ПЕТЕ ЖЕТВЕ
Велике жетве са малих њива.
Рани изјутра Домаћин света, Бог Слово, позва у виноград Свој прво Јевреје. У трећи час позва Грке и друге незнабошце у границама Римског царства. У чести час – у подне – када жега мира и господства раслаби и Рим и Византију, Он позва Ските, Русе, Србе и све остале Словене.
У девети позва све нехришћанске народе из колонијалних царстава белих људи: црне, полуцрне, жуте и црвене расе. А у једанаести час позва остатак острвљана, који стајаху беспослени, изван винограда, то јест, изван Цркве Божје (Матеј 20:1-7). Све оне дакле, које стоје изван Цркве Христове, назива „беспосленим“, јер клањајући се лажним боговима они заиста беспосличише.
Два три века пре Руса, примише Балкански Словени са Румунима и Албанезима Свету Веру, и почеше живети по њој и мулити се та њу. И Жетве Господње умножаваху се из покољења у покољење. Највише допринеше усвајању нове вере, пустињаци и кнежеви, они, дакле, који су бежали од људи и они, који су владали над људима.
Народ је трчао за онима који су бежали од њега, а слушао оне који су владали над њим. Обе ове врсте путовођа народних, одликовали су се великим смирењем и трудом у славу Божију.
Најславнији од Светаца српских, Свети Сава, потписивао је себе „последњи из грешника, монах Сава“, а најмоћнији од српских владара, цар Душан – „раб Христа Бога нашега“. Тако су се потписивали и пустињаци и кнежеви румунски, бугарски и албански. Кандила су горела пред ликом Христа Спаситеља, како по кнежевским дворима, тако и по испосничким пештерама.
Након неколико ефемерних династија у Србији, дошла је једна јака и благословена династија Стефана Немање, која је у току 200 година украсила ову српску земљу, па и околне земље, чудесним храмовима у славу Христа и Његових древних Светаца. Већина владара из те династије завршили су као монаси у манастирима које су они сами подигли. Тако и њихове жене, кнегиње, краљице и царице.
Њиховом примеру следило је мноштво простих људи, жена и девојака из народа. Сви они из реда, знатни и незнатни, припремаху се на тај начин за Царство Небесно, јер „не гледаху на оно што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме, а оно што се не види вијечно.“ (2. Кор. 4:18)
И они који осташе у свету, као и они који се удаљише од света, у зидине манастирске, трудише се за своје спасење, свак на свој начин, не губећи из вида двоје: смрт и Судију. Блиску смрт и неизбежног Судију.
Први се спасавају вером и молитвом, умереним постом и милостињама, трудољубљем и покајањем, рађањем и васпитањем деце, и трпљењем од болести и других животних искушења. А ови други се спасаваху познатом духовном ателтиком по Православним манастирима. И многе генерације, и једних и других, кроз векове пловећи преко бурног океана живота, искрцаваху се у тиха пристаништа Царства Небеснога. Дивне Жетве Господње.
У то време Света Гора Атонска била је препуњена монасима из свих Православних народа. То је била самостална Монашка Република, достоинство Матере Божије, коју су обилато помагали и украшавали сви балкански Православни народи, и властелини и властелинке; византијски, румунски, бугарски, грузински, а нарочито српски. А када по Божијем Промислу паде Балкан под власт Исламску, те нестаде хришћанских владара на Блакану, ту бригу о Светој Гори наставише кнежеви и цареви руски.
