са Хришћанством, без обзира колико би их неко исправљао, јер су саме њихове основе потпуно различите.

Замењивање Личног Бога, неким аморфним појмом о све-обухватној енергији, онда поставља човека у средиште њихове пажње и има за свој циљ, да га научи како ће користити ову енергију за сопствени развој и срећу.

Хинду и окултна учења критикују Хришћанство да је догматско. Они себе сматрају надмоћнијим, у томе што не преписују одређени систем или догме; они не окивају слободу мисли, већ нуде човеку слободу да сам за себе пронађе тајне постојања.

„Истина је једна, али је људи схватају на различте начине“, говори добро позната Индијска пословица. Али, као што ћемо видети, све Источњачке религије засноване су на једној главној догми: вера у постојање безличног принципа који лежи испод свега. Све религиозне и философске идеје ових религија, прилично логично истичу из ове главне претпоставке.

Заиста, ако не постоји Лични Бог, онда нема ни вишег Разума, ни све-управљајуће Воље, ни непобитне Власти, ни праведног Судије. Све се дешава „по себи“, деловањем слепих космичких сила. Све религиозне истине и морална начела до којих је човек дошао су условљени његовом способношћу да зна и дубином његовог интелекта; они су, дакле, релативни и предмет су исправљања. Од ове идеје проистиче сва разноликост, противуречност и неред у Хинду и окултним учењима.

Тако, наставимо са анализом најважнијих гледишта хинду и окултних система, почињући са најосновнијим питањем.

Сама наука, укључујући и најлогичнију и најдоследнију, т.ј. математику, мора да се ослања на низове „само-очигледних истина“ (аксиома), који се у принципу не могу доказати и морају се прихватити вером. Ако би аксиоми били предмет доказивања, они би морали бити реименоване теореме, али је немогуће доказати их. Није изненађујуће, према томе, да се струје знања чије су истине мање очигледне, као што су религија и философија, такође ослањају на сопствену врсту аксиома, њихове догме, које остају недоказиве и предмет су вере. Најосновнији аксиом свих религиозни-философских система је идеја о Богу.

Док се Богоцентричне религије ослањају не веру у Личног Бога, Источњачке религије, Хиндуизам и окултизам, заснивају све своје закључке на претпоставци да постоји безлични принцип света.

Хришћанство учи да верујемо у Једног, Личног Бога, Свемогућег, Творца свих видљивих и невидљивих ствари. У Хришћанском схватању, Бог је вансветско и потпуно савршено Биће, Онај Који је бесконачно мудар и свемоћан. Он живи ван граница времена и простора. Све што је створено, дошло је у биће Његовом Вољом, а не неком врстом извирања, истицања из Његове Суштине, већ је створено ни из чега.

У почетку, није било ничега – ни Анђела, ни духова, ни свемира, чак ни основних честица од којих се састоји свет; није било енергије, ни силе, ни времена, ни универзума. Само је Бог постојао, као вечна, животодавна и неприступна Светлост.

У стварању света, Бог је поставио одређене законе који владају његовим развојем у смеру који је Он одредио. Природа света се у потпуности разликује од природе свог Творца, Који је најчистији и свудаприсутни Дух.

Бог прожима све ствари без њиховог додираивања или мешања са њима. Баш као што је свет био створен из ништавила, тако се исто може и вратити у ништавило, вољом Божијом. Судбина света у потпуности зависи од воље Творца, Који живи у неприступној светлости, ван времена и простора, али се ипак налази свуда и свиме управља. Пошто је Бог створио свет и нас људе, са одређеном сврхом, Он такође и брине о нама, као што отац брине за своју децу.

Сва хинду и окултна учења, имају идеју о безличном богу, као полазну тачку. Док Хришћанин говори о Богу као „Ко“, хинду и окултна учења сматрају Бога као „Шта“. Они стапају Бога и свет у један појам. „Бог је све и све је Бог.“ Такав поглед на свет се назива пантеизам, из грчке речи „pan“ – „све“ и „theos” – „бог“.

Једна школа мисли, говори о Браману ии Апсолуту; друга указује на универзални принцип или природни поредак, који лежи у корну постојања; трећа постулира свеобухватну енергију, мистичну силу или душу света; четврта школа говори о Примарној Стварности, и тако даље.

Оно што се увек схвата да лежи иза ове различитости у именима, је нешто безлично, нешто неодвојиво од самог света, врста непознатог вида универзума, који еволуира према законима постојања, заједно са остатком света. Занимљиво је приметити да су сва ова учења, док одбацују Личног Бога, присиљена да додељују самој материји одређене божанске особине, као вечност, бесконачност, одређени степен разумности (у складу са законима природе) и правде (закони карме).

Друга одлика ових учења је појам цикличног космоса, у коме свет периодично пролази кроз различите фазе рађања, раста, пропадања и уништења. Пошто је универзум привремени облик или начин постојања Апсолута, он пролази кроз кругове постојања и непостојања, у правцу у коме се светови подижу из бездана Апсолута и онда нестају у истом том Апсолуту. Тако, почетак бива изједначен са крајем, а време се враћа у себе. У овом погледу „Апсолут“ Хиндуизма и окултизма, није натприродни Градитељ и Законодавац, као у Хришћанству, већ предмет који је зависан и који је предмет закона еволуције.

Још једна од одлика ових учења је и њихово наглашавање илузорне природе света (maya). Пошто у суштини све истиче из ове примарне енергије, све је само нестварна појава. Све што видимо око нас је илузија, и према томе су све наше идеје засноване на претпоставкама и нису стварно истините.

Ова претпоставка о безличном богу служи као темељ за све друге религиозне и философске идеје које карактеришу источњачке култове, као што су: одбацивање да људска самосвесност надживљује смрт, одбацивање Божијег Откровења, одбацивање Христа као Спаситеља човечанства, Суда Божијег и вечног живота, клањање пред вером као одлучујућим фактором људске судбине, учења о карми и пресељењу душа (метемпсихоза и реинкарнација, дод. webm.), релативној природи истине и лажи, добра и зла, врлине и порока, и друге сличне идеје.

Упркос наводној духовности хинду и окултних учења и одређеној блискости Хришћанству, она би логично требала да се опишу као атеизам или у најмању руку, као нека врста духовног материјализма, материјализма који није толико отрцан или насилан као комунистички.

У свом сопственом схватању „истине“, Источњачка или пантеистичка учења су прилично логична. Ако нема Личног Бога, Који брине за Своје људе, онда не може бити ни један извор откровења. Људи који покушавају да науче тајне живота су ограничени и у свом интелекту, али и у својој природи схватања о тајнама. Природно су, према томе, њихови закључци несавршени, неопходно различити и предмет реиспитивања. На пример, узмите причу о четири слепа човека, којима је представљен слон и којима је дозвољено да га опипају рукама. Један од њих је додирнуо ногу слона и изјавио да је слон сличан стубу. Други је држао његов реп и рекао да слон подсећа на змију. Трећи је осетио под рукама стомак слона и изјавио да је као буре, док је четври дотакао уши слона и рекао да је као корпа. Који је од њих у праву? Сви, али и ниједан од њих.

