Техника религијске безбедности
Ђакон Андреј Курајев

 

Негодовати због делатности "Белог Братства" и других секти већ је доцкан. Корисније је размислити како да заштитимо себе и децу. Разливено море верских проповедника већ је показало да је бременито људским несрећама. Како није могуће забранити интересовање за религију или обуставити рад мисионара, боље је да научимо да живимо у свету реалног верског жаренила.

А за то је неопходно познавати својеврсна правила «технике безбедности», чија примена је пожељна у додиру са верском проповеди.
 

Правило број један: Заувек запамтити да је "духовност" врло магловит појам. Он само указује на надахнутост као извор знања или мотивације. Али он не гарантује да је добро и оно што се преноси човеку. Постоји надахнуће добра. И надахнуће зла. И најстрашније – игра преодевања – омиљена су забава мрачне духовности. Висоцки је певао: "Није све што је одозго – од Бога." Не води Богу све оно што говори о духовности. Не воде добру сви религиозни путеви. Дакле, не треба нарочито веровати оним дамама које са уздахом инсистирају на једнаком духовном дару свих верских путева, који су им познати само по чувењу.
 

Правило број два: Ако још нисте у себи нашли довољно одлучности или унутарњег искуства, који су неопходни за улазак у озбиљан религиозни живот, ако се осећате не баш као атеиста, него напросто као човек који је чишен дара вере – ипак начините свој избор. Не у смислу да истога часа прочитате "Символ вере". Не, одаберите свесно оно у шта нећете да верујете и у којој верској традицији не желите да се нађете ни под којим условима. Покушајте да  кажете у свом срцу: "Ако ми некад буде потребно да се обратим Богу и вери, желео бих да се молим као православни верник, али не желим да будем члан некаквих секти."

Од тих ваших речи до реалног уласка у црквену заједницу може проћи и више десетина година. Али ако сте ви, на пример, одлучили да ћете бити православни верник (чак не из богословских разлога него због породичне и националне традиције), током свих тих предстојећих година моћи ћете да се браните од одвећ наметљивих предлога да се “поклоните богу Кришни”, “упознате име Господа Јехове", "да следите живот пророка Мајке Божије Јована" и чак да кренете "библијским путем новог живота" на који вас позива још један у низу америчких агитатора.
 

Правило број три: Ако вам неко говори о вери, убжвек замолите свог саговорника да се представи. Од оног тренутка када се задовољио Мефистофеловим неодређеним одговором ("Како се зовеш?" – "Безначајно питање!"), Фауст више није мофао да избегне невоље. Немојте се задовољити само представљањем проповедника ("Ми смо Црква Христова!"). Замолите да вам детаљно испричају историју своје заједнице, наведите их да јасно искажу свој однос према Православљу. А ви одбраните своју слободу избора, јер многи проповедници управо желе да ви у почетку и не приметите да вам они нуде избор и одрицање од предањске вере вашег народа.

 

Правило број четири: Имајте у виду да се верска мисија често прикрива искључиво световним називима. Ако вас позивају на бесплатни течај енглеског језика, готово је сигурно да ће се испоставити да је то још једна у низу секти која вас напросто припрема да читате Библију (или књигу Мормона) на енглеском, полако вас учећи да сте дужни да живите онако како они проповедају на тим часовима. "Бесплатни течај" људи на крају плаћају својом душом, а затим и новцем, јер у великом делу протестантских асоцијација важи принцип "десетине": обавезних, редовних, прилога зацрквене потребе.

Друга омиљена маска су "еколошки форуми", "школе комуникације" и слично. Штајнеров пагански окултизам прикрива се, на пример, под фирмом хуманитарног покрета "нови Акропољ".

Мунова секта воли да организује педагошке семинаре (који су такође далеко од бесплатних: омогућивши професорима и наставницима бесплатну забаву, они обезбеђују приступ студентима и деци, које, пошто их обрате у своју веру, буквално претварају у робове и приморавају да читав живот бесплатно раде за газда Муна у својеврсним «колхозима») Узгред речено сама Мунова секта носи званичан назив "Асоцијација Светог Духа за уједињење светског хришћанства", иако је Национални савет цркава САД 1975. године образовао специјалну комисију која је закључила да Муново учење уопште нема никакве везе са хришћанством...(1)

 

Правило број пет: Приликом разговора са проповедником настојте да разјасните не само оно што је заједничко између његове вере и других конфесија, него утврдите и разлике. Оне вам се могу учинити незнатнима, на њиховој занемарљивости може инсистирати и сам проповедник. Али на крају крајева, ако су оне тако незнатне, зашто су се због њих одвојили од читаве Цркве? Памтите француску пословицу: "Ђаво се крије у ситницама."