Мати монаштва за све Православне народе у Европи, Света Гора, је за последњих четрнаест столећа дала Господу Христу велике жетве. Може се мислити колике су те жетве биле за тако дуг период времена, када се прочитају извештаји из четрнаестог и петнаестог столећа, да се на Светој Гори у појединим генерацијама, подвизавало 20, 30, па и 50 хиљада монаха. И те се жетве још увек попуњују и у наше време, мада у много смањеном броју, добровољним страдалцима монасима, то јест, онима који изоштреним духовним видом, јасније виде од светских људи да „овдије немамо града који ће остати него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13:14)
У 14. и 15. столећу, вођене су крсташке војне Православних Балканаца против бесног надирања Турака из Азије. У једној од тих војни, умро је српски цар Стефан Душан у Тракији. Мало после, једна српска војска од 60 000 ратника, сва је изгинула у рату са Турцима на реци Марици, 1371. године. У години 1380-ој, баш када је кнез Димитрије Донски победио Мамаја Кана на Куликову, плативши ту победу са 50 000 руских жртава, српски војсковођа Милош Обилић, победио је Турке у бици на Плочнику, не без хришћанских жртава.
Само девет година доцније, 15. јуна, 1389. године, догодила се одсудна и страшна битка на Косовом пољу, између Срба и Турака, где је изгинула српска војска око 100 000 људи, и где су погинула оба цара: турски цар Мурат и српски цар Лазар. Српски народ овековечио је ову битку епском поезијом, као битку за хришћанство, физички изгубљену, али морално добијену.
У Косовској епопеји, пуној мистичног надахнућа говори се, како је птица ластавица донела књигу цару Лазару из Небесног Јерусалима, у којој му је писано, да се мора пре битке приволети или царству земаљском, или Небесном. У првом случају он ће победити Турке, у другом Турци њега. После сугих размишљања, Лазар се приволео Царству Небесном, говорећи:
„Земаљско је за малена царство,
А Небесно увјек и довјека.“
Његове свете и чудотворне мошти, очуване су у целости до данашњега дана.
Нешто доцније, пао је и Цариград и силна је хришћанска војска изгинула, заједно са царем Константином. Румунски кнежеви и војводе продужили су борбу још за неко време. Албански Православни војсковођа, Ђорђе Кастриотић, са ретким успехом, ратовао је против Турака, више од 20 година. Два султана су лично водили велике војске против њега и оба пали у кланцима кршне Албаније. А кад је најзад полумесец завладао целим хришћанским Балканом, крсташки барјак остао је уздигнут кроз векове тешког робовања, само у Црној Гори, и делимично у српским земљама са леве стране Дунава.
И тако пред оне две споменуте врсте Божијих угодника, дошли су и ратници и мученици за Крст и Слобду. Како је то огроман број, нека покаже овај пример: у време српског цара Душана, број Срба износио је три и по милиона, а Енглеза у то време било је такође три и по милиона.
После 500 година, Срба је било опет три и по милиона, а Енглеза четрдесет милиона. Где су остали српски милиони?И сви Православни милиони Блакански? Изгинуло у крсташким ратовима, масакрирано по селима и градовима, или пак одведено у Азију и на пијацима за робље продано. Сходно историји, Турци су одводили често велике групе хришћана, од 50 000 или 70 000 и 100 000 душа, на пијаце азијске. Тако је ного било тога робља, да су појединци продавани од једне до пет меџидија турских.
Где је тај многомилиони народ хришћански, који се за своју Свету Веру борио до крви и страдао до смрти? Где је, ако не у близини Онога, Који је обећао плату и за чашу воде, а камоли за реке суза и крви Својих следбеника?
Ваистину, Балкански народи кроз своју историју представљају малене њиве са великим Жетвама Господњим.
Разговор V
Чујем шапат ваш, света браћо, чујем и ћутим.
Ви бојажљиво шапћете о прогресу човечанства и цивилизације, и о срећи, коју ће прогрес и цивлизацијаустановити на земљи. Зар се не може ово довести у склад са Христовим учењем и Христовом Црквом, питају вас неки?
Шта да вам одговорим на то, и шта да вам кажем? Отворио је Бог недра створене природе и открио људима неслућене тајне. Тако су људи дошли до многих проналазака. Оно што премудри Соломон није могао знати, нити фараони и јелини докучити, сазнали су модерни људи. Што Сократ и Платон ни у сну нису могли сањати, то је данас знано сваком раднику у Америци.
