ПРВЕ ЖЕТВЕ
„Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у Рају“ (Лука 23:43). Први савременик Исусов, који би узет у Рај, био је покајани разбојник на крсту на Голготи, у 20. години владавине Кесара Тиберија, а у 34. од ваплоћења Бога Слова.
Тако је Христово Небесно Царство отпочело са једним јединим човеком. И то са каквим човеком. Не са једним од великих Апостола, нити са Пресветом Дјевом Маријом, Матером Исусовом, него са злотвором, али покајаним. Да се кроз тог злотвора симболизује сав род људски, за кога је Христос из љубави претрпео муке и пролио Своју безгрешну крв, али и да се истакне спасоносна Тајна Покајања, једна од седам великих Православних Тајни.
Ми говоримо о људима, а не о Анђелима. Јер пре покајаног разбојника, безбројне војске Анђела уз Господа над војскама, живеле су у оном Небесном Царству. И из онога Царства силазили су на земљу и узлазили на небо, служећи јављеном Месији у Његовом делу спасења људи (Мат. 4:11)
Но спасени разбојник није дуго остао једини од људи на небу. Истога дана, на Велики Петак, Исус је душом сишао у Ад, у Шеол, да јави Себе и Своје Јеванђеље усопшим од почетка, који су ту од Адама и са Адамом кроз векове, чекали своју крајњу судбу.
И Он, Господ Исус Христос „сишавши проповиједа и духовима који су у тамници – јеванђеље, да приме суд по човјеку телом а по Богу да живе духом.“ (1. Пет. 3:19; 4:6). Ко су та створења?
То су прехришћански праведници, сви они што „ у вијери помријеше“ и не дочекаше испуњење Божијег обећања, односно Спаситеља, него само „видјевши га из далека поклонише Му се, признавши да су гости и дошљаци на земљи. Јер који тако говоре (тј. да су гости и дошљаци на земљи) показују да траже отачаство.“ (Јевр. 11:13-14) (пошто га на земљи нису могли наћи).
Но тај „сабор и црква првороднијех“ (Јевр. 12:22-23) није био састављен само из Јевреја, старозаветних Праведника, него и из свих народа и племена под небесима. Јер ни Авељ, ни Сит, ни Енох, ни Ноје, ни Рута, ни Јов, нису били Јевреји. По речи Апостола Петра: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него у сваком народу који се боји Њега и твори правду мио је Њему“ (Дела Ап. 10:34-35)
Сви они бише спасени из Ада благодаћу Божијом и залугом Господа Исуса Христа. И не само познати и признати праведници него и сви грешници, који на земљи грешише, па видевши Исуса у Аду, лицем у лице, и чувши Његову благовест, покајаше се и повероваше у Њега, као Јединог истинитог Човекољупца и Спаситеља.
Тела њихова давно давним, беху прах помешан са прахом земаљским, а душе њихове чамаху са уздисајем у тами Ада преисподњега. То су биле душе људске од Адама до Витлејемске деце, које први Ирод покла због Исуса, Новога Цара, и до Светога Јована Крститеља, којега други Ирод посече као Претечу Исуса Месије.
Једини Бог Свезнајући зна број њихов. Но да је то био огроман народ, многобројнији од свих народа Римскога царства, сведочи прво велика дужина времена од Адама до Христа, а друго Свети Оци видиоци. У својој Пасхалној беседи, каже надахнути Јован Златоусти поводом силаска Христова у Ад: „Ад огорчи се, јер се испразни... Воскресе Христос и мертви ни един во гробе.“
Сав тај многомилиони народ уздигао је Христос у Рај, чија врата Он отвори Својом крвљу као Човекољубац. А отворивши врата рајска за људе, Он удаљи чувара тих врата, Херувима са пламеним мачем. И тако је Свесилни Христос обноћ учинио Своје Царство већим од Царства кесара Тиберија.
Ово је изузетна и јединствена одлика правог Месије као свеопштег Спаситеља Света. Он је, наиме, донео спасење свим људским коленима од почетка до краја времена, тј. живим и умрлим. Лажне месије и самозвани спасиоци пак, нарочито многобројни у наше доба, и не помишљају да спасавају умрле, него само живе. Нити им и на ум долази, да избављају од смрти ни себе ни друге.
Сав њихов програм састоји се у отклањању разних животних незгода само за кратко време, докле једно људско срце, жељно живота, не престане да куца. За њих је смрт непобедива, јач од живота. Мрачна царица смрти царовала је пре „случајне“ појаве живота у свету, и цароваће вечито по ишчезнућу живота на земљи. То је њихова философија потпунце супротна Христу и Христовом откривењу.
Неко од материјалистичких пропагандиста држао је говор на једном скупу у Србији, како Исус Христос није успео за две хиљаде година оставрити оно што је обећао, а како ће његова безверна партија остварити рај на земљи. Упита га једна удовица, чији јединац син тек беше умро:
- А може ли ваша партија повратити у живот мога сина јединца?
На то одговори онај нови спасилац света:
- Наравно, то нико не може, па ни ми. Ми хоћемо да створимо рај само за живе, а о умрлим ми не водимо рачуна као непостојећим.
Рече му на то ожалошћена мајка:
- Сваки рај, који ви или ма ко други створи на земљи, без мога сина, за мене је пакао.