 

Правило број шест: Ако су вам се аргументи вашег саговорника из неправославне заједнице учинилиу убедљивина, ипак одложите доношење коначне одлуке. На пример, ако вам кажу да Библија забрањује сликање икона и читање молитава за упокојене родитеље, нађите свештеника или човека упућеног у основе православне теологије, или барем књигу и саслушајте аргументе оне стране коју ваш нови познаник оптужује.

 

Правило број седам: Своју слику о овој или оној конфесији немојте формирати само на основу прича о недоличности њених служитеља. Не упоређујте људске грехе, него основе исповедања вере.

 

Правило број осам: Разговор о разликама верских учења немојте сматрати за испољавање "верског фанатизма" или "нетолеранције". Па неће вам философ који објашњава разлику између Кантовог чуења и Ничеове философије деловати као носилац тоталитарне свести! Проучавати историју философије, ограничивши се само на разговор о томе како су Кант и Ниче били Немци, а осим тога и философи, и да су обојица писала нешто о верским питањима, јесте површно и стога бескорисно занимање. Проучавати историју религије само зато да би се закључило како све религије позивају на мир и љубав, занимање је које је приде и прилично опасно (сетите се "Белог братства" са Богородичиним центром). Разлика религија јесте историјска чињеница.

Помало је наивно сматрати да ће она нестати само зато што ви то нећете примећивати.

 

Правило број девет: Када вам буду говорили да је тај и тај Учитељ нашао пут ка уједињењу свих религија, обратите пажњу на чудну околност да свака проповед о унификацији провоцира пре свега расколе.  Памтите да свака таква инцијатива заправо има за циљ да вас изолује из ваше уобичајене верске средине. "Преподобни" Мун није уједињавао хришћане и Индусе. Он је само створио засебам покрет, чији чланови нису ни једно ни друго, и гледају с висине на обичне вернике.

 

Правило број десет: Признајте свакој верској заједници право да сама одређује сопствене границе. Ако чујете да је Римски Папа објавио некакво учење које прелази оквире римокатолицизма, не сматрајте да ви боље познајете римокатолицизам од Папе и не трудите се да га исправљате. Исто тако, када чујете да се неки православни богослови не слажу с неким учењем Римског Папе, верујте да они имају исто такво да одређују шта је у складу са Православљем, а шта је с њим неспојиво.

 

Правило број једанаест: Будите, једноставно, трезвени. Немојте бркати психичко одушевљење, које је природно на великим скуповима, праћеним музиком и енергичним говорима, са тајном Христовог уласка у светињу људског срца. Ако сте доспели на секташки скуп, онда барем, у одговор на њихов финални позив, немојте излазити на сцену да примите њихово "крштење". Јер ако се подате ефекту гомиле и пристанете да на крају егзалтиране проповеди постанете члан секташке заједнице, одвојићете се од Православне Цркве.

 

Као коментар уз ово правило испричаћу вам како се пре две године у Будимпешти окончао један добро изрекламирани протестантски шоу. Секташи су у ту сврху изнајмили централни градски стадион. Како је Мађарска римокатоличка земља, позвали су на своју манифестацију и римокатоличког свештеника. Мађарски римокатолици су се доста добро припремили за искрцавање америчког десанта и зато је свештеник, који је дошао на стадион, рекао само неколико речи о користи вере и Јеванђеља и позвао окупљене да по завршетку чина на стадиону на путу до куђе сврате у римокатоличке цркве у околини стадиона...

У самим храмовима за ту прилику су се такође свечано припремили. Врата су бла отворена. Цркве осветљене. Свештеници су чекали људе. И када су људи у повратку са стадиона напунили цркве, свештеници су им се обратили једноставним питањима:

"Браћо и сестре! Вама су сат и по времена говорили о љубави. То је веома лепо. Али, реците, јесте ли заволели некога за тих сат и по времена? Да ли се у вама пробудило саосећање? Је ли ваше виђење света, човека, себе постало дубље? Па, добро, концерт је концерт, а сада дела да се озбиљно помолимо да нам Господ увећа веру..."

Горе су наведена општа правила заштите душе нецрквеног човека од секти. Још два конкретна савета могао бих дати онима који желе да знају како да разликују хришћане и Православље од њихових фалсификата.

Ако желите да сазнате какав је однос хришћанског проповедника који вам се обраћа према Православљу, постоји сасвим једноставан начин да га наведете да поштено искаже свој конфесионални став. Замолите га да се прекрсти. И замолите га да пољуби иконицу Мајке Божије. Ако одбије – значи да је представник једне од многобројних антиправославно-протестантских заједница. А даље – то је већ избор ваше слободе: хоћете ли за њим одмах кренути, или ћете одлучити да поступите као што саветује правило број шест, или ћете се пак сетити онога што је речено у правилу број два.

