Увод

 

У наше време извесне силе овог света грозничаво раде да завладају целим светом, да задобију васцели свет. Те силе не би тако радиле, када би озбиљно узеле речи Христа Спаситеља: „Шта користи човеку да цео свет задобије а душу своју изгуби?“ (Мат.16:26)

Али баш небрижност о својој души и створила је бригу и крвави труд тих сила на задобијању власти над целим светом. Брига пак о души, о крајњем спасењу сваког човека појединчано, потиснута је на задњи план и остављена протим „младенцима“, то јест, нечујној и невеличавој маси простог народа (Мат. 11:25). А са потискивањем бриге о души, потиснут је и Сам Христос. Са потискивањем Христа у позадину, потиснуто је и Цасртво Небесно, као врховни циљ љидског живота, а на месту тог циља, Богом одређеног и објављеног, уздигнути су земаљски циљеви, прво политички-економски, па онда културно-социјални и такозвани хумани.

Другим речима: место Раја небесног, обећаног изгнаним и заслужним, истакнут је рај земаљски за сва људска бића (наравно, ако то икад лично доживе), без икакве разлике и квалификације.

По плану тих властољубивих сила треба да се изведе уравњање и уједначење свих људских бића на земљи. А то уравњање и уједначење не односи се само на хлеб, него и на дух, и не само на политичка права и кутуру, него и на веру и морал.

Па како се „неисказано богатство Христово“ (Ефес. 3:8) у погледу истине и духа, не даде изједначити са сиромаштвом других земаљских вера и философија, то се од стране оних сила бомбардује Христос са страшном жестином, било јавно и отворено, било прикривено и лукаво. „Востани и Господи да не преобладајет человјек...“ (Пс. 9:19)

При оваквом стању ствари, ниеј чудо што су се неки Хришћани тешко забринули за будућност своје Свете Вере, док су опет, други постали равнодушни према Христу, Његовој Цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу, да Христос припада прошлости, да је побеђен од света и да у „Новом Добу“ двадесетог века не остаје човеку друго, него да се склони под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманизма, или неке друге модерне идеје, покрета или организације. „Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!“ тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.

Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом прдмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројиним детаљима, указују они на опасност, у коју је доведено Хришћанство наших дана. Са похвалном ревношћу они су успели да представе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште, а хришћанских народа посебно, тако да би имали мало, или нимало, да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.

Али нас друга једна невоља нагони да пшемо. То је широки компромис, који многи баш од ових брижних пастира, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и „духа овог времена“, који извесно није Свети Дух Божији.

Свесно или несвесно они стављају, не свет у службу Христу, него Христа у службу света, тј. савремених идеја и стремљења, у које спадају: радње на брзом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једнога Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и оставрења рајско братства мешу свим људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца Небеског или не, у супротности са одлучном изјавом Јеванђелисте, најближег Христу (1. Јов. 2:22-23)

Оваквим компромисима негира се апсолутност Христовој вери, ствара се забуна у душама Хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења, и раслабљава морал верних. Помрачава се визија Царства Небеснога, које „није од овога свијета“ (Јован 18:36), и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света.

Ко нема снаге да се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај, коме је тескобно са Христом у колиби, чини све, да Христу постане тескобно у својој палати. И онај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт свакога од нас близу, а Судија пред вратима.

Ето због оваквих ревнитеља, који ревнују „али не по разуму“, ми се латисмо пера, да им, са Божјом помоћи, изложимо, каква је од старине до данас, вера Православне Цркве о апсолутности и сведовољности Христовој за спасење људи. Да изређамо бар неколике победе које је Христос кроз деветнаест векова до сада, однео над светом, и незадржано односи. Да покажемо, да Христос не само није застарео, него да свет стари, а Он је увек „исти јуче и данас и на век века“ (Јав.13:8). Вечито млад и вечито победоносан.

Његове победе, ми смо назвали Жетве Господње, сходно јеванђелским параболама о њиви, семену и жетви.