Пре сто година и данас
Ваљда први пут у својој историји, Српска Православна Црква се са масонеријом упознала у току XIX века. Мада су масонске ложе у Србији постојале још под Турцима, искључиво српске ложе ни чу па све стране тек у другој половини XIX столећа: „Светлост Балкана" (1875), „Српска задруга" (1881), „Слога, Рад и Постојаност"(ШЗ),,.Побратим" (1890) и нишка ложа „Немања" (1892). Сасвим је разумљиво да је та појава морала привући пажњу Српске Цркве, иако она тим поводом није заузела званичан став, јер то није било у њеној традиции. Али одјека је ипак било у црквеним круговима. Сами масони помињу негативну реакцију Свештеничког удружења.[1] А овде ће бити речи о предавању које је СМ. Веселиновић, професор Богословије, одржао 12. децембра 1893. године у Београду, под насловом „Слободно зидарство пред Јеванђељем".[2]
Поменуто предавање треба пре свега схватити као критику књиге „Слободно зидарство, његов циљ и принципи, његова прошлост и саданльост. Писма брата Ср. једном непосвећеном пријатељу" коју је један анонимни масон објавио под иницијалима СР. У међувремену је постала јавна тајна да је то био Сретен Ј. Стојковић. Beћ на првом кораку, С.М. Веселиновић је подвукао чињеницу да је Стојковићев текст био обичан плагијат књиге немачког масона Јозефа Фанде - „Die Freimauerei. Ein Wort der Aufklärung iiber das Wesen, Grundsätze and Aufgaben, Geschichte und Organisation derselben, mit besonderer Riicksicht auf unsere vaterländischen Verhältnisse", Budapest, 1888. Drack von Br. Josef Fanda.
После Првог светског рата, Велика ложа Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија" ћe објавити ново исправљено и допуњено издање Стојковићеве књиге, али је занимљиво да ћe je, не водећи рачуна о ранијим примедбама CM. Веселиновића, опет штампати под иницијалима СР. Овом приликом he сви наводи из Стојковићеве књиге бити донети по издању од 1925. године.
Било је неопходно ту појединост нагласити, али јасно je да она не мења суштину проблема кога се Веселиновић дотакао. Његова критика je била првенствено запажена због своје објективности. На почетку свога предавања, он се ограђује од католичког и протестантског става према масонерији.[3] Док је католици глобално осуђују, протестанти је прихватају. Далеко од сваке „сатанизације", али и од попустљивости, Веселиновић се ограничава на поређење хришћанства са масонском теоријом и праксом. У ту сврху, он масонерију посматра под углом циљева, средстава, добра и тајни.
Најинтересантнија је Веселиновићева анализа циљева и средстава, па се на њoj вреди посебно зауставити. Писац критиковане масонске књиге - био он Ср. или Фанда - истине срећу као главни циљ масонерије, тражи „благостање и срећу човечанства",[4] изјашњава се за “владу разума”[5] која треба да буде допринос човековој „идеалној и материјалној срећи".[6] Идући тим путем, читаво човечанство he постати „једна срећна породица".[7] У том смислу, масонерија наступа као „религија човечанства".[8] Она је чак, по речима немачког књижевника Лесинга, „вера над верама - велика и неусахла идеја будућности".[9] Са своје стране, Веселиновић сматра да се масонски и хришћански циљеви узајамно потиру, јер је масонима идеал човек уместо Бога, па зато сажето указује на супротности које међу њима постоје:
Слободни Зидари теже срећи човека и човечанства у идеалном и материјалном правцу
Хришћани теже вечној неопходној и непролазној истини
Идеализам Слободних Зидара не прелази границе материјализма
Идеализам хришћански стоји ван граница материјализма
Предмет циља Слободних Зидара је човек и човечанство
Предмет циља хришћанскога је Бог и светиња Истине.
Према томе, Слободни Зидари траже оно што је угодно.
Према томе, Хришћани траже оно што је добро.
У тежњи за нечим бољим и удеснијим, Слободни Зидари задовољавају „Ја“ и егоизам и зато је:
У тежњи за добрим, они задовољавају вечну истину и зато је:
Њихов морал евдемонистичан. Морално учење по коме је срећа циљ човекове делатности.
Њихов морал истинит.[10]
Шта допушта Лесингу и другим масонима да, упркос томе, масонерију сматрају „религијом над религијама"? Толеранција, трпељивост. Јер док се све друге религије мање или више ограђују једне од других, масонерија се држи правила „Сваки брат је мио, које вере био.“[11] Постоји ипак опасност да циљеви дођу у противречност са средствима. Јер ако је масонерија - уколико је заиста свеобухватна- једина права човечанска религија, онда су сви масонски непријатељи уствари непријатељи човечанства. А масони отворено проповедају да се против таквих треба борити: масонерија се „бори против непријатеља човечанства, извршујући тиме дело масонске љубави". У том случају, број тих непријатеља је неограничен. Масонерија ће повести борбу „против средњевековне зачмалости и културног мрака", јер - ваља „ослободити дух од средњевековних окова" и против „тиранског апсолутизма Луја XIV", управо против свих оних који владају по тим принципима. Преко Француске револуције, слободнозидарске идеје су успеле да „заљуљају и оборе многе тиранске престоле, да униште средњевековни феудализам и сталеже, да оживе демократске државне установе, да саломе и истребе нечовечни и бездушни језуитизам и да у крви окупају оне који покушавају да их насилно угуше".
