Извор и порекло тоталитарних секти
Професор Александар Дворкин
Секте постоје онолико, колико постоји и Хришћанство. Из историје Хришћанства знамо да су се и у самом почетку Хришћанске Цркве почеле појављивати гностичке секте, а онда монтанизам, манихејство, итд. Искушење секти је стално присуствовало у историји Цркве.
У 20. веку јавило се нешто што није постојало раније, као тоталитаризам. У почетку је себе јавио у лицу политичких личности, а затим су изникле и религиозне секте, који ми сада називамо тоталитарним. Те секте испољавају све новије технике контроле свести, које раније просто нису биле измишљене. При савременој брзини покрета, технолошких новина, обиљу информација и умећа манипулисања, њихово контролисање поприма масовни и тоталитарни карактер, што је раније било просто недостижно.
Претечама савремених секти, вероватно се требају сматрати секте мормона и јеховиста. То су секте ветерани, они делују и до сада (и у нашој земљи такође). Њихова историја у многом може да буде као показатељ; знајући је, можемо са делом вероватноће предвидети пут развића, других, млађих тоталитарних секти (акоим, наравно, успе да постоје толико дуго).
Постанак тоталитарних секти је у многом био припремљен бесконачним процесом уситњавања пост-протестантских деноминација и секти, достигавши апогеј у 19. веку. Мормони и „Јеховини Сведоци“ се јављају као реликвијски производи управо тог феномена, као да су се згуснули у време њиховог појављивања и стварања.
Али процеси дробљења су се наставили својим током, доносећи своје плодове: у масовној свести, у почетку протестантских, а затим и римокатоличких земаља (приоритетне територије за мисионарско-прозелитске напоре новонасталих секти) све више су рушили схватање традиционалности у религији и јачали идеје приоритета личних, психолошких доживљаја и осећања над „црквеношћу“, „обредношћу“, „клерикализмом“, и друго. Те секте, основане на основама виђења и откровења једног или другог човека, почеле су да се примају као нормалне, законите, подношљиве, а и као позитивна појава. Монорелигиозност је почела да се схвата као срамна појава мрачне прошлости. Еклектизам је постао норма у масовној свести.
Други важни извор у појави савременог, популарног религиозног мишљења можемо сматрати Светски Парламент религија у Чикагу, који се одржао 1893. године. Он је био организован од стране окултне секте Сведенборгијанаца, уз активно учешће унитаријанаца и Теософског друштва, основаног од стране наше (авај!) земљакиње Х.П.Блавацке.
Идеолози Друштва су утврдили да оно уједињује у себе све религије. Већ тада су у ваздуху постојале идеје уједињења свих држава света, која је после Првог Светског рата родила Лигу народа. Сагласна времену била је и идеја уједињења разлиитих религија. Потребе јединства света било је повезано са религиозном и културном унификацијом.
Окултна теософска идеологија и јесте та синтеза, коју су западни интелектуалци покушали да створе између религија Истока и Запада. Она је родила тај сједињени окултни систем, са којим, како се представља, у једном или другом степену јесу повезане скоро све тоталитарне секте.
Како је могуће говорити (бар и у културном смислу) о хришћанском свету, хришћанској култури, хришћанској цивилизацији, тако је могуће говорити и о окултном свету, окултној религији (religio occulta), којој припадају скоро све савремене тоталитарне секте. Једна од њених претеча постала је и Хелена Петровна Блавацка.
Давно у ваздух винута идеја јединства света, ка којој се постепено приближио Запад као резултат развоја технике и све веће интеграције националних култура у једну цивилизацију, најбоље је била формирана на Истоку. Управо је тамо идеја о јединству свега постојећег, неизбежно породила мисао о унутрашњем идентитету свих религија.
Мешање најразлитијих веровања је већ давно постала карактерна црта Индије и Кине. Један од првих, који је формирао принцип јединства свих религија света, бо је индијски жрец богиње Кали [1], Рамакришна (1836-1886), „Бог је један, разликује са семао у именима, неки га зову Алахом, Неки Богом, неки Браманом, неки Кали, неки Кришном, Исусом, Будом.“ [2]
Ту мисао на Парламенту је објавио ученик Рамакришне – Свами Вивекананда. Ево његове речи:
„Ако је једна религија истина, тако и све остале морају бити истините. Тако је религија Индије исто толико ваша, као и моја. Ми, индуси, нисмо просто трпељиви, ми обједињујемо себе са свим религијама, молећи се у џамији са муслиманима, поклањамо се огњу са зороастријанцима и клањамо се Крсту заједно са Хришћанима. Ми знамо, да су све религије сличне, од најпростијег фетишизма до највишег поклоњења Апсолуту, и јављају се само као покушају љидског духа да обухвати и да схвати Бесконачно. Зато ми сабирамо те цветове и, везавши их заједно везом љубави, направићемо од њих дивни букет богослужења.“ [3]
И тако, нама се предлаже лепа, мирољубива и трпељива синтеза. Али како је она могућа за поштеног, непристрасног верника? Ово је лаж, да се све религије разликују у ситницама, а заједничке у главном. Религије могу бити сличне у ситницама, али се принципијелно разликују у главном. Некакве технике исихазма могу да подсећају на јога технике сазерцања, али циљеви, којима стреми индијски аскета и атонски монах – апсолутно супротни. И на крају крајева, тежња уједињења свих религија на свету, води само до стварања још једне секте.
Недалеко од Чикага налази се бахасјки храм, који има девет излаза, који одговарају девет највећих религија света. Сваки од њих води ка једином олтару, који се налази у центру сале. Да приметимо, бахајском олтару.
Вратимо се историји. Неко време, сва та пројављивања нове религиозности, постојала су аутономно једно од другог, не мешајући се са масовном свести. Пост-протестантске секте су наставиле да се уситњавају; теософски интелектуалци су наставили да ставрају све нове и нове синтезе, хиндуизам је остао дубоко страна појава за популацију хришћанских земаља; вуду, умбанда и други еклектички народни култови нису се практиковали вбан својих етничких граница и свог веома ограниченог друштва.
Одмах након Другог Светског Рата сви ти, и моги други елементи поечли су да се активно утичу једни на друге и да се сједињују у најчуднијим комбинацијама. Важну улогу су ту играли и искуство тоталитарних земаља, заједно са искуством стварања конструкције радикалних (како десних, тако и левих) политичких партија и организација и њиховим ууправљањем и широко распрострањење у западном друштву фројдовске и пост-фројдовске психоанализе, који су безусловно узели на себе у масовној свести религиозни аспект.
Холивудска филмска индустрија, сјединивши међу собом културе и континенте и градећи своју, упрошћену и световну, синтетичку виртуалну стварност, највероватније, послужила је као неопходни катализатор за почетак процеса постанка тих, раније невиђених и псеудо-религиозних тоталитарних монструма.
[1] Индијска богиња смрт, која живи на местима спаљивања тела и потребује крваве жртве
[2] Цит. по: Ткачева Л.А. Новые религии Востока. М., 1991. С. 82
[3] Цит. по: Серафим Роуз. Православие и религия будущего. М., 1991. С. 39.
Материјал из књиге Професора Дворина
"Сектоведение. Тоталитарные секты.
Опыт систематического исследования "
