Паоло Коељо алхемичар празнине

 

Паоло Коељо се родио 1947. у Риу де Жанеиру. Некад је био рокер и композитор шлагера; бавио се окултизмом и магијом, а од 25 године живота, спојио је римокатолицизам и окултизам. После поклоничког путовања до Сантјага де Компостеле, објавио је књигу „Дневник једног чаробњака“, који је 1986. године деветнаест недеља, био најчитанији на листи књига у Бразилу.

„Алхемичар“ је изашао 1988. године. У  Бразилу је доживео 130 издања и продат је у 2 000 000 примерака, Књиге су му у тиражу од преко 4 000 000 примерака преведене и објављене у педесет земаља.

У интервјуу датом „Блицу“, објављеном 26-27. октобра 1996. године, он је изјавио да су му све књиге биле „диктиране“, тако је по диктату, „Алхемичар“, написао за пет дана. Ставови су му типични за Њу Ејџ: „ишао сам врло далеко у трагању за одговорима на питања, која су ме мучила да бих завршио враћањем на своје изворе. Али са новом толеранцијом и уверењем да је Бог присутан у свакој религији и у свим срцима“ (подвлачење наше. нап.прир). При томе писав заборавља, да су религиозни и поклоници Кали, којој се, жртвују мала деце, да су били религиозни и поклоници астечких божанстава, којима су приношене људске жртве а жреци су им претходно вадили срца.

„Алхемичар“ је књига плитка и површна, писана стрипским стилом. Реченице глуме дубину. Пастир који у пустињи трага за „златом пирамида“, алхемичар који се повукао у пустињу, под теретом знања, каравани које траже нове хоризонте, једном речју, Хесе из десете руке.

Роман је привлачан за пубертетлију (а по разуму и осећањима, многи наши савременици су пубертетлије и у четрдесетој години), зато што говори о могућности да свако оствари своју личну легенду, да измени стварност у складу са својим позитивним мишљењем, типичним новодопски став. „Происветљење“ је одмах ту, иза угла – само треба посегнути руком...

Пријатељ потписника ових редова, професор у једној угледној средњој школи у Београду, запажа да млади у писменим задацима, веома радо цитирају Коеља и његов став о личној легенди. „Задовољство у тексту“ (Ролан Барт), међутим брзо се претвара у разочарење, у питање: „Добро, у реду, али шта с тим?“ Један младић је приметио да ефекат читања романа, је „као после узимања џоинта“ ; пријатне је смејати се, осећати да лебдиш, али после – шта после?

„Алхемичар“ је саставни део новодопске пропаганде, попут негда омиљеног Баховог „Гелба Џонатана Ливингстона“, писаног аутоматски по диктату духова. Без обзира чиме се бави, сваки човек је средиште историје света: бићете као богови, бићете средиште света...

Древна бајка, која се претвара у кошмар, стално се понавља. Није случајно што у фебруару месецу 1998. године, Паоло Коељо, окултиста у књижевности, позван да присуствује скупу најмоћнијих људи жсвета – Светском Привредном Форуму у Давосу. У интервјуу, који је дао београдској „демократији“ (2.2.1998.) Коељо је истакао да се залаже за глобализацију, али која не укида „регионалне различитости“, то јест, државе могу вда нестану, али ће остати региони (опет Њу Ејџ идеја).

„Лична легенда“, још један начин нарцисоидног, антисаборног бежања од стварности, тако се показује као идеолошко оруђе у рукама творца нове Вавилоније.

 

Шаманизам и Карлос Кастањеда

 

Карлос Кастанеда је умро 1998. године. За његову смрт се сазнало два месеца касније, пошто се све крило од очију јавности, његове књиге попут „Учење Дон Хуана“, „Одвојене Стварности, и „Пут у Ихлан“ и „Орловог дара“, били су бестселери – езотерије крајем шездесетиј и у току седамдесетих година. Скоро да нема човека, заинтересованог за било какву духовност, а да није прошао кроз примамљиву џунглу Кастањедине мистике ...