У историји света Христос је Једини Спаситељ и живих и умрлих. Да, једини бујни и неодољиви извор живота и свемоћни победилац смрти и пакла. Његово Царство није од овога света, али Он непрекидно жање жетву Своју на посејаној њиви овога света, преко Анђела Својих и уноси пшеницу у Небеске житнице Своје. Тамо, где се ожалошћена мајка једино може срести са својим преминулим сином у животу без растанка.
Разговор I
- О чему то разговарате, света браћо моја, да чујем о чему разговарате?
- Ако је заиста Валаамова магарица проговорила човечијим језиком, онда је оправдана Будистичка вера у реинкарнацију; оправдана и Библијом потврђена (IV Мојс. 22:28-30).
То сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком?
Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром.; а потом умре један луксузни богаташ, чије име уста Господа неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку.
Није ли небесни Зналац, Господ Спситељ, овом причом дефинитвно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе из тела у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи?
А што је Валаамова магарица проговорила, то није отуда што је у њој била реинкарнирана душа неког човека, него је то од Бога. Бог је хтео да кроз бесловесног скота постиди неваљалог човека, јахача на скоту. А магарица, када је говорила на човечјем језику, наравно није била свесна шта говори. Исто онако као што гавран, који је односио храну Прорку Илији у пустињу, није знао ни коме ни од кога носи. Мада би окултисти свакако хтели да је у гаврану била свесна душа неког умрлог човека.
- Па како су могли неки учени људи, чак и неки руски философи, усвојити тако погрешно учење?
- Могли су, браћо моја света, шта све људи не могу? И учени, као и прости падају у велике заблуде. Јер не познају Писма ни Силе Божије. А знате, да лажно злато бљешти јаче од правога злата. И округао камичак личи на јаје, али живота у њему није. Па се људи лако преваре.
Заблуда заблуделих нека послужи вама за поуку и за страшну опомену. За поуку – да не верујете брзо људима, који нити су вас кад знали ни љубили, него да верујете Спаситељу, Који вас је знао од пре створења света и љубио вас толико, да се предао смрти само ради вас.
За страшну опомену пак – да не тешите себе речима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешна је, али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а потом суд. За овај кратак рок, свак може заслужити бесповратно, или вечити живот или вечиту муку.
И Пантеизам је, велите, захватио велики број учених Хришћана, као на жалост и грофа Толстоја у старости.
Поред окултизма то је друго велико зло, које је било и јесте и биће међу онима, који су крштени, а не крсте се. То су они који верују, попут древних јелинских стоичких философа, у неко етарно божанство, и сматрају душе људске као капље тога етра у грубим телима. Када се тело распадне, онда се оне капље етарне – душе људске – преливају у бескрајни етарни океан божанства, губећи личност и индивидуалну свест.
Други се опет држе Спинозине заблуде, по којој су и дух и материја вечни и нестворени. Бог као Дух вечно је везан за материју и материја за Бога. Према томе, Бог је и материја и дух у исто време. Слично корњачи, кажем вам, и по некој прастарој фабули овај свет лежи на корњачи. По смрти душа човечја прелива се у вечни дух, а тело у вечну материју. И да би сваку своју убиствену философију учинио привлачним, он ју је назвао „Етиком“!
Као прозирући у опасност философије свога земљака Спинозе, Свети Павле оставио је Хришћанима вечну опомену говорећи: „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу.“ (Колош. 2:8).
Та Апостолска опомена важи, мање више, и за остале људске философије, које уче да је овај видљиви свет нестворен од Личнога Бога, и да је вечан и бескрајан. Са тим премисама они се потпуно одричу Христа, као што се и Христос одриче од њих.
Спаситељ је открио и показао Својом апсолутном Личношћу да је Бог Личност, Врховна Личност, а не успавани или пулусвесни дух, или неки принцип, или природа, или природни закон.
Није Господ Христос, браћо моја, није Он доказивао Бога помоћу твари, него је објашњавао твар помоћу Бога? Каквог Бога? Трикратно Личног. Он је потпуно потврдио истинитост оног свеопштег веровања свих народа: веровања, истина, исквареног и помућеног, али неишчезлог, а то је веровање у бога, или богове, као свесне личности, као и веровање у свесни и индивидуални живот човеков после смрти.
Никада се народи света нису могли помирити са философским учењима о безличном Богу и о безличној бесмртности човека. Зато се јавио Бог у Личности Сина Свога Исуса Христа, Који „не беше да и не, него у Њему све беше да.“ (2. Кор. 1:19-20), све позитивно и све потврдно што је икад човечије срце могло пожелети – и више од тога. Човечанству је тада спао терет и мрак са душе.
Зато се жаљаху Фарисеји: „видите да ништа не помаже: гле, свијет оде за Њим.“ (Јован 12:19). Због тога: „сви наваљују да уђу у Царство Небесно.“ (Лука 16:16), где царује Бог као Троједина Личност, и где је од постања света припремљено место за сваку личност човечију, која се одазове позиву Христовом.
За вас и за мене, браћо света, најважније од свих питања и проблема јесте: да ли ћемо се благовремено одазвати позиву Христовом. Јер, Анђели Његови дан и ноћ жању Жетву Господњу, без престанка и предаха, и односе у небесне житнице. Шта – ако нас срп Анђелски одбаци, као штуро класје и остави да нас свиње погазе?
