Џон Ленон, рок-легенда и визионар, дао је кредо и опис Новог Светског Поретка у својој чувеној песми "Imagine” (Замисли). Ленон моли подељени свет да замисли доба када ће се живети - без Царства Небеског, без држава, без власништва, без глади, сви људи живе у миру, једно братство људи... "и свет ће бити као један".
На годишњицу смрти Џона Ленона песма "За-мисли" чула се широм света путем хиљада радио станица. Ко је финансирао и подржао овај догађај? Уједињене нације.
Ако је Буш био нејасан у вези будућности Новог светског поретка, оно мало што је процурело открива више него што можете да замислите. На пленарној седници 11. септембра и конференцији за штампу после ње, Буш је признао да НСП види као "нешто што су предвидели оснивачи УН."
Наравно, градитеља утопијске Купе Вавилонске има много. Њихови животи и веровања нису предмет овог чланка. Узгредно, поменимо да ова елитна група, међу којима су и неки од ментора Џорџа Буша и његовог оца, сенатора Прескота Буша, сеже све до Друштва Народа, првог покушаја у савременој историји да се успостави Нови Светски Поредак.
Једноставан одговор гласи да је Новом светском поретку неопходна нова светска влада - сачињена од светског парламента, светског суда, и светске полиције. УН је требало да постану ова светска влада или бар да послуже као мост према овом циљу.
Поред осталог, УН су створене да силом обезбеде мир за време хладноратовског очаја и страха од нуклеарног уништења. Мир је био главни адут да јавност прихвати изградњу структуре типа УН. Крај 40-тих изгледао је као сећање на старе дане славе, олако узимане, када се живело без пуног разумевања историје.
Та прошла времена остаће очувана у далеким призорима на камерама - Монеовим сликама или призорима енглеских романтичара - млади пар на цветној љуљашци једног пролећа у Живернеу у Француској, слободан да ужива у усамљености природе, или тренутке замрзнуте лепоте енглеског лета, плесова под колонадама и јахања у природи - слобода људи да се смеју без страха од свевидећег ока. Оваква сећања на изгубљену прошлост изгледаће као тренуци раја у поређењу са тоталитарном државом која располаже са божанском технолошком моћи.
И заиста, Европа ће 1992. постати наднационална регија. Њене наднационалне организације попут Савета Европе, ЕЕЗ и НАТО-а послужиће уједињујућој сврси. Све ће коначно бити консолидовано под Европским парламентом. Националне границе ће нестати, користиће се заједничка валута, а завијориће се застава Европе. Оно што нису могли Карло Велики и Наполеон, успеће коначно пост-модерној Европи.
У складу са стратегијом корак ио корак, следећи потез је прећи са регионалних над-националних федерација на свенаткриљујућу глобалну владу која постаје врховна власт у одржању "мира и јединства" међу регионалним телима.
Овај модел предвиђа Бжежински као један од оснивача Трилатералне Комисије. Три регије ("Трилатерала") су највероватније међукорак до касније фузије (регија ће свакако поседовати мање етничке лојалности, културе и историје него поједина држава и теже ће одолети фузији).
Још бриљантнији у концептуализацији стратегија формирања и управљања светским поретком је Ервин Ласло, оснивач Римског клуба. Ласло је мало познат изван кругова међународне елите, али је већ деценијама повезан са истраживачким центрима и великим фондацијама. Такође предавао је на Принстону и Јејлу.
Своју књигу "Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку" објавио је под покровитељством Центра за међународне студије универзитета Принстон. Књига је заснована на његовим предавањима из 1973.
У својству професора, Ласло хладнокрвно примењује теорију општих система на фуккционисање читавог света као једног супер-система. Фразе које звуче недужно бришу прошлост и милијарде живота убацују у огромну машнну. Штиво писано запетљаним академским стилом одаје савршени језик завереника.
Презаузети, наивни, они којима је то досадно никад неће схватити његову суштину, док ће се његови амбициозни истомишљеници задовољно смешкати док извлаче "Планетарну нагодбу." Ласло нас неповратно гура у пост-хришћанско, заправо, анти-хришћанско доба. Нови светски поредак нема времена за веру која се у њега не уклапа и тачка. Хегелијанска премиса синтезе и конформности почива испод огромне машине светског система.
