Шта је „испирање мозга“ и контрола свести

и како се са тим борити?

Професор Александар Дворкин

 

Па, да ли се у секти дешава испирање мозгова? И у чему се оно разликује од контроле свести? Често питају, како се заштитити од зомбирања и нежељених психолошких последица? Треба рећи, да било какво невољно „зомбирање“ није могуће.

Наравно, постоје различите психолошке методе контроле свести, али оне могу бити ефикасне, само када човек сам себе открива за њих. Ако се ми свесно противимо, никакво на нас дејство није могуће. Друга је ствар, што увек, када се сусрећеш са сектама, мораш бити опрезан и памтити, да су овде – лажљивци и обмањивачи.

Нама је једноставно: ми смо Православни хришћани и знамо о томе из њиховог вероучења. А овде нецрквеним људима увек следује да памте, да су секташи – лажови и да је њихов метод – наћи слабу страну човека и играти на њу. Нека људи чешће испољавају свој здрави скептицизам.

Расправе о контроли свести воде се довољно дуго. Родитељи жртви секти су већ 60-их почели да примећују, да су се њихова деца некако променила: поставши чланови секти, они су постали други, много гори људи. Родитељи су говорили, да су њихова деца постали слични аутоматима, роботима, зомбијима, да су они били потпуно неслободни – њима управља и за њих све решава секта.

Само што се завршио корејски рат, наишла је кинеска културна револуција и почео је вијетнамски рат. Код свих је био присутан израз „испирање мозгова“, то јест, одређене насилне методе на уништењу личности човека и пуној промени његових убеђења, које су Корејанци и Вијетнамци примењивали у логорима за заробљенике, а Кинези – у поправним логорима.

Сви су памтили америчке заробљенике, које су показивали на севернокорејској телевизији и који су изненада, како се чинило, почели да узвикују потпуно искрено социјалистичке пароле и да се кају за неизвршене злочине.

Оштра промена, која настаје код новообраћеног следбеника секте, веома је слична овоме. И многи су говорили о методама испирања мозгова у сектама. Други, тада широко примењивани метод – зомбирање или програмирање: „секте програмирају своје жртве“ – тврдили су људи.

Али ако постоји програмирање, појавило се и депрограмирање, под којим се често подразумевало насилно отимање секташа (ако није било могуће извући жртву из секташке средине неким другим средством) и држање на изолованим местима, где су га у току дугих дана или недеља покушавали да преубеде специјалисти психолози и бивши чланови секти. Често (посебно на почетку) то је доносило нужне последице: након што се показао извученим из секташке средине и по први пут за многе месеце, па и године, након одспавања и одмарања, човек је неизбежно почињао да мисли.

Поново су се у његовој свести почели појављивати ранија, потискивана питања и сумње, и њему је све теже било штитити учење секте, коју је он сматрао својом вером, од тих чињеница незнања, које су му наводили депрограмери.

Очајни родитељи, знајући за незаконитост отимања пунолетног детета, ипак су унајмљивали депрограмере, надајући се, да ће им поћи за руком да врате изгубљеног сина или кћер. Једнако често тај систем није успевао. Понеки пут, гнев на људе који су га отели, само је разбешњавао секташа, његов отпор њима је растао и он је бежао. Треба признати и чињеницу, да су се неки „депрограмери“ показивали лоше припремљеним шарлатанима, који су примењивали насилне методе, наносећи штету и понижавајући оне, којима су били дужни да помогну.

Наравно, ти људи су били појединачни случајеви, али секташка пропаганда је учинила све могуће, да о њима раструби што је могуће шире и да их представи типичним за појаву депрограмирања.

Уопште, метод „клин се клином избија“ показао се у датим слулајевима потпуно непогодан. Али тешко ће човек, који има срце и савести, поечти да осуђује родитеље, који су у очајању прибегли депрограмирању, знајући да њима руководи, пре свега, неисцељени бол од њихове несреће и жеља да другим средствима, извуку своје дете из руку страшне организације, која је завладала телом и душом детета и да га спасу.

Али секте су наравно, размишљале другачије. Почели су судски процеси, на којима су много пута секте односиле победу. Формално је закон био на њиховој страни: насилно отети пунолетно дете је апсолутно противправно.

Али како вам то изгледа са моралне тачке гледишта: одузети дете на суду родитељима, и тако већ изгубивши најдраже, лишивши их наде и утехе у старости узимањем новца посредством и, ускративши им храниоца, а на крају разорити их материјално (процеси су били предвиђени за веома велике суме новца, које су у случају победе биле пребациване секти)? Међутим, морал никада није био јача страна тоталитарних секти.

Временом је постало схватљиво да се од израза „испирање мозга“ у многим случајевима требало одустати: он је подразумевао методе физичког насиља и уздржања ради измене свести жртве, а како то време људи у секту долазе, бар формално добровољно (заиста, овде је јуридичка разлика између узимања новца путем преваре и оружане пљачке са насиљем и силовањем). Неке секте затим задржавају своје чланове насилно или их чак затварају у концлогоре; у тим случајевима можемо говорити и о испирању мозгова.

Али контрола свести се примењује у свим тоталитарним сектама и о тим методама ћемо говорити. Али главно што треба запамтити, да су и контрола свести и испирање мозга – методе за достизање једног циља – гушење воље човека и стварање феномена, који психијатри називају „синдром зависног типа личности“. Разлика међу та два метода – контроле свести и испирања мозга – таква је као међу „крађом на поверење“ и пљачком са наношењем штете.

Данас је већина људи и организација, који се боре са сектама, одустало од насилног депрограмирања као од противзаконитог и погрешног са моралне тачке гледишта. Да би се супротставили злу тоталитарног секташтва, не треба се подавати искушењу користити против секте, њене сопствене методе.

Сада људи, који покушавају да човека извуку из секте, пре свега позивају „консултанте за излазак“ (exit counselors). Они делују искључиво ненасилним методама, покушавајући да у жртви пробуде критичку свест и жељу да у свему расуди сама.

Ако им то успе, онда окови тамнице ума спадају и човек ступа на дуги пут налажења изгубљене слободе.

 

 

Материјал из књиге Професора Дворина

"Сектоведение. Тоталитарные секты.
Опыт систематического исследования "