У тој борби, ако је потребно, могу бити уништени и читави народи: „Народ, у коме је овладала пука себичност и грамзивост, у коме се вије коло разузданости и обести, у коме су правда и поштење бачени под ноге, у коме су врлине и карактери само слике прошлости - такав народ не вреди да постоји; за њим се неће зажалити чак ако и пропадне". Кад се помисли да, по масонском казивању, „слободно зидарство образује непрекидан ланац који обавија целу земаљску куглу", да је то„велики и моћан светски савез", те да је „на његовим великим конференцијама и конгресима светског значаја решавана покаткад и судбина појединих народа и држава",[12] произлази да те установе могу донети одлуку и да се неки народ мора истребити геноцидом. Довољно је да нека таква конференција „светског значаја" донесе о дотичном народу негативан суд, па да тај злочин буде законски оправдан. А то, у данашњим приликама и околностима, мора код Срба изазвати врло непријатно осећање.
Сад постаје јасно и зашто је Веселиновић на крају жигосао масонерију као „лажну Кантову религију" и „плагијат Јеванђеља".[13] Његова критика масонских средстава и праксе заслужује да овде буде опширно наведена:
„Први принцип њихов тражи истинито човекољубље, а историја 'Слободног Зидарства', говорећи о безбројним, крвавим, људским жртвама, које фрамасонски великани принеше на олтар човечанској срећи, - најјасније тврди: да су ти великани ширили оно, што се човекољубљу највише супроти, - а то је: насилно и намерно убијање људи. Ову нечовечност признаје и сам писац књиге „Слободно Зидарство" на стр. 23,[14] где каже, да „Слободни зидари у крви купају оне који покушају насилно да их угуше"...
Другим принципом оглашују моралност; а убијају љубав, начело морала смрћу!...
Трећим принципом гарантују облагорођавање, а у крвавим војнама за опстанак биваше неблагороднији од зверова (на пр. Кошут).
Они хоће слободоумља а убијају умове; поштују свако истинско убеђење, а тесногруди су толико, да не виде истину ван својих ложа!...
Масони осуђују сваки притисак који гуши слободу, а сами гуше слободу и у крви купају све оне који не мисле као они!...
Они веле да поштују религијска убеђења, а осуђују и погрдним именима називају читаве вере.
Цене поштење, а непоштењем полазе на историјске заслуге и основна начела нашег калуђерства.
Хоће етичке принципе и морал, а грубо и неморално намећу своја начела, говорећи, да без њих нема среће човечанству, да Слоб. Зидарски принципи морају нам свима бити подједнако свети", јер је 'Слободно Зидарство вера над верама'!
И овакав рад они упоређују с Хришћанским моралом! ? А зар је Христос тако чинио?... Одговара ли такав рад јасној Христовој заповести: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне, који вас гоне" (Мт. У,44)?...
Христос забрањује да се путем смрти и проливања крви приступа циљу. ,.Сви који се маше за нож, од ножа ће и погинути" (Мт. 26,52) вели Он. Не дозвољава жртвовати другога ради себе; а заповеда жртвовати себе ради другога. Зато је и оставио љубав пуну самопрегорења као главно начело рада".[15]
Другим речима, масонско начело трпељивости се у пракси своди на немилосрдан сектаризам: „Брат је мио, које вере био"... само ако је масон. А примена масонских идеала је искључиво руковођена правилом „циљ оправдава средства'".
[1] „Слободно зидарство. Његов циљ и принципы. Његова прошлост и садашњост. Писма брата СР. једном непосвећеном пријатељу". Друго допуњено издаље Велике ложе Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија", Студеничка ул. 46/а, Београд, Штампа М. Карића, Краљев трг 25,1925, стр. 69
[2] CM. Веселиновић, проф. Богословије, „Слободно зидарство пред Јеванђељем". Јавна предавања у Богословији. Београд, Штампарија Петра К. Танасковића, 1893
[3] Исто, стр. 8
[4] Писма брата СР., стр. 26
[5] Исто, стр. 28
[6] Исто, стр. 28
[7] Исто, стр. 200
[8] Исто, стр. 80
[9] Исто, стр. 200
[10] С.М. Веселиновић, поменуто дело, стр. 17
[11] Писма брата СР., стр. 30
[12] Исто, стр. 191
[13] С.М. Веселиновић, пом. дело, стр. 49
[14] Веселиновић ту реченицу наводи по првом издању књиге Ср. Стојковића. У другом издању, она се налази на стр. 40.
[15] С.М. Веселиновић, пом. дело, стр. 26-27