Ласло равнодушно истиче:"Сада све границе између култура брзо нестају. Више неће бити могуће истовремено одржавати више некомпатибилних концептуалних синтеза валидних различитим народима на различитим месткма. Наша сазнања једнако су тако међусобно зависна као и начини живота... Ако се долазећи светски поредак буде одржао у животу, његова концептуална синтеза биће експлицитна, далекосежна, научно утемељена, и пуна нормативних смерница за практично понашање.Концептуална синтеза има најмање пет основних функција у усмеравању људског живота. То су мистична, космолошка, социолошка, педагошка или исихолошка, и уређивачка функција (стр. 6-7):"
Оно што плаши је Ласлова дефиниција последње концептуалне синтезе на његовој листи, уређивачке функције: "Коначно, уређивачка функција концентуалне синтезе значи дефинисати неки аспект стварности као значајан и вредан и томе се посветити, а остале као недостојне озбиљне пажње" (стр. 7) Ласло описује информациону капију масовне свести. То је цензор који превазилази Орвеловог Великог Брата.
Али то се све излаже на неутралан начин, у маниру пасивне интелигенције, академски.
Ласло замишља међусобно повезане групе суперинтелигентних који ће управљати светским поретком. У зависности од тога како светски систем функционише, то би могао бити савршено механизован и хуманизмом мотивисан тоталитарни поредак (уколико постоји диктатор са неограниченим овлашћењима), или супер-бирократска неман која саму себе дави (уколико ривалски врховни савети неутрализују једни друге), као што је приказано у сјајном noire филму "Бразил". Ласлова лествица светске хијерархије или светске владе наликује на езотеричну мапу масонских или кабалистичких савета.
Врховни савет је 13-то члана супер-елита изнад које се налази само један завршни ниво (можда појединац), кога он зове "светски хомеостат". Ако је језгро хомеостата појединац, онда је он светски император. Далеко на дну пирамиде налази се обичан свет - грађани који одржавају илузију демократског процеса учествујући у ономе што Ласло назива "зборовима грађана".
Природно, ту су и они који ће простом народу помоћи да решава тежа питања. Они ће управљати људима, а ови ће притом имати осећај да су они ти који формирају групни консензус. Ласло каже да је почетни циљ "подизање свести народа" од потребе за светским поретком, тако да ће то бити консензус који ће ићи од дна ка врху (стр. 84-85). Када се светски рсд успостави, зборови грађана могу ићи од локалних до регионалних и глобал-них нивоа - или, као што би Орвел рекао, "неки су зборови грађана једнакији од других".
Они који се прочисте достизањем нивоа "глобалног размишљања" могу се сматрати уредним да постану "пропагатори" (стр. 88). Као пример пропаганде Ласло користи "Дан Земље" 1972. У својој књизи из 1972., он се такође залаже за прикупљање гласова одговарајућих мањинских заједница -"хомосексуалаца, феминисткиња", и итд., и "оних који се боре за своје политичке и социјалне циљеве... као што су етничке групе, мировни активисти", итд - ради ширења глобалне свести (стр. 93-94). За то време "уметници и писци могли би индиректно да негују свест о светском систему буђењем поноса и амбиције према људским достигнућима" (стр. 99)
Ласло нуди добро осмишљен план за буђење глобалне свести. Његов рад у једном тренутку наликује на позив на револуцију и социјалне промене са, до у детаља, разрађеном стратегијом деловања што би задовољило и CIA-стучњаке за извођење тајних операција. Можда је још више отрежњујуће то што се све оно што је Ласло прописао за промену курса Америке у почетној фази и десило током ових 18 година од настанка његовог капиталног дела. Ласло се залагао на Принстону, и касније код других утицајних кругова, да би медији требали да користе идеју збора грађана. То се и десило. Шта раде ти зборови?
Они покрену неко питање а елитни стручњаци нуде решење за социјалне проблеме - формулишући законе "против мржње", за решење еколошких проблема итд. Можда је иронија то што неким од највећих ТВ дебата управљају блиске Ласлове колеге, као што је Артур Милер, професор са Харварда, који тако вешто управља људима да већина њих то и не примети. Пројектовани закони против мржње и еколошке стратегнје требало би да одузму слободе од једних и дају их другима. Зборови грађана обављају оно што Ласло назива "уређивачким функцијама". Напросто, неки аспекти стварности су важнији од других, а онима који су мање интелигентни биће речено који су то аспекти.