На сличан начин, кажу Источњачке религије, и све религије су исправне на свој сопствени начин. Религије човечанства су само различити нивои схватања једне и исте истине. У том погледу Христос, Буда, Конфучије, Зороастар, Мухамед, Кришна и други „аватари“, прихваћени су као учитељи који су проповедали исте принципе, али у другачијим језичким облицима. Већина Индијских и окултних религија верује да не постоје такве ствари, као што су јереси или заблуде, већ само различити нивои схватања једне Стварности.

Због ове вере у релативну природу свих религијских учења, Индијска и окултне религије подстичу упоредно проучавање религија ради ширења могућности нечијег ума. У исто време, за фанатике сматрају све оне, који полажу искључивно право на истину, као што су Хришћани.

Идеја да је истина по својој природи непостижна представља основу од које полази Зен Будизам. Ако је свет само „фантомска“ илузија, онда се истина не може поседовати. Немогуће је за једног човека и да је учи, али и да је некоме другом предаје.

У циљу да задобије неко знање, човек пре свега неопходно мора ослободити себе од унапред створених идеја и мишљења, које су проповедане различтим религијама. Стварност нема објективни садржај; постоје само субјективна опажања. „Истина“ мора бити задобијена директно и уз помоћ интуиције, када тражитељ и он што је тражено, уплове у једно.

Књиге могу бити од помоћи почетнику, пошто подстичу медитацију. У одбацивању разума и логике, Зен Будизам верује у непогрешивост људске интуиције и позива на њен развој кроз строго упражњавање медитације, у Јога смислу те речи. У медитирању, човек би требало да ослободи свој ум од свих спољашњих утисака и постане потпуно пасиван. Све оно што треба да се зна, доћи ће човеку из унутрашњости, одједном.

Оно што је важно, јесте да човек осети да је органски део Целине. Када неко задобије ово остварење, он је уроњен у стање потпуног блаженства и схвата да је „бог“. Ово спонтано „просветљење“ је оно што Зен Будизам назива задобијањем истине.

Хришћанско схватање апсолутности и непроменљивости истине је засновано на идеји Личног Бога. У стварању човека, Он га је обдарио боголиким интелектом, способним за општењем са Богом и схватњем истине. Ако поредимо Бога са сунцем, онда је људски ум сличан оку, способан да прими светлост, иако не у пуној снази; у овој светлости он је такође способан да схвати природу физичких и духовних предмета. Првостворени човек у својој моралној чистоти, био је у стању да има директан додоир са Богом, чак и да разговара са Њим (види Књигу Постања, главе 1 и 2). Када је сагрешио, човек је отпао од Бога. Његов ум је био помрачен и као последица тога, дошло је до појаве свакаквих врста лажних религија. Ипак и поред тога, Бог није напустио човека. Као љубећи Отац, Он никада није престао да брине о спасењу човека и слао му је Пророке као учитеље.

Пуноћа Истине је донесена на свет, Господом нашим Исусом Христом, Јединородним Сином Божијим. Он је допунио оно што је недостајало у Старом Завету и даровао ам савршеније схватање Бога и духовних ствари. Јасно је учио шта је исправно, а шта погрешно, како неко треба да живи чему треба да тежи, са циљем да задобије вечни живот. Његова намера није била да задовољи људску радозналост, откривањем таквих тајни постојања, које су ван нашег схватања. Његово улење је било сконцентрисано на оно што је за нас најважније: како задобити Царство Божије.

Христово учење се у свој својој изворној чистоти и интегритету чува у Јеванђељима, која су написана од стране четири Јеванђелиста; оно је даље објашњено у писањима Светих Апостола. Свето Писмо је дакле, оно које садржи Божије Откровење у свој пуноћи истине.

Наш најважнији задатак у овом земаљском животу је да научимо Богом откривене истине, садржане у Светом Писму, под руковођењем Цркве и да свој поглед на свет и живот, као Хришћани заснивамо на овим истинама. Иако човек није увек у стању да схвати сву пуноћу Богом откривених истина, он увек може веровати у оно, чему оне уче.

Пошто хинду и окултне религије не поседују јединствени извор откровења, оне се често ослањају на откровења окултних духова и „беле браће“, или на ауторитет гуруа. На пример, Хелена Блавацка, оснивач Теозофије, тврдила је, да је она у сталном телепатском додиру са Тибетанским махатмама, да може да прима поруке од њих, да им поставља питања и да чује њихове одговоре. Она је сматрала свој живот и учења Теозофије, испуњењем воље тајанствени учитеља, који живе на високим планинским врховима Тибета.

Хришћанство јасно одваја Божанске Истине од људских мишљења. Верује да постоји само једна Истина, иако могже постојати мноштво лажних учења. Било шта, што би противуречило истини, откривеној од Бога, једноставно представља производ људске маште.

По Хришћанском схватању, човек је створење Божије, које у себи носи печат слике Његове. Док су Анђели чисто духовне природе, а животиње чисто физичке, оно што одликује човека је његова двојност. Он се састоји из разумне душе и трулежног тела.

Иако природа душе и њена појава у свету остаје једна од Божијих тајни, Хришћанство прилично јасно учи да душа новорођенчета није дух, који је једном живео негде, већ је оно ново створење које је дошло у биће, у утроби мајке у одређеном тренутку, након стварања фетуса. Баш као што ће беба наследити мноштво родитељских физичких црта, тако ће примити и нешто од њихових духовних квалитета – и позитивних и негативних.

Без обзира колико новорођенче може да личи на своје родитеље, оно је и даље потпуно нова личност, која се јасно разликује од личности његових родитеља. Она је јединствена и незаменљива личност, која поседује независну свест, разум и слободну вољу.

Душа новоренћечета не улази у тело као што неко улази у стан. Душа је сједињена са телом, тајнственом и врло тесном везом, која је у плану Творца замишљена да буде вечна. Смрт, која је дошла као последица греха, је ненормална и неприродна појава. Док се тело након смрти лишава својих животних принципа, распадајући се у елементе из којих је и настало, и даље постји извесна тајанствена веза између тела и душе. Када човекова душа напусти тело, она задржава своју личност, укључујући и духовно искуство, сакупљено знање, и морални ниво који је достигла током земаљског живота.

Личност, јединствено „Ја“, наставља да буде свесна, да мисли, памти, опажа и жели и након физичке смрти. Ипак, душа осећа да је њено одвајање од тела нешто противно природи, и да је само привремено. Душа није створена да буде Анђео или „фантом“, већ пре део природе људског бића, духовни део његове личности. Из овог разлога људи никада неће бити у стању да прихвате трагедију смрти; то је једна неприродна појава.

Господ наш Исус Христос дошао је у свет, да исправи ту несрећу смрти и да обнови двоструку природу човека. Ово обнављање ће се десити у дан Општег Васкрсења мртвих, када ће се душа свког човека, вратити у његово божански обновљено и духовно тело, након чега ће човек живети без умирања. Важно је схватити да ће на Општем Васкрсењу, душа сваког човека бити поново сједињена са сопственим телом, а не са неким новим телом. Ово ће свршти обнову човека, првобитно двојном облику, у коме га је Бог створио.

