"New Age" безумље

Владимир Димитријевић

Ако се Њу Ејџ озбиљно схвати, он може имати тешке психичке последице.

На међународном скупу психијатара одржаном у августу 1997, у Сава - центру у Београду, где је једна од секција била посвећена проблему лечења жртава тоталитарних и деструктивних верских секти, извесни Мина Минић, радиестезист, који је себе прогласио за доктора наука, делио је своје поздраве учесницима и нудио им сарадњу путем фотокопирне брошуре испуњене химнама самом себи.

Извесни Драгољуб Васиљевић из Улице Војводе Степе у Београду основао је "Космичко светско удружење за пријатељство", и слао писма са позивом за учлањење на различите адресе. Ево одломака из тог писма: "Пошаљите најновију фотографију, пожељно у купаћем, најпожељније у "Евином костиму", основне податке о себи, љубавне жеље и ако желите телефон и сто динара за чланарину (ђаци и студенти десет динара), и добићете умножене слике, адресе, жеље и телефоне чланова супротног пола на основу којих сами бирате партнера за дружење". Све би ово изгледало као још један од многих позива на чулна уживања, да писмо нема и "спиритуалну" димензију: "16. маја 1995. интергалактички савет у часопису " Треће око" објавио је да сваког часа можемо ући у пету, видовиту димензију, за све, фотонског поља сазвежђа Сиријуса, а у пету димензију, по Арханђелу Уријелу, могу ући само они који су срцем и акцијом за светски мир/.../

Уласком у фотонско поље улазимо у Библији познат "хиљадугодишњи мир", познатији као "Златно доба Водолије".У Тимочкој крајини извесни фотограф из Неготина, Јован Јанковић, основао је, уочи доба Акваријуса, биорелигију: "Врховни бог је сунце, као извор живота". Особине те религије су: натурализам, интернационализам, пацифизам и хуманизам, Осивач је већ издао књиге "Човек какав јесте" и "Бољи вид без наочара"...

Каква је разлика између оваквих пројеката и подухвата који је организовала "Политика" 19. јаунуара 1993. године ("Политика", 23. фебруар 1993., чланак "Нова зора словенства"), када је успостављан "мисаони мост" између Новосибирска и Београда, а поред ових новина, спонзори пројекта били "Браћа Карић" и "Гоша" ?

У то време је Влаиљ Казначејев, научник-окултиста, нудио спајање мудрости Његоша и Флоренског, тврдио да је темељ нове цивилизације усиостављање "даљинских психотроничких веза" и пропагирао "Светску олимпијаду људских духовно-психолошких резерви"!Каква је разлика взмеђу бунцања оснивача биорелигије или пропагатора "космичког пријатељства" и текста др Тодора Баковића "Депресивни оптимизам Хришћанства," који су у виду фељтона објављивале "Новости" 1993. године: "Хришћанству је ради његове вечности потребан грех. Жена му је, као емотивнија и сензибилнија, подлегла, па је прогнана из Раја и Светог Тројства. Храшћанство је, жртвујући жену Светом Духу, постигло још једну величанствену варку: добило је ореол натприродног./.../ Анатемисањем еротског примата кроз сексуални ужитак и лансирањем греха, Бог је покушао да смањи и ублажи предност Ероса"?

Зар то није исто као и "Крст суштине", који је рекламирала фирма ГОДРАС као измислицу старца "Софренија" са Свете Горе (тек касније су схватили да је то име Софроније), и то као средства које лечи депресије, страхове, трауме, несигурност, стрепњу, црну магију, и такође решава љубавне проблеме, а мири и децу и родитеље?

Зар то није исто што и рекламирање у "Блицу" 13. јула 1998. јоге као метода који "не од-ваја здравље тела од здравља духа" плус алтернативна медицина (оријентална, хомеопатија), итд.?

Зар то није исто што и интервју Миље Вујановић "Вечитим феноменима" за август 1998. где она каже: "Свако ко пажљиво чита Свето Писмо може да прочита код Матеја да је "Бог запечатио дланове људима да би препознао посленике своје", што, по њој, оправдава хиромантију? Зар то није њено самохвалисање у интервјуу: "Ја не погађам. Ја знам./.../ Ја сам на путу истине а правде. Зато сам заштићена"?

Зар то није слично радовању Милорада Павића што ће један амерички и један београдски компјутерски издавач његов "Приручник за гатање", "Последњу љубав у Цариграду", ставити у видео-игру која ће обухватити и прорицање и да ће то бити компјутерски "при-ручник за гатање" ("Демократија", 23. 06. 1997.)?Зар то није Блечићев фељтон у Гласу јавноста" (16-17. мај 1998.) где се наводи тобожње Нострадамусово пророчанство о Босни где ће у јуну 1995. доћи до успостављања стварне демократије и уклањања национализма?

Зар то није изјава мадам Пијано, певачице ("Недељни телеграф", 17. јун 1998.), која каже да већ осам година медитира, од амајлија носи златан крстић и бројаницу од кристала, трудећи се да живи по десет заповести?Зар то није извештај новина ("Недељни телеграф", 29. јул 1998.) да у Србији вода у којој је купан мртвац, а која служи за врачање, кошта од сто до петсто марака?

Зар то није Адела Маргот, која тумачи снове, оснива друштво за Нову психонеуролингвистику и тврди да је језик на коме је Бог створио свет - србски?

