За савез Православних народа
Апел Православним Црквама и народима
Свети Апостол Павле нас је одавно упозорио: „Ти људи су лажни апостоли, духовни посленици, који се граде да су апостоли Христови. И није чудо, јер се сам Сотона гради да је светли анђео. Није, дакле, ништа изузетно што се и слуге његове граде да су слуге праведности. Њихов свршетак биће по делима њиховим" (2 Кор. XI, 13-15).
Искусили смо и ми каквим се средствима служе слуге Сатане: прво у спокојним породицама потпале ватру, па онда проричу да ће се пожар разбуктати и захватити суседне домове, ако се одмах не побију невини људи које су они оптужили као паликуће. Данас тако поступају са Србима, пре но што ће се устремити и на друге жртве. Уочи Женевске конференције - „последње шансе за мирно решеше сукоба" - запретили су Србима да ће их угушити војном силом, ако се преговори не заврше споразумом. А тиме су охрабрили босанске муслимане да не одступе од својих максималних захтева, јер ће неуспех конференције оправдати страну интервенцију против Срба. Али уколико би на Женевској конференцији, неким чудом, ипак дошло до споразума, председник Буш већ Србима прети војном интервенцијом ако нападну Косово и Маћедонију. Мада је свима познато да никада није било говора о некаквој српској инвазији Маћедоније, а још мање Косова које припада Србији. Међутим, смисао те поруке је Арбанасима морао бити јасан: „Дигните устанак, јер ће нам ма и најмања војна реакција против вас послужити да ударимо по Србима".
Данашња светска кампања против Срба би се могла разумети када би уништењем Србије и српског отпора била заиста отклоњена опасност балканског и светског рата. Но кад се изближе осмотри ситуација на Балкану, пада у очи да је инострана пропаганда против Срба само вештачка магла која скрива праве циљеве њихових непријатеља. Јер под претпоставком да Србија сутра буде коначно избачена из колосека, а Срби до последњега истребљени, то не би био крај досадашњих сукоба на Балкану него наставак старих и почетак нових. Због признања македонске државе би дошло до судара између Грка, Бугара и Арбанаса које би помогли Турци. Немајући више заједничког српског непријатеља, Хрвати и босански муслимани би се неминовно сукобили, док би Војводина постала бојно поље између Мађара, Хрвата и Румуна.
Дакле, очигледно је да југословенски конфликт и фпски „комунизам" или „нацизам" служе западним си-лама само као изговор и полазна тачка за даље операције далеко ширих размера. У том случају, одмах се поставља питање зашто је избор тренутно пао баш на Србе и Југославију. Зато што се нигде у Европи није могао наћи повољнији терен за изазивање сукоба, с обзиром на етничку и религиозну измешаност, као и на крваву прошлост. Ратна провокација је ту била стопроцентно сигурна. Под условом да се брже-боље издејствује међународно признање граница федералних република без икаквих преговора. Чим су, на тај начин, кола била гурнута низбрдо, више их нико није могао зауставити. Имајући у виду српске војничке врлине и отпорност, то није био сукоб, чији крај би се смео очекивати после неколико недеља или месеци. Захваљујући српској резистанси, морао се предвидети дужи рок који би допустио да се опробају нова оружја, као у току Шпанског грађанског рата. И није случај што се недавно у штампи појавила читава листа тих смртоносних изума које американци намеравају да употребе против Срба. Трећи светски рат ваља озбиљно и систематски припремити.