Хинду и окултна учења имају потпуно другачије схватање о природи човека. За њих душа представља само згуснуће или материјализацију, исте оне безличне енергије која испуњава цео свет. Душа је слична капи згуснуте паре, или звучном таласу који је ухваћен на одређеној фреквенцији. Људско тело је слично нематеријалној мембрани, која окружује ову згуснуту енергију, слично одећи.

Смрт се, према томе, види као природни процес, у коме душа, као део привремено згуснуте енергије, још једном бива растворена у мору енергије која испуњава космос. Као што се молекули паре, могу кондензовати још једном у кап кише, или као што звучни таласи могу још једном бити синхронизовани на одређеној фреквенцији, тако и ове „честице“ универзалне енергије могу још једном доћи заједно и обликовати људску душу, са циљем да живе у новом телу.

Овај процес се назива поновним рађањем, реинкарнацијом или метемпсихозом. Док се детаљи овог процеса и терминологија могу разликовати од једне до друге религије Далеког Истока, идеја која лежи испод свега остаје иста: након смрти, човекова личност и самосвест бивају изгубљени.

Схватање израза личност, или „Ја“, треба да се схвати као нематеријално средиште свести и све психичке процесе разумних бића. Иако стална бујица свих врста надражаја, мисли, осећаја, осећања и жеља пролази кроз човекову свест, његово „Ја“ није пасивни канал за ову бујицу, већ је пре активни управљач који слободно контролише и усмерава сопствену менталну активност. Упркос пролажењу кроз широку разноликост активности и услова, човек је свестан самога себе, као једне и исте личности кроз цело своје постојање; он је господар својих одлука и дела.

Човекова личност концентрише у себи све своје наследне и стечене индивидуалне квалитете, укључујући своја сећања, знања, способности, стваралачке таленте, интуицију, осећајност, искуство, религиозна осећања, морал, снагу воље, карактер, темперамент, интересовања, амбиције, итд. Све ово обликује цело и јединствено „Ја“ човека, одвојено од спољашњег света и „Ја“ других људи.

Све религије које признају Личног Бога, такође прихватају бесмртност људске личности, док она учења која не верују у Личног Бога такође одбацују бесмртност људске личности.

Хришћанство учи да је највреднија и трајна ствар у човеку, нису физички елементи из којих је створен, већ његова личност, његово „Ја“. Ћелије у организму старе, умиру и бивају замењене новим ћелијама, али људска личност чува сво знање и животно искуство које је сакупила. Дете долази у свет као празан лист папира.

Током година сви његови утисци, све што осећа, мисли и постиже, оставља одређене трагове у свесном и подсвесном уму. Искуство које неко сакупља у току свог живота, формира његову личност и обликује његов карактер. У складу са својим склоностима, човек може постати научник, или остати неписмен; може се духовно раувити и оплеменити, или остати морално празан.

Пошто „Ја“ у себи носи печат свог Творца, Који је вечан, личност је најпостојанија „супстанца“ наше природе, постојанија од било ког молекула или атома. Заиста, са прикладном опремом, физички елементи се могумењати у други, „преуређивањем“ субатомских честица (кваркови и електрони) из којих се састоје. Теоретски је могуће чак претворити олово у злато, мада би то било тешко урадити под лабораторијским условима. Личност човека, међутим, не може бити на тај начин промењена. Могуће је човека убити физички, али неко не може уништити знање или животно искуство његове бесмртне душе.

Свком појединцу је дата могућност да развије сопствено „Ја“ како год жели, али нити он, нити било ко може поништити, оно што је стечено унутар њега. У свом раном детињству, све бебе су сличне. Веома је могуће да је на рођењу, било врло мало разлике између два новорођенчета, на пример Пророка Мојсеја и Џека Трбосека, али током година, један је постао Пророк светског значаја, човек кога памте са поштовањем, док је други постао сурови злочинац. Свако је био слободан да изабере свој сопствени пут. Штагод је сваки од њих постигао у себи, остаће део њега заувек, било да су у питању непроцењива духовна блага или гадни терет неморала.

Након смрти ће сваком човеку бити јасно ко је он и шта заслужује. Ова чињеница, постојања личне свести, била би ужасна несрећа, да није било благодати Божије, која обнавља човека „исцељујући слабе и допуњујући несавршене.“ Рећи ћемо више о овоме касније.

Пошто све школе хинду и окултне мисли одбацују постојање самосвести у Апсолуту, они сматрају човекову самосвест, нечим нематеријалним и пролазним. Личност је само појава, слично пени која прави талас на океану, само да би се вратила опет у океан и растворила у њему без остављања трага.

Док је истина да неке савремене дефиниције хинду и окултних учења, могу приписивати Апсолуту извесну „супер-свест“, није јасно шта они мисле под овим изразом. Прилично је могуће да је у питању само игра речи, да овој „супер-свести“ Апсолута недостаје свака свест, као што трансценденталној медитацији недотаје сваки процес мишљења. (ми ћемо се дотаћи овога касније).

Хришћанство схвата грех, као нарушавање моралног закона, установљеног од Бога. Мисли, осећања, речи и намере, као и дела, могу бити грешни, пошто постављају човека на пут који одводи од Бога. Вољно одбацивање Исуса Христа. Одбијање да се верује у Њега, као у Богом посланог Спаситеља, је такође грех (Јован 16:9). Према Светом Апостолу Јакову, човек који има могућност да чини добро, а не чини га, такође чини грех (Посл. Ап. Јак. 4:17). Грешно дело или грешно нагињање воље, оставља иза себе одређену црну мрљу на људској савести.

Понављани греси, уз постојано нагињање воље ка греху, чини човека морално болесним и вуче га у дубине пакла. Човек је позван да се бори са својим изопаченим склоностима, али је често грех јачи од духовне снаге, коју он поседује и потребна му је помоћ Одозго. У стварности болест прародитељског греха је толико снажна, да је свим људима потребна благодат Божија.

Упрко свему овоме, Бог је усаио семен доброте у нашу природу, па је према томе сваки човек инстинктивно вучен према добру. Када погреши, почиње да се осећа узнемиреним и мучен неком врстом непријатног осећања. Ово је из разлога, што је Бог даровао нашој духовној природи веома осетљив и сигуран морални инструмент, под именом савести.

Није за изненађење, према томе, зашто се незнабошци, муслимани и људи најразличитијих религија, врло често слажу у одрееђивању шта је добро, а шта зло, шта је врлина, а шта порок. Они који се држе учења Хиндуизма и окултизма нису искључени из ове врсте моралне сагласности. Тако, иако Хиндуизам у теорији не прави разлике између добра и зла, сматрајући их двема странама исте медаље, у пракси има нешто, што се приближава појму греха. У Хиндуизму, то се назива карма.

Карма (што значи „делање“ у језику Индије) је нешто негативно и нежељено, слично мрљи која се држи на човеку и остаје са њим у процесу реинкарнације његове душе. Пошто хинду учења немају Бога, Који прашта и чисти човека, карма стиче чисто формални и механички карактер. Источњачке религије схватају карму, као непромењиви закон казнене правде, закон који не зависи од било које свесне, више Воље. Њене последице се осећају кроз све успешне реинкарнације душе, тако да свако дело утиче на будућност душе у следећим реинкарнацијама, уз математичку прецизност.

