Увод

 

22. јуна, 1991., британски престижни недељник, "Економист", на насловној страни приказао је слику земљине кутле. Насловна тема гласила је "Светски поредак у промени".

Једна од констатација у чланку била је истовремено и јасна и изненађујућа, с обзиром да долази из иначе опрезног и конзервативног извора:

"Има у фрази 'Нови поредак' и још нечега осим осећања топлине. Слом комунизма из темеља је потресао свет, и њсгова политика тек треба да добије свој нови калуп. Некакав Нови светски поредак наступиће, хтели-не хтели.

Хоће ли, може ли, то бити верзија гдина Буша? "Политички, финансијски и интелектуални мудраци Запада све су сагласнији да сe Глобална Ера помаља на хоризонту наших живота. Практично свака угледнија новина и часопис коментарисали су употребу кованице "Нови светски поредак" од стране председника Буша.

"Тајм" је већ имао одговарајућу насловну тему. "Нови светски поредак" одједном се одомаћио као израз. Горбачов га је користио. Европски лидери су га користили. Председник САД је ову фразу користио у најмање два обраћања нацији.Ако је веровати председнику Бушу, овај долазећи НСП измениће наш живот, можда драстично.

Он га описује као "свет врло различит од оног кога смо досад знали". То би требало да доведе до тога да се нско од нас запита какав ћемо то свет ми наследити. Такав наднационални систем могао би да утвче на верске и друге личне слободе. У њему би се у блиској будућности могла јавити моћ која би управљала нашим животима, којој нема равна у историји.

А контуре хришћанства могле би бити суштински предефинисане. Ако је то тако, ваља озбиљно размотрити ову појаву користећи све што имамо на располагању.

О Новом светском поретку говорило се још знатно пре него што га је Буш формално увео у политички жаргон у свом обраћању нацији пред конгресом у септембру 1990. НСП се предвиђао са падом. Угледни и познати лидери у скоро свакој области друштвеног живота описивали су га као нужност. Почетком седамдесетвх најцењенији међу њима потпвсали су следећа позив за увођење Светског поретка:

"Осуђујемо деобу човечавства на националистичким основама. Дошли смо до прекретнице људске историје а сада је најбоље решење померити границе националног суверенитета ка изградњи светске заједнице... Система светског законодавства и светског поретка заснованог ва травснационалној федералној влади" (Хуманистички манифест II).

Криза у Персијском заливу дала је драматичну подршку за Бушово увођење на сцену овог утопистичког идеала. Изгледало је као да је цивилвзовани свет талац тиранина вз мрачног доба који поседује технологију 20. века. То је био савршен тренутак за Буша да ослика будући свст у настајању у коме ће се мир сиилом уводвти - како је Џорџ Буш рекао светској јавности, "Наш пети циљ - Новв светски поредак - може да се појави". Затим је описао усхићујућу слику будућности: "Стотиве генерација трагале су за овим путем до мира, док су хиљаде ратова беснеле током људске историје. Данас се нови свет бори да буде рођен. Свет сасвим различит од овога кога смо досад познавали. Свет у коме закон права истискује заков џунгле." Ко би могао да замери када је "мир" циљ (упркос дубљој импликацији онога што се зове међународни "закон права")?

Али овај "закон права", као што је демонстрирано у пробној вожњи познатој као операција "Пустињска олуја", може се истаћи само применом надмоћне силе. То је "мир" чији је инструмент и гарант огромна војна моћ. Као такав, он почиње да наликује на "мир" којв је описао Џорџ Орвел.

У својој књизи "1984", Орвел говори о миру наметнутом од тоталитарне и апсолутне власти, власти која може да избрише појединца и препрограмира његову личност као компјутерски програм ако из било ког разлога закључи да је овај опасан за систем.

А ако се брише индивидуални идентитет зарад вишег добра колектива, онда се управо то чини - појединац који пружа отпор претвара се у покорног, безличног члана колектива. Винстон је отишао у "Собу 101"

 Велики Брат је користио еуфемистички језик да би прикрио дубљу стварност.

Након "Пустињске олује", сукоба који је био кратак и једностран, готово да нико није помињао оне отрежњујуће аспекте овог будућег "мира". Можда је то последица беспоштедног медијског бомбардовања јавности потребом глобалног решавања оних проблема који су постали "светски" – то су тако јаки аргуметни да супротстављати се њима изгледа као супротстављати се разуму. Наводе се критичне потребе и кризе (стварне или измонтиране) да би се увођење Светског поретка учинило неумитним.

Треба да се упознамо са главним аргументима у корист Светског поретка.

Затим је потребно да видимо како ће овај нарастајући Левијатан централизоване моћи диктирати кретање духовних слобода. Хоће ли он дефинисати нови протокол духовне коректности који ће тиранисати верска права тиме што ће ограничавати оно што је допуштено да се не би повредио еквилибријум колектива?

Ми имамо много разлога да сумњамо да ће НСП толерисати само оно духовно изражавање које ће се кретати у оквиру врло уских граница дозвољеног - тачније да ће све религије морати бити крајње уопштеве и да неће смети да критичкв нападају никога и ништа.

А излажење изван твх гранвца довело би до примене "закона права" (а ко би могао да се супротстави Светском Суду?).

Али, најпре размотримо аргументе у корист Светског поретка: