Њу Ејџ и Хришћанска теологија

 

Процес отпадије, започео на Западу од пада римског папе у јерес, наставио се у Протестантизму, који је идивидуалистичким приступом, тајнама вере довео скоро до потпуног урушавања свега Јеванђелског, што је постојало у Хришћанству Европе.

Такозвана „истиријска критика“ деветнаестог века, чији су главни представници били Бауер и Штраус, разорила је поверење у Бого-надахнутост Писма; Ренан је устврдио да је Христос само човек, дарвинизам је привидно опвргао библијску слику стварања света и човека.

У двадесетом веку, протестанти су наставили у сличном правцу. Рудолф Бутман је Свето Писмо, објашњавао као митолошку књигу. Немачки лутерански пастор, Дитрих Бонхофер, ког су нацисти убили у априлу 1945. отишао је најдаље: „Хришћанин није „homo religiosus“, него је јендоставно човек, као Исус, који је такође био човек.“ Бонхофер, је поставио основе тзв. „атеистичког Хришћанства“ (?!) Англикански бискуп Џ. Робинсон, објавио је књигу „Часност пред Богом“ (1963.), у којој је изјавио да Бога нема.

Други лидер теологије „смрти Бога“, Виљем Хамилтон, записао је: „Некада је постојао Бог, у доносу према коме је покољење, похвала и поверење било умесно, па чак и неопхподно,али... сада таквог Бога нема“. Бити Хришћанин, значи волети ближњег и свет, чинити им добро и веровати у историјске могућности прогреса.

Затим се појавио „хришћански пантеизам“, чији је представник био католички свештеник и теолог, Пјер Тејар де Шарден. Шарден је чврсто веровао у еволуцију по Дарвиновом моделу и учествовао је у палеонтолошким истраживањима...

У књизи „Феномен човека“, Шарден је понудио типично новодоспки концепт космичке еволуције и еволуције свести, ка „христо-свести“ и достизању божанствености - тзв. „тачке Омега“. Он је омиљен међу представницима „новог Хришћанства“.

Следећа епоха у развоју отпадије је стваралаштво римокатоличког монаха, Томаса Мертона, који је тврдио да је могућа синтеза између Хришћанства и далекоисточних религија, између молитве и медитације.

Његово дело је наставио Метју Фокс, доминикански калуђер, који је, због сукоба са Римокатоличком црквом, постао Епископалац. Основа Фоксова теза, да су све религије путеви ка Богу, и да је „Христ“ све благословио. То је тзв. „Космички Христ“. Фокс нуди култ „Мајке Земље“, као живог бића. „Други Долазак“ Христов ће по њему, бити буђење аутентичног мистицизма, који ће исцелити рањену, „Мајку Земљу“. Фокс себе назива, „панентеистом“ – „Бог“ је у свему, све је у „богу“, то јест – све је божанствено.

С тим у вези, јасно је да пролази и „сурово лице“ старог, „патријархалног“ Хришћанства – долази женско свештенство и феминистичка теологија. Холизам, екологија, права на хомосексуалност – све је у „игри“, све је „у Богу“. „Космички Христ“ је „божанско огледало које блиста у сваком створењу.“ „Да ли чињеница да се Христ ваплотио у Исусу искључује да се Христ ваплоти у другима – Лао Цеу, или Буди, или Мојсеју, или Сари или Гандију, или у мени, или у вама? Управо је супротно“, каже Фокс, и додаје да треба градити основу за „дубински екуменизам“, који ће обухватити све светске религије. „Космички Христ може бити и мушко и женско, и хомосексуалан и хетеросекуалан“, тврди овај теолог из школе сатанине.

Очито, „свеобухватни“, „Космички Христ“ није ништа друго до Антихрист...

Нарочито је важно, „феминистичка теологија“ на чијем су челу Америци често (бивше или садашње) римокатоличке часне сестре. Мери Дели, са два доктората из области теологије, је професор на Језуитском колеџу у Бостону. Она себе представља „као еко-феминистичку, лезбејску вештицу“.

Розмари Радфорд Рутер, бивша римокатоликиња, професор на Еверетској евангелистичкој семинарији, нуди паганизам уместо Хришћанства. „Много зла је било учињено, у име Христа,м али није било погрома ни крсташких ратова у име Ваала, Изиде, или Аполона“. Она је основала „Женску цркву“ чији су обреди врло слични вештичијим култовима. Имена Бога и Христа се никад не помињу.

Хришћанство је криво за „инквизицију, лов на вештице, погроме, погубљења, цензуру и концентрационе логоре“. Она каже: „Можемо отварати очи и видети да ничег нема што би било спасавано... Нема Бога ван света кога се треба плашити, или Га слушати“. Она је написала и посебан „обред за лезбејке“, а у њеној „цркви“ се слави благослов „откинуте јабуке“, то јест, Евин грех...

Светски Савет Цркава је 1993. у Минеаполису, у Минесоти, организовао скуп жена – теолога, које су се молиле Софији: „Наш творче Софија, ми смо жене по твом лику, врелом крвљу својих утроба дајемо облик новом животу... Наша слатка Софија, ми смо жене по твом лику; нектар између својих удова, призивамо љубавника, рађамо дете; топлом телесним течностима подсећампо свет на његова задовољства и његове осете...“

Тако се „нова религиозна свест“ претварала у порнографију. Али то није било све. Извесни протестантски мислилац, Вирџинија Молеконт на том скупу је изјавила: „Морамо избећи андроцентрични језик (Отац, син, итд.) и доминантну теологију потчињености... Не могу се више молити у теолошком контексту који описује Бога као увредљивог Родитеља, а Исуса као послушно и поверљиво дете“.

„Исусов семинар“ је теолошки правац коме атеистички кругови Америке, посвећују највише пажње, објављујући текстове о „правом Христу“ и угледним ревијама попут „Њузвика“. „Семинару“ дају простор на телевизији. Све то помаже у ширењу отпадије како у Америци, тако и у свету. Његови припадници су увек спремни да оду даље, у одбацивању Јеванђеља као аутентичних докумената.

Роберт Фанк, аутор књиге „Пет Еванђеља“ , сматра да су аутентичне изреке Христове сачуване у гностичком и јеретичком „Еванђељу по Томи“. Маркус Борг, каже: „Као и Сократ, Исус је био учитељ субверзивне мудрости. Као и Буда, имао је искуство просветитеља. Као шаман, био је исцелитељ, као Ганди, протестовао је против пуританистичког система“.

Одмах затим, додаје: „Не верујем да је Хришћанство једини пут спасења, или да је Библија откривена воља Божија, или да је Исус Једини Син Божији.“

Оваквом теологу би се радовао и сам Арије. Џејмса Робинсона представници „Исусовог семинара“, називају „Хенријем Киџинџером“ академског изучавања Светог Писма. Сам Робинсон се залаже за обнову гностицизма, и Свете Оце који су  се против истог борили назива „кратковидим ловцима на јерес“.

Ова „нова теорија“ стара је колико и сам њен надахнитељ, сатана. Једини начин борбе против те врсте лажи је живот у Сину Божијем.

По мери живота, биће и мера познања истине.