Људи који су сада здрави, срећни или богати, су они људи који су задобили добру карму и својим претходним животима; супротно, људи који пате или су мање срећни, примају одмазду за своје прошле грехе и заблуде. Једноставно речено, према учењу карме, грех и казна су у математички прецизном односу. У овом учењу нема Милостивог, Праштајућег Бога и Спаситеља који ће искупити грехе човека.

Закон карме је неумољиво и непраштајуће обрачунавање, свега онога што је човек учинио погрешно, које захтева да у следећим реинкарнацијама, које могу бити понављане хиљадама или милионима пута, мора платити за све што је урадио.

Учење карме очигледно представља покушај да се објасни узрок страдања. На пример, невино дете би било тужно што пати, јер је у једном од претходних живота, учинило нешто погрешно и сада мора за то да плати. Ако неко мало дубље размисли, закон карме је створен да озакони неправду.

Ако се личност раствара у смрти, онда нова личност која је створена након реинкарнације, нема начина да схвати за која недела мора да плати и последично не може извући никакве моралне поуке из својих страдања; душа је остављена само са тупим осећањем неправде живота.

Живот иза гроба или Пресељење душа (реинкарнација и метемпсихоза)

Хришћанска вера учи да су смрт и страдање блиско повезани са прадоитељским грехом. Да није било прародитељског греха, човек би живео заувек, али сада, пошто је наша природа повређена грехом, он се мора суочити са смрћу. Његова морална исквареност не може бити отклоњена само његовим сопственим страдањима или добрим делима и напорима; ово га не може повратити у стање бесмртности у коме је био створен у почетку. Трагична грешка греха била је исправљена Господом нашим Исусом Христом, Који је искупио људске грехе Својим патњама на Крсту, лишавајући на тај начин смрт њене моћи и обнављања бесмртности човечанству. Иако је ова тајна Искупљења изнад схватања нашег ума, сила обнове Васкрслог Христа је веома одређена у животу верујућег. Она му даје убеђење да ће и он једног дана васкрснути из мртвих, силом Онога, Који је победио смрт.

Бог нас воли; Он се сажалио на нас, Његову децу. Када искушавамо моралну слабост, чак и када упадамо у грех, Он не креће на освету и казну: Он нас чека стрпљиво да се покајемо и помаже да се вртатимо на прави пут. Чак и када Он дозволи да нас постигну невоље, оне нису допуштене да би некако учиниле да испаштамо нашу кривицу пред Њим, већ зато да нас исцеле. Када не одбацујемо Бога, Он управља све према нашем духовном благостању и нашем спасењу. Наш циљ је да задобијемо блаженсво вечног живота у Царству Божијем.

Када се пореде са блистајућом надом Хришћана за човековом обновом и враћањем у прво стање, хинду и окултна учења, појављују се суморна и фаталистичка. Они све што се догађа у свету, прирписују судбини и немилосрдном закону карме.

„Спасење“ се не задобија кроз веру и тежњу ка добру, већ средствима механичког напредовања кроз кругове реинкарнације. Без обзира шта би човек могао урадити, било добро или зло, његова судбина је већ одређена, слично покрету зупчаника у часовнику. На крају свих душиних бесплодних лутања, из једног тела у друго и даље јој није одређено да задобије личну бесмртност, већ да пре нестане у космичком Апсолуту, губећи само-знање и искуство које је стекла.

Док Хришћанин чека васкрсење свог тела – једног и јединог тела, кје је имао у току свог земаљског живота, следбеник религија Далеког Истока сматра своје тело привременом шкољком, врстом тамнице, из које ће једног дана бити ослобођен.

Према Хиндуизму, нечија безлична духовна енергиј а, присиљена је да буде реинкарнирана након смрти, са циљем да задовољи закон карме, и може се вратити као друго људско биће, или као мајмун, коза или чак и биљка.

Док учења карме и реинкарнације представљају покушај да се објасни постојање зла у свету, она заправо приказују свету највећу неправду, у којој је сваком осигурана иста ствар на крају. Без обзира колико би човек могао бити добар и праведан, неће примити награду за своја дела; без обзира колико је зла учинио најгори зликовац, неће примити казну за своја злодела.

Било да је неко свет човек, као Свети Николај Чудотворац, или убица милиона невиних људи, као Стаљин, имаће исти коначни крај: да буде растворен у једном, безличном Апсолуту. Шта може бити ужасније од овог?

Парадоксално, овај систем није потврђен искуством. Ако свако појединачно људско биће, након живљења многих живота и завршавајући сву своју карму, задобије духовно савршенство, онда би логично требали да очекујемо да ће сво човечанство задобити духовно савршенство. Нажалост, оно што видимо је прилично супротно; духовни пад друштва, пораст криминала и изопачености, повећање мржње и безосећајне суровости, чак и међу децом. Целокупна слика је у складу са Светим Писмом, које говори о моралној дегенерацији човечанства пред Други Христов Долазак.

Учење реинкарнације нема објективан доказ, који ће стећи поверење. Неки људи тврде да имају делимична сећања познатих места, које су наводно знали из петходних живота, али такве тврдње су лако објашњиве као уобичајени трикови маште. Наш мозак стално похрањује делиће свих врста визуелних и слушних утисака, који се смештају негде у подсвести. Онда у неком посебном тренутку, ови делимични утисци могу да се споје заједно у облик менталне слике, тако да особа мисли да препознаје одређено место, чак и ако га у стварности, види по први пут.

Хиндуизам и окултизам гледају на ова „сећања“ као на потврду идеје о пресељењу душе. За ову тврдњу, можемо приметити да ниједан од примера тих „сећања“, не садржи суштинске информације. Нико није у стању да се сети ни језика којим је наводно говорио у прошлости, ни појединости стварних догађаја у свом „прошлом животу“, или знања из науке и књижевности које је стекао, или имена људи са којима је био упознат. Другим речима, не сећа се ничега од оног, што наша свест стекне током живота, што формира наш интелектуални апарат и наше животно искуство. Све те ствари нестају без трага, без икаквог разлога. Јасно, све тврдње о пресељењу душа су непотврђене доказима

У исто време, животи Светитеља, различита дела религиозне литературе, многи савремени сусрети са животом након смрти, у основи одбијају окултну идеју о реинкарнацији. Као чињеница, душе мртвих су неким приликама биле у стању да се појаве пред живима, и да саопште искуство и знање које су стекли током једног јединог, земаљског живота, показујући да њихова свест није избрисана смрћу. Када су се Старозаветни Пророци Мојсеј и Илија појавили у друштву Христа на Гори Тавор, много векова након њиховог одласка из овог света, они су задржали јасну свест о томе шта су били у прошлости. Слично, у свим сусретима записаним од стране лекара ургентног центра, читамо да душа, након напуштања тела, наставља да буде свесна себе, као исте личности која је живела у телу до тренутка смрти.

У неким случајевима, душа је желела да се врати у овај свет, али само да заврши недовршени задатак, а не да би запчне нови живот. Штавише, када су душе ових тек умрлих сусреле у будућем животу, душе рођака умрлих раније, препознавали су једни друге као посебне личности.

У свим случајеима који су религији и науци познати, душе мртвих очувају своје „Ја“ и њихово стечено искуство живота; њихова самосвест је неуништива, овим одбацујући учење о пресељењу душа и њеног коначног растварања у нирвани.

Из онога што смо рекли, јасно је да се хинду учење сукобљава са Хришћанским учењем о искупљењу. Ово је врло очигледно у случају мудрог разбојника у Јеванђељу. У једном једином тренутку, он се обратио Христу и постао наследник Царства Божијег, заобилазећи карму и циклична лутања кроз космичке ходнике. Искупљење од стране Христа, ослобађа нас од владавине космичких провеса и слепе судбине.

Строго говорећи, „спасење“ је чисто Хришћански појам. Непознат је хинду и окултним системима, али заузима централно место у Хришћанству. Хришћанство учи да је Бог створио човека за бесмртни живот. Да није било греха наших прародитеља, не би било неопходно спасавти човека. Прародитељски грех је запрљао природу људи, у моралном смислу; донео је несклад у човеков унутражњи свет и лишио га живе заједнице за Богом. Последице греха су биле толико разорне, да је Син Божији морао да дође у свет, постане човек да би искупио грехе човечанства.

Свако од нас је наследио болест греха, са свим њеним смртоносним последицама. Нисмо у стању да се сами ослободимо и да себи задобијемо вечни живот, сопственим личним напорима. Нама је потребна Божија помоћ; нама је потребан Спаситељ! Ако Господ наш Исус Христос није искупио грехе наше на Крсту, ми би сви били осуђени на вечну смрт, која не значи уништење душе, већ је она пре предавање на вечна мучења и таму. Сада, захваљујући Господу нашем Исусу Христу, пут спасења је отворен за свакога. Крв Коју је пролио на Крсту, служи да нас очисти од греха и обнавља наше душе. Овај процес, међутим, није механички. Лични напор воље је потребан да верујемо у Христа, да прихватимо Његово учење и да живимо као Хришћани.

Појам спасења је преширока тема да би се обрађивала овде. Пост, молитва, проучавање Речи Божије, размишљање о божанским стварима, добра дела, Тајне Цркве – све ове ствари су важне као средства човекове духовне обнове. Тако, спасење се задобија на два начина: личним напором у тежњи ка Богу и помоћи Божијом, невидљиво дароване благодаћу Његовом.

Спасење се мора схватити да значи, човеково пуну обнову, душе и тела, његово потпуно избављење из греха и свих његових последица. То је нешто веће од повратка у прва блаженства у Едему, јер је удружено са продуховљењем и преображајем човека и целокупног физичког света. Трулежност ће бити прогутана нетрулежношћу, а праведни ће сијати слично сунцу и Царству њиховог Оца. Блаженство и срећа ће одговарати моралном нивоу, који је неко стекао током земаљског живота. Из овог разлога, Хришћанство позива на умножење талената који су нам дани, и на увећање духовних ризница. Онај ко милостиво сеје, пожњеће богату жетву, док онај који сеје штедљиво, такође ће пожњети и сиромашнију жетву.

Хиндуизам и окултизам имају потпуно другачији поглед на сврху људског живота. Пошто одбацују прародитељски грех и личну бесмртност, такође одбацују и потребу за спасењем. Они посвећују сву пажњу на само-развој, користећи различите технике јоге и медитације. Највишим резултатом свих ових вежби, сматра се остварење сопственог „божанства“. На тај начин испада, да што неко брже задобије савршенство, брже ће такође достићи крак и коначно достићи – растварање у нирвани. Источњачке религије сматрају ово за највише блаженство.

Али, можемо их питати, какво је то блаженство, када га неко није свестан? На који се начин то „блаженство“ разликује од смрти? Са Хришћанске тачке гледишта, ово су игре речи.

У пољу морала, док Хришћанство подвлачи врло јасну и разговетну разлику између зла и добра, они су само релативни појмови у хиндуизму и окултизму. Њихов морални реалтивизам је логична последица идеје монизма, која је основна за њих: Све је Једно.

Наравно, у литератури Хиндуизма и Теозофије, као и у свакој религији, човек може читати лепе мисли о врлини; може пронаћи мноштво добрих савета и надахнута подстицања. Ово не може бити приписано њиховом систему учења; то је последица општег осећања и нагињању ка добром које је Бог уградио у срце сваког човека. Свако, чак и када не зна ништа о Богу и Светом Писму, осећа природну одвратност према пороку и тежи ка животу врлине.

Када човек постне упознат са философијом Хиндуизма, постаје очигледно да су добро и зло релативни и субјективни појмови. Оно што се од неког сматра злим, може довести до доброг на другом нивоу.

„Добро“ и „зло“, речено је, неопходни су, као светлост и сенка на слици, или позитивна и негативна наелектрисања у атому, или север и југ на магнетном пољу. Разликују се, али су потпуно једнаки видови Примарне Стварности; оба су суштинска за равнотежу живота и склад универзума. Строго говорећи, не постоји таква ствар као грех или порок. Нити постоји основна разлика између врлинских људи и изопачених, између Светитеља и злочинаца. Све је то привремена карма, која ће бити жито за воденицу реинкарнације и коначно бити растворено и безграничном океану Примарне Стварности.

Последично, човек није одговоран за своја дела; он је само мали точак у механизму универзума. Он може посматрати своја дела као добра или зла, али све је то само илузија. Будизам је наставио да усавршава методе за избављење из ове илузије.

Дајући такво разумевање „спасења“, све радње Источњачких религија морају имати потпуно различит садржај и циљ, од оног у Хришћанству. Уместо молитве, као живе заједнице са Личним Богом, они подстичу развој телепатских додира са махатмама (душама) и гуруима, путовања у астралним телима, понављања мантри, призивања духова, итд.

Уместо покајања пред Творцем и поправком сопственог живота, они подстичу своје следбенике да се ослањају на сопствене снаге и да у себи развију осећај „божанства“, надмоћи над непросветљенима.

Баш као што идеја спасења заузима средишње место у Хришћанству, тако се и долазак Спаситеља у свет, посматра као јединствени и непоновљиви догађај. Јединородни Син Божији, обукао је Себе у нашу људску природу са циљем да је обнови, и шта још више, да учини човекаучесником Његове Божанске природе. Из овог разлога се Он вазнео на Небеса, са Својим преображеним телом, тако да Он заувек остје Богочовек.

Његово дружење са људском расом, Његово учење и лични пример, коначно Његове искупљујуће патње на Крсту и Његово славно Васкрсење из мртвих су неодвојиви делови једног великог дела, спасења човечанства. Све то је једном и за све остварено; ови догађају садрже у себи неисцрпну духовну силу, која ће спасавати верујуће до последњих дана постојања света.

Када Господ Исус Христос дође на земљу Други пут, неће учити или спасавати, већ судити свету и да врати сваком човеку према његовим делима.