Но не би никада сазнали, да им Бог није открио. Мало је учених људи који то признају. А који то не признају, хвале се и славе својим проналасцима, баш као да су пронађено сами створили, а не само „пронашли“. Паметно је само што то не могу да назову другим именом, него „проналаском“.
Јер човек и не може друго, него да пронађе нешто што је Творац створио и до времена од људи сакрио. А хвалисави проналазачи, личе на слушкињу која би се хвалила проналаском чудних адиђара у одајама одсутне госпође своје.
Људ траже патенте за пронађено, а Бог не тражи ни за створено. Бог је не само створио, него и помогао људима да пронађу, али само у одређено време, сходно потребама људи.
Но рецимо, да Бог, по великој милости Својој и опрости људима детињасто самохвалисање, али како да опрости злоупотребу свих проналазака? Јер стојећи између Бога и сатане, човек употребљава проналаске час на добро, час на зло.
Ко је притв проналазака, рађевина и изграђевина људских? И најсветији међу хришћанима користе се огњеним колима, парним бродовима, електриком, асфалтним друмовима, и свим осталим проналасцима и направама разума и руку човечијих, што се назива општим именом цивилизација. Али кад једна цивилизација постане преградом између Бога и човека, онда она служи злу и смањује Жетве Господње за Небесно Царство.
Тада Господ мења ситуацију на штету цивилизације, а на повећање Своје жетве. Јер Њему је стало само до жетве. Он обраћа брзо смех на плач, и високе куле у рушевине, да би душе привукао Себи.
На сва врата најмодерније цивизације, износе се мртваци као и за време бивших цивлизација. Може ли ко спречити умирање? И коме тебају мртви, којој цивлизацији? Ниједној, никоме. Само требају Ономе, Чији Анђели купе душе умрлих и износе пред престо Његов, сваки дан и сваки час, света браћо моја.
Један јунак Гогољевих романа, куповао је мртве душе. И плаћао их је врло јевтино. И многи скверни трговци робља чинили су и чине тако. Не сравњујемо ми Христа са том ђаволском четом; далеко од тога. Али хоћемо да кажемо, да је Христос купио, и прескупо и још унапред платио, све душе људске.
Није их платио ни рубљама, ни доларима, него пречистом Крвљу Својом. Отуда Он има право на душе умрлих. Оно што је за трговца робља јевтино, за Њега је драгоцено. Због тога, Он мења ситуације, све са обзиром на жетву душа.
Оно што философи називају прогресом и еволуцијом, то је у самој ствари, само промена ситуације по Божијој вољи, а према моралном стању људи. Из ових промена ситуација, састоји се сва историја човечанства. Оне се не могу назвати ни прогресом, ни регресом, него једино потребом за већом жетвом Господњом.
Библија нас учи, не вери у прогрес, ни вери у еволуцију, него вери у Живог Бога, Који мења ситуације у корист Своје Жетве. Кад ту човек преовлада над Богом и погорди се самим собом, Бог мења ситуацију, макар то било и по цену највеће цивлизације. Зато је велики молитвеник и вапијао Богу: „Не дај Господе да човијек преовлада“.
Не очекује Бог никакву особиту цивилизацију која би му донела особиту жетву. Авељ, Енох, Ноје, Аврам и многомилиони пастири и тежаци, Њему су добродошли као здрава и једра пшеница, онако исто, као и врло књижевни и културни људи, који се са истом вером и љубављу односе к Њему.
Ај, браћо моја света! Ви шапћете у ноћи о прогресу и цивлизацији људској, а ја чујем, да сте ви јуче са олтара примили Свето Причешће. Зашто ми онда не причате о две разлиите трговине? О трговини коју води прогрес и о трговини Христовој? Гле, није ли међу њима разлика у томе, што сваки прогрес (или цивилизација) хоће да купи скупо за јевтино, док је Христос купио јевтино за скупо?
Помислите, како смо ми људи јевтини, а како је скупа Крв Христова. Они који не познају Жетве Господње помишљају, да Христос није добар трговац. Ми пак мислимо, да окретнијег и мудријег, нит је било, нит ће бити.
