Масони и комунисти

 

Почетком двадесетих година овога века, Централни Комитет совјетске Компартије забранио је комунистима да буду чланови масонских ложа. Међу масонима на Западу, који су уједно припадали Комунистичкој партији, та забрана је изазвала велико узбуђење и негодовање. Велики Оријент Француске је тим поводом сазвао у Паризу седницу, на којој је одлучено да слободни зидари „остану у исто време и Слободни зидари и комунисти". Та одлука је затим упућена у Москву. Пошто је то питање интересовало масоне свих земаља, масонски часопис „Неимар" у Београду је, у свом бр. 16 од јуна месеца 1923, пренео извештај париског листа „Echo de Paris" (види текст у Прилогу 2).

Брат „Ж.Д.", који је тај текст представио својим масонским читаоцима, завршава излагање неком врстом саучешћа: „Велико је искушење за ове људе, на које се чини притисак и удара такорећи једна врста монопола на њихово слободно мишљење, на њихово лично опредељење; стога се ишчекује са живим интересовањем крајњи резултат". Нема, дакле, никакве сумње о томе на чијој страни су биле симпатије „Неимара" и масонске браће на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. А отада нисмо сазнали за било какву промену начела да слободни зидари могу „истовремено бити и слободни зидари и комунисти".

Захваљујући томе податку, могуће је бацити светлост на данашња збивања и боље објаснити зашто неке српске „бивше комунисте" масонска штампа на Западу и код нас жестоко напада, а друге не. С обзиром да има комуниста који припадају масонерији, очигледно је по коме мерилу ће масонски настројени политичари и новинари судити који су „добри", а који „лоши" комунисти. Уосталом, то је сасвим разумљиво иако није оправдано.

Но како нам, у том случају, масони могу помоћи „да прво почистимо пред својом кућом"? Како можемо веровати у њихову искреност и могућност да нам препород донесу они који имају комунисте у својим редовима? Јер они се не боре против комуниста као таквих, него само против оних који се нису учланили у њихове ложе. А народ би желео да се једног дана коначно отараси комунизма и свеједно му је да ли његове присталице припадају масонским ложама или не.

Како изаћи из тог ћорсокака? Српским масонима остаје само један излаз, а то је званична изјава да у њиховим ложама више нема комуниста и да комунисти више не могу припадати масонерији. Само, ту би се морало поступити поштено, без игре речи и преваре, имајући у виду да се данас мало ко јавно представља као комуниста, а да има много „социјалиста" и „бивших комуниста". Стога би, можда, исправније било рећи да слободни зидари више не могу истовремено бити слободни зидари и марксисти.

1923. године је по том питању последња реч припадала Москви, ако је веровати масонском „Неимару", а данас реч о томе имају српски масони.

 

 

 

<  ^  >