Учења хиндуизма и окултизма, вољна су да Христа прихвате као, у најбољем случају, као једног од аватара, материјализација Вишнуа, т.ј. сами Примарне Стварности. Иако је бог хиндуизма безличан, он се понекад „оваплоћује“ и узима облик човека. Таково божанско-људско биће назива се аватар. Следбеници Кришне, обраћају се Бхагавад Гити, која описује наслеђивање инкарнација божанстава, наводно око двадесет, док је Господ Исус Христос, Својом Јединим Оваплоћењем дошао у наш свет и извршио искупљење човечанства.

Као пример, бог Вишну, који је одговоран за очување универзума, постао је оваплоћен у облику Нарајане, као прототипа свих аватара. Други аватари били су Буда, Рама, Кришна, Конфучије, Зороастер, Мухамед, Краљ Џорџ V, Махатма Ганди, итд. Тако хиндуизам потврђује, „Као што је неограничени број река рођен (кроз испаравње и кишу) из океана, који никад не пресушује, тако су и оваплоћења Господа безбројна.“ Наводно, ови аватари долазе у критичним тренуцима у људској историји, са циљем да их науче одређене истине.

Сваки следећи аватар је широко признат за божанство међу Хиндусима. Пошто је он једно са божанством, он поседује натприродне моћи, сидије (siddhi), који га постављају изнад закона карме. Његов долазак у свет, гледа се као дело љубави. Док живи у телу, он може показивати људска осећања, али његово сопствено духовно стање досеже изван граница времена и простора (maya).

У есетом поглављу Бхагавад Гите, Кришна изјављује, „Ја сам кнез над демонима“. Ово признање извесно баца неку светлост на злокобну природу аватара у Хиндуизму.

Свети Апостол Павле, у својој Другој Посланици Солуњанима, говори о последњем аватару (Антихристу), „Ког је долазак по чињењу сотонином са сваком силом, и знацима и лажним чудесима“ (2 Сол. 2:9; упор. Откр. 13:2).

Хришћанство учи да, иако смо грешни и тврдоглави, Бог никада не престаје да се брине за нас, као што добри отац брине за своју децу. Не само да је наш живот у потпуности под Његовом влашћу; Он такође усмерава сваки детаљ нашег живота на нашу корист. Ако се само не би опирали Њему, ако би се понашали само као Његова послушна деца, не би било зла на земљи; земаљски живот свакога од нас, завршио би у вечној радости у Његовом Царству Небеском.

Људи гину само зато што Бог не чини насиље над њиховом слободном вољом; Он их не присиљава да верују у Њега или да живе праведним животом. Када молимо Бога за руковођење и помоћ, Он има моћ да промени природни ток ствари и чак да уради оно што је немогуће, према људском схватању. Другим речима, наш живот је одређен не толико спољашњим условима, колико нашом сопственом слободном вољом и Промислом Божијим.

Учења хиндуизма и окултизма, која не верују у Личног Бога, потчињују све ствари слепим процесима у космосу. Пошто нема вишег Разума или Воље, а наша слобода је илузија, све је контролисано судбином; према томе, они који прихватају идеје хиндуизма и окултизма верују у судбину и у астрологију. Да одгонетну своју будућност, они се обраћају хороскопима, прорицању среће, гледању у карте и свакој врсти предзнака. Да оправдају своје веровање у зодијак, наводе утицај месеца на осеку и плиму таласа и на ницање семена и на то како се људи осећају.

Ми не оспоравамо чињеницу да звезде и месец могу утицати на нас у неком степену, баш као и годишња доба, температура, влажност и милион других унутрашњих и спољашњих фактора, који утичу на нас; међутим, они могу само утицати, док је све под контролом и влашћу Бога.

Хришћанска вера нас, према томе учи да се увек окрећемо Богу, нашем Спаситељу за вођење и помоћ. Молитва може постићи чак и немогуће. Као што знамо из мноштва примера.

Хришћанство припрема верујуће за Други Долазак Христов, који ће се догодити на крају постојања физичког света. Када Он дође на земљу, Господ ће васкрснути мртве, а онда изрећи суд над људима и демонима.; све ће се мерити према њиховим делима. Земља и све на њој, биће прожето огњем, али ће Господ створити „ново небо и нову земљу, где правда живи“ (2 Пет. 3:13). У то време , неки ће ући у живот вечни, док ће други наследтити вечну проклетство заједно са ђаволом и његовим анђелима.

Свето Писмо је предсказало да ће у време пре краја света, бити време одступништва од Хришћанства, када ће зло постати много јаче. Мноштво лажних пророка ће се појавити и одвлачиће људе ка својим опаким учењима. Вера ће ослабити међу људима, они ће предавати себе свакој врсти порока, упражњавајући све могуће врсте окултних радњи и обожавања демона.

Ова свеопшта апостасија (одступништво) од Хришћанства биће вођено „великим“ владаром, кога Свето Писмо назива „Звер“ и „Антихрист“. Очигледно, он ће бити вођа светске владе; не само да ће бити политички вођа, већ ће такође бити оснивач нових религиозних идеја. Његова влада ће уживати успех, јер ће имати најјачу контролу над људима. Хришћанство ће бити гоњено као једна неоснована, застарела и фанатична религија; доћи ће врме када ће верујући постајати Исповедници и Мученици.

Морално пропадање човечанства биће удружено са општим друштвеним и личним опадањем. Биће свуда присутних ратова и смртоносниох епидемија, болести, земљотреса, „хуке морке и валова“ и „силе небеске ће се покренути“ (Лука 21:25-26). На срећу, владавина Антихриста неће трајати дуго. Господ Исус Христос ће му ставити крај и „искоренити светлошћу Доласка Свог“ (2 Сол. 2:8)

Учења хиндуизма и окултизма гледају на последња времена, на прилично другачији начин. Они осликавају долазак великог Аватара, најживљим бојама. Наводно ће овај велики месија и владар донети свету толеранцију, напредак, мир и поредак. Са његовим доласком на земљу, почеће ново и срећно доба, рај на земљи.

На тај начин, хинду и окултна учења се у сваком виду супротстављају Хришћанској вери са нечим својим, што изгледа да подсећа на Хришћанство, али је у стварности веома другачије. Човек који није „поткован“ у богословљу, може имати потешкоћа у раздвајању истине од маштарења. Немогуће је „доказати“ одређену истину религије, јер она припада пољу духовног, које није доступно лабораторијским експериментима. Ипа, ако се човек окрене према свом Небеском Оцу, имаће живо осећање Његове присутности и Његове љубави, у молитви из срца. Ово унутрашње осећање ће га убедити да је Бог Жива Личност, Онај са Киме можемо разговарати, Онај Који приманаше молитве, просветаљује наше схватање и помаже нам у тешкоћама. У таквом, живом искуству Бог сви вешто обликовани појмови хиндуизма и окултизма једноставно падају као кула од карата.

Главне тачке неслагања
између Хришћанства и Источњачких религија

Хришћанство

Бог је Лично Биће, Творац, Законодавац и Судија, Који живи ван времена и простора. Он је свесавршен и није предмет било ког процеса еволуције или промене.