Данашњи зачеци зборова грађана можда су много значајнији него што изгледају. Медији нису ограничени само на зборове грађана у обликовању јавног консензуса. Ласло даје инструкције: "Вести, документарци, члавци, као и дуго и краткометражни филмови, требали би да се сконцентришу на питања у вези са светским поретком; а репортери, водитељи, уредници, и директори са осећајем за горућа питања (и сопствено напредовање у каријери) требали би не само да извештавају, већ да откривају догађаје и дешавања бнтне за светски систем.
Сада су далековиди припадници медија индивидуално посвећени глобалним питањима" Ове ће медијске звезде, несумњиво, извући много користи када они за које се боре дођу на власт. Какав год светски поредак да се успостави, било Бушов, Бжежинског, Ласлов, или Харлана Кливленда, за онај уски круг интелектуалне елите који се квалификује, управљање светом отвориће скоро неограничене могућности. За нас остале то ће бити непрестано сиромашење као што нас планери упозоравају већ деценијама.
Свака пегава сова, коју штите да не нестане из еко-система, однесе 47 милиона долара прихода. Али то је само благи наговештај онога што ће се од грађанина света тражити да би се заштитио еко-систем. Масовни медији могли би да наведу народ да верује да помаже земљи тако што једе таблете од алги. Свет рециклираног посуђа и одеће замениће некадашње совјетске постере достојанственог пролетеријата у редовима за хлеб који своје празне стомаке жртвује Држави (док се они који управљају, госте кавијаром из Белуге и лове фазане на огромним државним имањима у Грузији). Неки су увек више једнаки од других. Народ никад не научи лекције из историје, али њихови "вођи" да.
Адлеј Стивенсон, некадашњи амбасадор САД у УН и председнички кандидат кога је познавао мој отац, показао је употребу мира као аргумента за успостављање светске владе. Говорећи у Удружењу дописника при УН 14. 2. 1961, Стивенсон је позвао медије да своју магију у обликовању јавног мњења искористе за нуђење глобалног решења за ратове: "... помозите нам да створимо слику наше истинске забринутости. Прикажите нас не као заверенике и ратне трговце, или као демоне или полубогове, већ као људе још увек збуњене али решене да стигну од циља, који се боре, на ивици Армагедона, да постигну опште разумевање и општу сврху" ("УН - чувари мира", публикација Стејт Дипартмента, септ. 1961.).
Враћајући се на Стивенсон-Бушов модел Новог светског поретка, треба да се запитамо, какав ће свет бити ако се једног дана оживотвори "првобитна идеја УН", и то не као скелетна структура већ као потпуно оперативна светска влада?
Ако погледамо Повељу УН, виђења оснивача УН који су написали повељу, и разне резолуције УН донете протеклих деценија, видећемо како је УН тип Светског поретка предвиђен да функционише и како би требала да се одвија расподела слобода, власништва и приватности његових грађана. Читави томови би о томе могли да се напишу али, једноставно речено, био би то систем светског социјализма. Најновије резолуције УН требало би да укажу на то какав је њихов став у вези са Новим светским поретком.
Првог маја, 1974, Генерална скупштина УН усвојила је " Декларацију о успостављању новог међународног економског поретка". То је просто економски подстицај Новом светском поретку, који позива на "укидање садашњих разлика у свету".
Овај светски систем социјалне заштите инсистирао би на
1. Трансферу богатства од Првог према Трећем свету;
2. Националнзацији коју би спроводиле владе Трећег света;
3. Посебној економској заштити сиромашних земаља.
Глобални систем социјале увек је био главни адут свстског поретка у односу на земље Трећег света, баш као што је МИР био адут у односу на развијене земље.
Наравно, пошто би развијене државе морале да поклањају своје богатство и технологију, оне би се просто придружиле Трећем свету док би пад прихода елиминисао средњу класу и створио једвиствену масовну нижу класу.
Предаја националног суверенитета можда ће захтевати огромне притиске, а за сиромашне земље социјала је савршена. Још један начин да се докучи УН модел Новог светског поретка, и његово значење у области слободе вероисповести, је разматрање "јединства у различитости" и ограничења и балансирања које он намеће у вези са тим.