Кастанеда је спремајући докторат из антропологије, на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, отишао у Мексико да би изучавао лековито биље. По сопственом сведочењу, тамо је срео индијанског шамана, племена јаки, Дон Хуана који га је упознао са халуциногеним гљивама, и начином да се оне користе у путовању ка оностраном, као и за стицање мистичких моћи. Књигу „Учење Дин Хуана“ Кастанеда је објавио 1968. године и одмах стекао популарност – било је то доба када су хипици експериментисали са дрогама и далекоисточлним религијама, па је студија пала на плодно тле. Једна од најпопуларнијих рок група тог времена „Eagles“ (Орлови) узела је име по врховном духу Дон Хуанове религије „Орлу“.

Кастанеда је ретко држао предавање и бежао од новинара. Многи су озбиљно посумњали у постојање главног лика његових езотеријских сага. Но то није умањило продају кљига, овог потоњег.

Дон Хуан је шаман, предтавник религије шаманизма. Каква је то религија?

Мирча Елијаде о својој стуфији о шаманизму као о архајској техници екстазе, тврди да је реч о једном од најстаријих религијских искустава човечанства, које изражава „носталгију за рајем“. Шаман је племенски жрец, врач и лекар, који има за циљ да мистичким путовањима успостави покидану везу успостави покидану везу између горњег и доњег света. Путовања на која он креће веома су опасна, спојена са мноштвом различитих препрека. Он мора да прође кроз чељусти чудовишта, да нађе место где се спајају земља и небо, да победи духове који га ометају. Пре него  што постане шаман, изабраник пролази кроз психичку кризу, која, по свему судећи, није ништа друго до ђавоиманост. У току душевне трансформације, млади кандидат „умире и поново се рађа“.

Духови га преузимају и „пресаздавају“ често му кидајући делове тела и вршећи све врсте психичког и физичког насиља над њиме. Модерни антрополози, какав је већ поменути Елијаде, у описаним контактима, са светом духовним, виде само халуцинације. Но, не могу објаснити како су халуцинације шамана са разних крајева света, који се нису никада срели, нити су њихова племена долазила у додир, скоро истоветна. У многим иницијацијама, од посвећеника се тражи да се одрекне своје бесмртне душе и преда ђаволу, да би стекао окултне моћи.

Шаманистички религијски систем је врло једноставан. Некада су три света (земља, небо и подземље) били повезани. Општење између све три сфере било је слободно и доступно свима. Космичка катастрофа је то општење онемогућила, и људи који живе на земљи немају додира ни са небом ни са подземљем. Шаман је тај, који им, у екстази, та путовања омугућује. Екстаза се постиже, на разне начине: од мистичког плеса уз бубњеве, до коришћења халуциногених дрога какав је случај са Дон Хуаном. Шаман се по својим путовањима, креће, по тзв. „Дрвету света“ (axis mundi). Шамани поседују различите магијске моћи, призивају духове да помогну или нашкоде, левитирају, имају прекогнитивне способности, итд.

Неошаманизам двадесетог века, саставни је део свеопште обнове, паганства којој присуствујемо већ десетљећима. Поред Кастањеде, шаманизам је на Западу популаризовао и Мајкл Харнер, аутор књиге „Пут шамана“, (1980) који је „архајске технике екстазе“ учио и на себи примењивао, боравећи међу индијанцима Конибо, у области Перуанске Амазоније.

Данашњи екстрасенси и видовњаци, попут племеснких жреца, имају своје духовне водиче. Такоп је на пример, руску парапсихолог Анатолије Кашпировски, познат по кобном дејству на аудиторијум, у једном ТВ интервјуу, признао да му се сваке ноћи јавља дух, који га поучава како да „лечи“ најављује му сутрашње пацијенте и њима открива оно, што Кашпировски, никада не би могао да сазна.

Једна од рок група која је била под несумњивим утицајем шаманизма, је “The Doors“. Њихов велики уплив на публику у доб ахипи покрета, кад су концерти постајали колективна екстаза, клавијатуриста групе Реј Манзарек, објашњава овако: „То је био психолошки, хорор-откачењачки шоу. То је био откачењачки шоу у смислу шамана-у смислу опседнутости силама универзума, зашта је Џим био способан. То јест, Морисон је био као шаман, који води људе у мистичко путовање у тамне области психе... То је било као да је Џим електрошаман, а ми смо били бенд тог електрошамана...“

У једном интервјуу, Дани Шугермен, менаџер Дорса на питање „да ли је Морисон био опседнут?“, недвосмислено је одговорио да је он људски его, који користи нека виша сила, „колективна веза која нас све повезује.“