Свет није вечан; створен је из ништаввила од Бога, заједно са временом, простором и енергијом која га испуњава.

Бог влада над светом и животом сваког човека. Ако будемо послушни вољи Његовој, ништа лоше нам се неће догодити, и наш Небески Отац ће нас увести у живот вечни.

Време је линеарно. Стварање света, стварање човека, Оваплоћење Сина Божијег и Његово дело искупљења људског рода, васкрсење мртвих, Страшни Суд и вечни живот су јединствени и неподновљиви догађаји..

Човек је биће из два дела, у коме су душа и тело уједињени у вечној заједници, која се само привремено раскида смрћу. Човек, са својом личношћу и само-свешћу је јединствен и бесмртан.

Грех је ужасно морално зло, које је нанело повреде нашој природи. Само уз помоћ Христа, човек се може избавити из греха.

Добро и зло, врлина и порок,

истина и лаж јесу апсолутне вредности.

Бог је једини извор религиозне истине. Кроз Своје Пророке и Апостоле научио је човека у шта да верује и како да живи. Ове, Богом откривене истине, налазе се у Светом Писму.

Христос јесте Син Божији, Који се једном оваплотио. Он је Једини Спаситељ. Он ће увек остати Богочовек.

Спасење значи да човек задобије живот вечни кроз веру у Господа Исуса Христа и праведни живот.

Васкрсење мртвих ће бити извршено од стране Исуса Христа на крају постојања овог садашњег света. Након тога, свако ће примити оно што је заслужио, или вечну награду или вечну казну.

Пастири душа, свештеници, позвани су да уче, оно што су Христови Апостоли учили. Недопустиво је измишљати нова учења. Учење свештеника је достојно веровања, само ако је у складу са учењем Цркве.

Окултна учења

Бог је безлична енергија, примарна стварност, која пролази кроз стања рађања, развоја и опадања.

Свет и „бог“ су једно исто. У целој вечности, свет пролази кроз кругове рађања, еволуције и распадања.

Судбина, фатум и делање слепих космичких сила одређују живот човека. Човек је само јадни трун прашине у механизму свемира.

Време је циклично. Процеси постанка света, његове еволуције и његовог уништења се одувек понављају. Светови се појављују само зато да буду поново уништени.

Душа је привремено стање. Након мноштво реинкарнација, биће растворена у нирвани, губећи своју личност.

Грех не постоји. Човек се ослобађа од лоше карме понављаним реинкарнацијама..

Добро и зло су релативне вредности, које зависе од човекове тачке гледишта и његовог интелекта.

Божанско Откровење не постоји. Хинду и окултна учења занована су на „интуицји“ или на ауторитету „духова“ (читај демона)

Христос је један од аватара, на нивоу Буде, Кришне, Конфучија, Зороастра, Мухамеда и других.

Не постоји идеја спасења. Циљ живота је самоусавршавање упражњавањем јоге и медитације.

Мноштво реинкарнација ће се коначно завршити у растварању душе у океану Примарне Стварности (нирвана)

Гуру је независни ауторитет, нека врста “божанства”, која захтева потпуну и безусловну послушност.

“Ако је дакле видело што је у теби тама, а камоли тама!”

Није важно како се ово стање назива, да ли под именом натприродног успеха, проширене свести, космичке свесности, мистичког просветљења, осећаја сопствене божанствености или под неким другим именом – сужтина је сита. Школе које нуде ова стања могу бити Јога, Зен Будизам, Трансцендентална медитација, Сајентологија, „New Age“ покрет или нека друга окултна група.

Ако оставимо на страну спољашњу и неважну терминологију, стања о којима говоримо, могу бити описана као тип транса. Са понављањем и вежбом, она постају услов духовне заблуде или обмане, предмет активности нечистих духова.

Сва хинду и окултна учења, представљају се човеку са позивом на духовно просветљење, али да би га задобио, они прво захтевају одбацивање људског разума као критеријума. Парадоксално је да ови системи, који се изнад свега претварају да откривају вечне тајне нашег постојања, проглашавају разум и логику, непријатељима унутрашњег постојања, као препреке духовном просветљењу. Уз разум, одбацују и све духовне ауторитете, укључујући ту и стварно Божије Откровење и искуство Хришћанских Светитеља.

Док следбеници хинду и окултних учења одбацују објективни критеријум за разликовање истинског просветљења и само–изазване духовне само-обмане, она постављају субјективни принцип: „Ако делује, значи да је добро.“ Када они, који су наводно достигли мистичко просветљење буду упитани како су га достигли, уместо давања разумног одговора, почињу да преврћу очима и изгледа да упадају у транс.

Након тога, када дођу у транс, они се слатко смешкају и предлажу, „Пробај, и бићеш убеђен.“ Када осећања замене разум, а сваки објективни критеријум се унапред одбацује, сви покушаји да се разликује стварност од илузије, бивају потопљени у океану субјективности.

Хришћански став је да се сваки субјективно опажање мора најпре испитати позитивним ауторитетом Светог Писма и духовним искуством Цркве. Човеков разум мора држати контролу над осећањима, не дозвољавајући им да упле машту; иначе, он ће бити на опасном путу и може постати предмет демонске обмане.

Духовно просветљење је стање које ј епознато многим праведним људима. Оно је доживљено од стране Пророка Старог Завета, Христових Апостола и мноштва ПустињскихОтаца. Они су једногласни у упозоравању, од опасности активног покушаја да се стекне мистичко просветљење или да се оно изазове било којом врстом метода.

Неопходно је за човека да буде очишћен од грехова, кроз покајање, да очисти своје срце, које је запрљано многим страстима и да смирено иде ка Богу – ово је први и најважнији задатак Хришћанског живота. Истинско духовно просветљење долази од Бога, када је Њему благоугодно да нам га подари. Оно је дар Божије љубави, доброте и благости, а не плод личног напора или награде за труд.

Човек који поседује истинско духовно просветљење има живу свест, о величини Божијој и свом сопственом сиромаштву. Оно је као да свет око њега више не постоји и да је време стало. У овом стању човек осећа неописиви унутрашњи мир и спокој. Сви делови његове душе – разум, опажање и воља – су доведени у чудесни склад, а срце му гори, испуњено љубављу према Богу. Нема ни трага болесног, слатког самоуздизања, тог осећаја надмоћи и божанствености, који се осећа од стране оних који искушавају окултно мистичко „просветљење“. У стању Богом дарованог, благодатног просветљења све истине Светог Писма, постају јасне и убедљиве. Разум није одбачен, већ пре обогаћен дубљим схватањем ових истина.

Са циљем да нас сачува од поверења и ослањања на саме себе, од тога да постанемо горди, Бог обично изгледа да крије од нас, свесност присуства Његове светлости. Ипак, блага, једва приметна духовна светлости неисцрпно посећује душу човека у тренуцима искрене молитве, искреног покајања, пажљивог читања Светог Писма, размишљања о духовним стварима, примања Светог Причешћа и присуствовања на божанским службама. Пуно оставрење пребивања у животодавној светлости Божијој, биће нам даровано тек у следећем животу.