Зар то није изјава Милоша Нешовића, савезног посланика, на краљевачкој телевизији К-28, коју је почетком маја 1998. пренео "Глас јавности" да су "санкције добре, и не могу нас уништити. Немамо лекова, хране, нс грејемо се, итд. и доћи ће до једне природне селекције и оно што остане биће здрав народ, здрава нација"?

За то време, сваког дана у Београду од продаје хероина заради се од 600 до 750 хиљада марака, јер грам хероина кошта 100 марака ("Недељни телеграф", 27. мај 1998.)

За то време, у Београду је све више петнаестогодишњих дилера дроге ("Блиц", 5. септембар 1997) За то време, осам процената нишких ђака седмог и осмог разреда основне школе у Нишу проба дрогу, а у Београду свако друго дете ("Политика", 23. август 1996.)

За то време, у Обреновцу сваки трећи средњошколац проба дрогу, а сваки други од оних који су пробали постаје зависник, па педијатар Марица Лукић у Дому здравља каже: "Узалуд причамо, све је бесмислено, у Обреновцу се не може ништа урадити" (Тлас", 8. јун 1998.)У Војводнни и централној Србији прираштај је негативан; свака пета породица има дете млађе од пет година.

У разговору са новинаром "Јавности" (24. децембар 1994.), говорећи о паду прираштаја, угледни стручњак за породично право, др Марко Младеновић, вели: "Демографски рат смо већ одавно изгубили. Агресивне етничке заједнице у СР Југославији попут Шиптара и Муслимана не морају да воде војнички рат. Она су већ сада победници. Треба им само мало стрпљења н мудрости... Колико је Карађорђа, Његоша, Тесла, Пушша, Цвијића и Андрића уморено пре него што је рођено? И зар то не би био фантастичан генетски потенцијал? Готово две трећине заметака није успело да се роди! Постајемо све више народ негативне селекције, најпре билошке, а потом и друштвене. Храбри гину, паметни одлазе. Они који остају, деле се на способне и подобне. Тај народ који остаје, заморен је и обезглављен. И од њега се не може тражити жртвовање и нова херојска дела. Потребна му је помоћ да би обезбедио и свој опстанак и природно обнављање друштва".

Против Срба се боре сви, почев од туђина. На Републику Србску су својевремено НАТО-авиони бацали бомбе са осиромашеним уранијумом (Новости", 31. јануар 1997.) Семјуел Бергер, саветник за националну безбедност САД, 23. сеп-тембра 1997.. изјавио је да је циљ дејтонске политике у Србској "исправљање етничких подела кроз повратак муслиманских избеглица кућама; контрола медија; одстрањивање непослушних политичара, интензивније хватање осумњичених за ратне злочине" (који затим умиру и убијају се у Хашкој тамници, без суда и пресуде, нап. прир.)

"Вашингтон Тајмс" је 25. новембра 1997. ову Бергерову изјаву коментарисао као израз "окупационе политике". Роберт Фаранд, међународни надгледник за Брчко, није дозволио Србима да граде цркву у једном од градских насеља - осим ако се и муслиманима не подигне џамија (10. октобра 1997., "Блиц").

Избеглице које живе у Србији масовно врше самоубиства. 175 хиљада истих, прогнаних из Босне и Хрватске, чекају исељење у Канаду и Аустралију ("Дневни телеграф", 28. октобар 1997.)И, као рефрен, понављају се изјаве лекара да је народ све болеснији:

"Не можемо очекивати побошљање здравствене ситуације, јер смо постали нација старих људи. Број умрлих је од 1992. константно већи од броја новорођених. Биолошки потенцијал опада, нагомилава се број потрошача лекова и нефункционалних грађана који зависе од других" (др Предраг Јелача, Завод за заштиту здравља у Београду, у изјави на "Недељни телеграф" од 1. октобра 1997.) Таквом, јадном, изранављеном Србнну, непријатељ пљује у душу; руга му се, немоћном и пониженом.

Један од "дивље" издатих "црквених" календара за просту 1998., поред лажних датума празника, понудио је као имена за србску децу, и ова: Хрвоје, Илонка, Елза, Клеопатра, Здевка, Брижита, Барбара, Антон, Бернарда, Гргур, Клара, Ото, Офелија, Стјепав, Силвестер, Јутославка, Клементина, Радодајка...

Заиста, како рече Његош: "Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам страшна позоришта".

Експериментише се и у школама. Тако је извесно време у основној школи "Свети Сава" у Београду у употреби био уџбеннк енглеског "I spy" ("Ја шпијун"), за најмању децу. Уџбеник је издао " Oxford University Press".

Главни јунаци уџбеника су: чудовиште др Франкенштајна, вештице, дух, Дракула, вукодлак. Бројеви су представљени скуповима авето, жаба, слепих мишева, пацова и pаука. У књизи је нацртана школа за мале вештице; вампир излази из гроба да би отишао на наставу; за рoђендан се дарује бомба; а деца треба да се поистовете са малим вукодлаком.

Наша деца расту и рашће у свету у коме су популарне видео - игре Џона Ромера, чији је циљ да "непријатељи буду ликвидирани што је могуће брже и ефикашије". У игри "Кармагедон" поени се стичу гажењем пешака, међу којима се налази и старица са штапом. За пет-шест година компјутери ће бити тако моћни да крв неће изгледати као црвене тачкице на екрану, него ће деловати потпуно природно ("Глас јавности", 19. мај 1998.)

 

Господе, спаси нас од безумља нашег!

 

 

 

^