Постоји и критеријум на основу кога се може сазнати колико је ваш саговорник далеко од Хришћанства. Замолите га да објасни зашто је Христос умро на крсту и због чега се Он назива Спаситељем. Хришћанин ће рећи да нас на, крају крајева, Христос спасава од небића и то по цену сопствене жртве на Крсту. Нехришћанин ће рећи да је Исус Учитељ који нас спасава од таме знања и неморалности...

А зашто је ипак отишао на Крст, остаће без објашњења. Подсетићу само да је Сам Христос пре погубљења, а не пре почетка редовне проповеди рекао: "За час овај Ја и дођох на свет"... Овде се вреди сетити да, иако човек има право да проповеда шта хоће, он нема право (морално, у крајњој линији) на јавну лаж. Он може да излаже било који поглед на свет, али не сме да тврди да је то (тј. Схватање Хришћанства, лишено схватања Крста) управо поглед самог Христа.

А ако одједном, прилком размишљања о пожељности свеопштег верског уједначавања, добијете напад гнева услед "нетолерантног хришћанства" (у потпуном складу са оним то је изложено у правилу број девет), замислите се над тим да Христос и Апостоли нису проповедали у Совјетској Русији, већ у дубоко религиозном свету.

И тај – дубоко религиозни -  свет, руковођен својим дубоким религиозним мотивима њих је распињао... За разлику од данашњег атеистичког света, онај свет живог паганства је осећао разлику у веровањима.

Ја разумем да је најлакше рећи како ето, ту има много баналности, заблуда у како је опасно поступати тако са Јеванђељем... Али приликом сваког разговора са људима који посећују баптистичке скупове, ја знам да ће ми на крају поставити питање на које нећу моћи да одговорим.

То је питање о томе чиме и како, где и код кога ће они моћи да замене протестантске библијске кружоке. У реду, они су површни, јесте, не можемо се ту са свима сложити, да, ми бисмо са огромном радошћу одлазили на сличне скупове православаца. Али... где наћи такве скупове?

Можемо до миле воље разговарати о протестантској 2експанзији", али сви ти разговори ће бити духовно јалови и, напросто штетни све док ми, православни верници, не схватимо: ни протестанти, ни католици, ни следбеници Харе Кришне и Муна не одвраћају нас од људи. Људи одлазе од нас. Ми сами одбијамо људе који у нама нису нашли ону људску топлину и саучешће, онај живи и искрени разговор о Вери који су им понудили нови познаници.

Зашто!? – Говорити о томе је болно, али сваки покушај просторне поделе добра и зла у људском свету ("страни мисионари – извор зла, наши свештеници – извор чисте духовности") веома је далеко управо од православног схватања бескрајне пластичности човека... И у претходном тексту поменути пут од метроа до црквеног прага ипак је знатно краћи и лакши него пут од црквеног прага до Царских Двери. А што је пут дужи, већа је и могућност погрешке; и што је човек ближи Светињи, то је више изложен искушењима, опасност од подвале је већа...

Православље је потребно људима. И ту је важно да схватимо, да људи траже духовну лепоту и хармонију Православног Предања, као и то, да само Православље постоји ради људи. Не смемо се према људима односити као према неразумним бићима која ће одмах нешто покварити, чим им дозволимо приступ нашем музеју православне "традиције".

Дај Боже, да у Русији што пре настане време када ће православци престати да буду најприметнија сметња на птуту људи ка Православљу...

Због тога ја данас не видим другу могућност да окончамо разговор о сектама и Православљу, осим молбе: ми вас молимо да нам опростите што у овом тренутку не можемо свима да донесемо духовну вест Православља. Нека вам наша недостојност и неспособност да сведочимо истину и дубину Православља не засметају да се сусретнете са самим Православљем.

Наша Црква већ две хиљаде година живи у Христовој сили и током тих истих двеју хиљаде година умире у људском греху. Зато се ми поново одважујемо да се обратимо људским срцима са апостолским бодрењем: "него се у свему покажите као слуге Божије... као варалице и истинити... као они који умиру а ево живимо, као кажњавани, али не убијани..., као сиромашни, а многе богатећи; ... никога не увредисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо – примите нас" (2.Кор 6:8;7:2)

 

 

 

 Напомене:

(1) Критичко поређење Муновог учења и Хришћанства извршено је у чланку А. Бесмертног-Анзимирова "Господар другога доласка" (Наука и религија. 1993) Ради добијања објективне информације о Муновој секти читалац се слободно може користити књигама Л.Н.Митрохина "Религија новог века" (1985) и "Религијски култови у ССХА" (1984)

 

 

 Преузето из књиге

"Да ли сви путеви воде до Бога?"

Ђакон Андреј Курајев

 

^