У стратешком погледу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина": када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде потпуно уништена и православни народи с њом. Заведен празним обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског Савеза наћи свој спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, политички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на Балтичком и Црном Мору, Русија се наједном нашла на историјској сцени као џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме паду, остала нуклеарна сила, па је било немогуће напасти је одмах и непосредно, јер би то изазвало атомски рат. Случај Југославије је у том одлучном тренутку добродошао, стога што се ту, у најкраћем року, могао изазвати рат између православних и муслимана, баш као у Русији. Међусобно уништење православних и муслимана је најбољи „рецепт" за унутрашње разарање Русије, а уједно служи њиховим заједничким непријатељима. Отуда на Западу сагласност између нехришћана и неправославних хришћана, као и између левице и деснице. Гледају ко ће кога да надлицитира јер, бар привремено, свима користи злочин. Засада нема корисније политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу самим православним народима, по примеру Молдавије, а нада-све рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошло и до православног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају страдала и Европа, али шта мари ако се Руси и Украјинци буду узајамно уништили. У противном, Америка би дотукла Русију на издисају. Осим ако Русија, у самртном часу, не нађе довољно снаге да Американцима узврати атомски поздрав.
Онима који не верују да је Запад ударио тим правцем и већ прекорачио праг Трећег светског рата, ваља указати на пример наглог пораста турског значаја и угледа. Турска је та којој је додељена пресудна улога у идућим балканским сукобима. Но њена улога је двоструко важна и у односу на Русију: с једне стране, она је позвана да - са Иранцима или без њих - подржава кавкаске и азијске муслимане против Руса, а с друге, да искоришћава и потпирује руско-украјинску заваду. Наравно, поштујући „теорију домина", и Турска је позвана да делује опрезно и постепено, не изазивајући против себе све православне народе одједном. У случају грчке интервенције у Маћедонији, она би се, на пример, споразумела са Бугарима и прво напала Грке, да би се тек после грчког пораза окренула против Бугара, како би ослободила два милиона Турака на бугарској територији. А уколико Русија више не би имала излаз на Црно Море, Турској би онда било у интересу да се, у први мах, приближи Русима против Украјинаца. Због свега тога, а не само поводом Босне и Херцеговине, је далековиди француски председник Митеран провео католички Божић у Цариграду. Слутећи добро о чему се ради, Елен Карер-д'Анкос, позната русождерка руског порекла је написала занимљив чланак „1993, турска година? Турска намерава да постане велика сила и учествује у господарству над Црним Морем" (Фигаро, 2.1.1993), где вешто представља Турке као непријатеље Ирана, спремне да закључе пакт са Русијом!
Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада на спас? Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно је, пре свега, да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и разумеју да су колективно угрожени иако, привидно, тешкоће у датом тренутку сноси само њихов православни сусед. Чињеница да Русија и Украјина до данас нису званично и недвосмислено ставиле свој „вето" против интервенције страних трупа у Југославији сведочи да њихови слепи вођи нису свесни да се у нашој земљи пре свега њима копа гроб. А затим, од виталног је значаја да православни народи што пре одбаце све своје старе међусобне кавге и територијалне претензије. Непријатељи Православља ликују кад Украјинци спречавају Русима излаз на Црно Mope или кад Румуни траже од Руса и Украјинаца Молдавију, а од Бугара Јужну Добруџу. Таква политика је постала самоубилачка; она служи најцрњим православним злотворима и води нас у заједничку смрт.
Није ли савез православних народа био и остао утопија? Историја сведочи супротно. Када су се, 1912. године, Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора, уз политичку подршку Русије, сложно одупрле Турској, Турци су, после више од пет столећа, били најзад прогнани из Европе. Овога пута, ако се православни народи благовремено не освесте, Турци би могли да се на Балкан ускоро врате, користећи се њиховом неслогом. Православним народима остаје да бирају: или he да се уједине и спрече катастрофу или ће бити уништени једни за другим. Нема сумње да су Православне Цркве, пре свих државника, позване да утичу на ту одлуку. Од њих се на првом месту очекује да отворе очи народу и одговорним политичким личностима. Стога православна хијерархија сноси велику одговорност за даљу судбину, спас и опстанак Православља у свету. Када прави Христов Лик буде обасјао све народе, онда ће и мећу људима опет завладати мир.
„Спас је твој у теби, Израиљу".