Не само да хинду и окултна религије не чувају човека од обмане демона; оне га чак охрабрују и предлажу му методе које ће га до ње и довести. Различите вежбе Јоге и медитације нуде се д ослободе човека из ланаца тела и да га сједине са Примарном Стварношћу. Пошто одећа тела омета духовну пријемчивост, бујицом физичких осећаја, они позивају своје мистике да „ослободе“ дух уз помоћ „астралне пројекције“.

У стању транса губе свест о времену и простору; њихово разумно и разборито схватање је потиснуто; све њихове одбране су спуштене. Нажалост, не успевају да схвате, да су широко отворили врата, која дозвољавају духовима другог света да продру у подсвесни ум. Имајући, отворен улаз ка унутрашњим дубинама човекове душе, становници невидљивог света (демони) могу наставити да утичу на своју жртву, након што изађе из свог транса.

Истина је да они који су здобили мистичко просветљење уз помоћ окултних метода осећају необичну екстазу и имају осећај сопственог божанства, али је ово врло нездраво и опасно стање, које подсећа на наркотичке ефекте дрога. У овом стању безумне само-обмане, страхопоштовање пред Највишим, замењено је гордим осећањем „Ја сам бог.“ Све идеје моралне одговорности и Суда Божијег нестају, а субјективни осећај „просветљења“ постаје критеријум истине и судија нечијих поступака.

У овој табели кратко ћемо изложити разлике између Хришћанског и окултног схватања духовности

Хришћанство

Човек је створен за блаженство, али у садашњем његовом стању, под штетним утицајем греха, потребно му је лечење.

Најважније да се верује у Бога, да се човек окрене ка Њему у покајању и да отпочне да живи праведно. Пуноћа блаженства и заједница са Богом, чува се за живот који долази..

Тајне Крштења, Исповести и Светог Причешћа чисте човека од грехова и обнављају његову духовну природу, постепено га чинећи храмом Духа Светога.

Молитва је разговор са Богом. Најважниј елементи молитве су искреност и пажња, у којој су и срце и ум усмерени према Богу.

У молитви човек не треба да тежи ка стању усхићења, већ пре духовно исцељење и снагу за живот у врлини.

У молитви човек треба да избегава замишљања или стварање било каквих слика.

Молитва и размишљање о божанским стварима, увек бацају светлост на душу, иако нам Бог обично не дозвољава да осетимо пуноћу радости ове духовне светлости, да се би погордили.

Окултизам

Човекова морална несавршеност се одбацује, а грех се посматра као заблуда ума.

Вера и покајање су непотребни. Свако може искусити блаженство, када год пожели..

Ниједна од ових ствари се не сматра неопходном.

Медитација се састоји из неразмишљајућег понављања окултног израза (мантре).

Циљ медитације и јоге је да се задобије свест о сопственој божанствености.

Човек се мора концентрисати на замишљени објекат, на начин да постане једно са њим.

Мистичко просветљење, будући резултат транса и демонске обмане, ствара осећај надмоћи и унутрашње снаге.

Јасно је да су Хришћанска молитва и размишљање о божанским стварима, са једне стране, а Источњачке технике јоге и медитације, са друге стране, два потпуно различита пута. Они иду у супротним правцима и воде ка потпуно различитим последицама.

Наша је судба да живимо у време када све могуће врсте хинду и окултних учења бујно цветају и чак побеђују наше традиционалне идеје у размишљању у друштву. Аутор књиге Откровења је имао визију, која се односи на последње дане:

„И стадох на песку морском; и видех звер где излази из мора, која имаше седам глава, и рогова десет, и на роговима њеним десет круна, а на глвама њеним имена хулна. И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули на Име Његово, и на кућу Његову, и на оне који живе на небу. И поклонише се јој се сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, Које је заклано од постања света.“ (Откр. 13:1,6,8)

Ово се односи на Вавилон – светску владу која ће ујединити све народе земаље и увести најстрожу контролу над многим областима приватног живота.

Није у обиму овог чланка да се бави политичким видовима ове теме, или средствима, која би могла бити употребљена, да се оствари таква светска влада, али морамо дотаћи духпвну страну предмета. Пре свега, требало би да се примети да аждаја у Откровењу има мноштво глава. Ако се глава узимакао симбол мудрости и знања, онда се мноштво глава очигледно односи на множину и разноликост идеја, које формирају идеолошке темеље будућег вавилона.

Ни Хришћанство, нити било која друга религија, која сада постоји, неће бити у стању да задовољи жеље и укусе свих народа. Нешто попут „New Age“ покрета, међутим, са својим маркетиншким методама и способношћу да се прилагоди „све најбоље“ из других религија, био би погодан за уједињење свог човечанства, под куполом свеопште пан-религије. Док још не знамо све особености ове будуће религије, можемо рећи са одређеном сигурношћу, да ће уједињујуће начело бити појам безличног Бога, као у свим хинду и окултним сектама. Овај појам ће бити као кичма, која уједињује заједно главу, тело и реш тог пакленог чудовишта.

Стих у Откровењу о „обожавању звери“ не значи прихватање одређеног политичког система, већ пре прихватање антихришћанске идеологије. Не значи да ће Лични Бог бити формално одбијен; шта је вероватније, јесте да ће Он бити игнорисан као да не постоји. Што се тиче Христа, Он ће бити потиснут на нижу улогу једног од мноштва учитеља људског рода.

Чувена басна из грчке митологије, говори о победи Херкулеса над деветоглавом хидром. У овој херојској борби, Херкулес је био у стању да победи хидру, једино када јој је одсекао свих девет њених глава. Наравно, ово је мит, док главе аждаје из Откровења неће бити тако лако могуће одсећи. У духовном смислу, многоглава хидра представља учења Индијских и окултних секти, које уништавају милионе душа својим псеудо-религиозним идејама и методама.

Књига Откровења (Апокалипса) описује многолаво чудовиште као сурово и крвожедно, имајући у виду његове духовне последице. У спољашњем изгледу, међутим, биће доживљавано од људи, као прилично безопасно, чак пријатељски расположено и смешеће, док буде призивало неподозревајуће људе ка себи. Како би другачије, могли би се питати, такво чудовиште из пакла успело у уништавању толико много људских душа?

Није неопходно Хришћанину, да се бори са сваком главом звери посебно – то јест, да одбацује свако хинду или теозофску идеју. Са циљем да савлада чудовиште, довољно је да га удари у само срце, а то „срце“ је главна претпоставка свих окултних учења – одбацивање Личног Бога.

Ако Хришћанин само призна свим својим срцем, да постоји Лични Бог, Који је створио свет, Који нас воли, Који брине за неше спасење, слично забринутом Оцу и Који очекује нешу дечију верност Њему, онда ће све детаљно саткане мреже окултних учења, испарити попут дима. Битка није видљива и светски раширена, већ пре појединачна, борба прса у прса, у којој Хришћанин мора надваладати обману лажног окултног мистицизма. Као што је написано, онај који победи звер, биће достојан венца живота. На срећу, у нашој борби нисмо сами.

На нашој страни имамо Господа Исуса Христа, Који је обећао да нико неће бити у стању, да отме верујућег из Његових руку. (Јован 10:28)